Dozvolite da vas obrlatimo

„Nije u redu da uzmeš dva i po miliona evra od naše dece, od naših bolnica i škola, i da uzmeš još tri miliona evra od naše dece. Za tih pet i po miliona evra mi možemo da napravimo, bogami, 30 dobrih vrtića u Srbiji, za 20.000 naše dece. E, nemaš ti pravo da ostaviš 20.000 naše dece bez tih 30 vrtića.“ Ovako je glasio samo delić znamenitog intervjua predsednika Srbije – monologa, pretežno – koji je izgovorio 24. jula na TV Pinku.

Demagogija ima izuzetno mnogo pojavnih oblika, a jedan je i ovakav – pogledajte šta bi država mogla da uradi da nema unutrašnjih i spoljnih neprijatelja koji koče razvoj i blagostanje. Ne ulazeći u aktuelnu svađu režima sa „Kurirom“ – bivalo je toga i ranije – možda bi pomoglo da se državi i njenim funkcionerima u nekakvom unutrašnjem dijalogu o trošenju javnih sredstava postave upravo ovakva – demagoška pitanja.

Evo jednog: za šta zaposleni u REM-u primaju platu (oko milion evra bruto godišnje)? Ova, na papiru nezavisna i samostalna institucija jednostavno je odbila da radi svoj posao i, pozivajući se na dubiozna formalistička objašnjenja, nije kontrolisala izborni proces ove godine.

ISPOD SVIH TIH ZASTAVA: Zlonamerni bi mogli da kažu da članovi Saveta REM-a primaju platu da bi uspešno blokirali rad ove institucije i da omoguće neometanu hajku na pojedince i grupe građana sa televizija sa nacionalnom frekvencijom. Ili, da bi Pink mogao da plati dug od 7,34 miliona putem 26 nedeljnih menica, od 10. jula do kraja 2017. godine, a ne odmah. Ili, da bi TV Hepi, za razliku od drugih medija, mogao nesmetano da duguje pare državi, odnosno REM-u, zbog neplaćanja naknade – u februaru 2017. taj je dug bio 17 miliona dinara – svim drugim medijima je naloženo da dug plate, a za Hepi je odlučeno da se odluka o postupku ukidanja dozvole – odlaže. Ili, da bi oprostio 54 miliona dinara televizijama i kablovskim operaterima, kako stoji u finansijskom izveštaju… No, ti zlonamernici ne bi bili u pravu, jer je REM pokazao da budno prati šta se događa u etru, izrekavši meru upozorenja Hepiju – ni zbog čeg drugog nego „zbog vređanja nacionalnog obeležja (zastave)“ u emisiji „Parovi“.

A kad smo već kod zastave, evo i drugog pitanja, ovog puta za Sinišu Malog i gradskog menadžera Gorana Vesića: imaju li pravo da – prema gornjoj Vučićevoj računici – na hiljade „naše dece“ ostave bez vrtića i škola, gradeći besmislene i preskupe fontane i jarbole? Fontana na Slaviji je koštala 1,8 miliona evra. To je Vučićevih „bogami, 10 dobrih vrtića“, za 7000 „naše dece“.

Šta tek reći o najavljenoj „investiciji“ od tri miliona evra u gigantski jarbol visine 120 m i 30 manjih jarbola koji će erektovati nacionalni ponos – osim da je to, opet prema Vučićevom računu, „dobrih 16 vrtića“? „Dovoljno smo bogata zemlja da izdvojimo deo novca i za srpsku zastavu i za srpsku trobojku. Ne vidim zašto bi to bilo kome bio problem, nikoga nismo ugrozili, nikoga nismo oštetili. Višak koji imamo izdvojili smo za to“, rekao je Siniša Mali krajem juna.

Mali se, doduše, nije potrudio da objasni kakav je to višak, kad je budžet grada doživeo već dva rebalansa u 2017. godini. Budžetom za 2017. bio je planiran suficit od 3,2 milijarde dinara, da bi se odmah, već u januaru, društvo iz gradskog vrha setilo da napravi novo javno preduzeće, „Direkciju za građevinsko zemljište i izgradnju“, što je budžet već na startu godine bacilo u deficit od 5,5 milijardi.

foto: fonet

Potom je krajem juna budžet ponovo išao na rebalans, pa je plan deficita povećan za još dve milijarde, na ukupno 7,5 milijardi dinara. Prema tome, nikakvog viška nema, a i sam Mali se 11. jula zapitao: „Ne znam šta drugo mogu da uradim da bi svi mališani dobili svoje mesto u vrtićima u Beogradu.“ Nemoj da gradiš fontane i vozdižeš jarbole, eto šta.

No, ovo je tek ideja, i to loša – naravno da se ne može biti veći demagog od Vučića. Stoga, taj bi zamišljeni unutrašnji demagoški dijalog izgledao kao onomad kad je do njega došlo da je neko posumnjao da podizanje srpskog ponosa od 120 metara i nije baš najbolji način da se potroše pare: „Izgleda da nekome smeta srpska zastava“, ispalio je odmah Vučić.

RASPIKUĆE I ŠKRTICE: Međutim, veoma je opravdano postaviti pitanje kako se izvršna vlast ophodi prema javnim sredstvima. A zvanični podaci ni u kom slučaju nisu dobri. Vlast se neprestano hvali stalnim rastom Srbije na Duing biznis listi Svetske banke, no u javnosti se maltene ne pominje jedna druga lista – Svetskog ekonomskog foruma (WEF) o konkurentnosti – koja je znatno obuhvatnija i relevantnija od prvopomenute (DB lista rangira zemlje na osnovu 10 parametara, a WEF na osnovu 144).

Tako, ima na toj WEF listi i odrednica Wastefulness of government spending, odnosno koliko su vladina trošenja rasipnička. Od 138 zemalja na listi, Srbija je tu na 124. mestu, dakle pri dnu. Ništa bolje Srbija ne stoji ni u drugim kategorijama, koje takođe određuju efikasnost države i njenih institucija – prema sudskoj nezavisnosti, Srbija je na 122. mestu, prema efikasnosti pravnog okvira u rešavanju sporova na 124, a prema pristrasnosti u odlukama vladinih zvaničnika na 105. mestu. Možda se ova poslednja odrednica poboljša u 2017. godini, jer Aleksandar Vučić, makar formalno, više nije vladin zvaničnik…

fotografije: tanjug

Upitnost vladinog trošenja novca građana teško da mora da se bliže objašnjava – tako je bilo i u prethodnim vladama, tako je i sada. Nedavno, na Dan rudara, saznali smo da je država „uspela da sačuva Resavicu“ – tako što je ovom preduzeću, koje ima 6,3 milijardi dinara gubitka iznad visine kapitala, vlada „obezbedila sredstva da se smenski rad isplati“. I ne samo to – cilj je, kako reče ministar Antić, da se proizvodnja „vrlo brzo“ duplira. Eto ideje za Anu Brnabić, koja je, zabrinuta zbog neočekivano niskog privrednog rasta (1,2 pa 1,3 odsto u prva dva kvartala), izjavila da „s obzirom na odlično stanje u budžetu (…) možemo da uložimo u kratkoročne mere koje će uticati na rast, a dobre su u smislu kapitalnih investicija“. Ako se već pare troše ad hoc, neplanirano, mogu se nagnati gubitaši da prionu na proizvodnju – ionako deluje da je cilj da BDP poraste, po svaku cenu.

Samo u poslednjih nekoliko meseci javnost je saznala, na primer, da se nabavka opreme za KC Niš obavljala prema tenderu koji nije bio u skladu sa zakonom, a da se Ministarstvo zdravlja pozvalo „na nacionalni interes“ i Komisiji za zaštitu potrošača uputilo zahtev da se nabavka ne prekida; da država daje milione evra subvencija smederevskoj fabrici za proizvodnju kablova „PKC Wiring Systems“, koja već treću godinu zaredom posluje sa neto gubitkom; da je država dopustila da bivši vlasnik Goše proda fabriku i ode iz zemlje uprkos tome što duguje četiri miliona evra državi za poreze i doprinose, milion evra dobavljačima i 1,8 miliona evra radnicima, kojima nije uplaćivao doprinose od decembra 2013; da je država „otćutala“ neprijateljsko preuzimanje Energoprojekta (gde ima trećinu vlasništva), i da, zbog toga što nije prodala akcije na vreme, njen deo nakon preuzimanja vredi čak milijardu i po dinara manje; da država krije – i da je pitanje da li je uopšte ima – studiju koja bi pokazala da je davanje Aerodroma „Nikola Tesla“ u koncesiju na 25 godina najbolje rešenje za ovu firmu u vlasništvu države („jer bi bili ugroženi vitalni interesi Republike Srbije“); da je Grad Beograd – ponovo, kao i 2016. – skrojio tender za novogodišnju rasvetu prema katalogu firme koja je i 2016. pobedila na tenderu; da će Novi Sad angažovati patrole koje štite kontejnere i koje „imaju pravo da do dolaska patrole policije zadrže počinioca bilo kog prekršaja ili krivičnog dela koje ugrožava imovinu za čiji obilazak i nadzor su angažovani“; da je EPS ponovo dodelio posao očitavanja brojila konzorcijumu koji je isporučivao uvećane račune za struju i nije očitavao sva brojila; da samo kutije za preseljenje Tomislava Nikolića koštaju oko 4500 evra, bez PDV-a… Sve ovo su potencijalno koruptivni poslovi, no ko može sve to da isprati?

U takozvanom non-paper dokumentu Evropske komisije kaže se sledeće o novom Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije: „Šire vlasništvo i poboljšana saradnja, zajedno sa političkim rukovodstvom na visokom nivou, neophodni su za postizanje opipljivih rezultata u borbi protiv korupcije. Srbiji tek predstoji uspostavljanje sveobuhvatne metodologije za prikupljanje statističkih podataka, čuvanje i izveštavanje o krivičnim delima korupcije. Osim toga, tek treba započeti rad na poboljšanju prikupljanja jedinstvenih statističkih podataka o korupciji.“

PRIVATNA DRŽAVA: Sve je to lepo, no da li zbilja bilo ko iz izvršne vlasti može kredibilno da govori o borbi protiv korupcije, kada maltene svaki ministar shvata državu kao privatno vlasništvo? Eno, na sajtu Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu stoji intervju ministra Branka Ružića u „Novostima“, sa velikim naslovom: „Sa SNS u Beogradu osvojićemo iznad 50 odsto glasova“. Privatni sajt fizičkog lica koje obnaša funkciju ministra unutrašnjih poslova – doktora Nebojše Stefanovića (ispod imena piše „predsednik gradskog odbora SNS Beograd“) – obiluje fotografijama zaposlenih u policiji, a kao kontakt, fizičko lice Stefanović ostavlja državne kontakte – adresu i mejl Ministarstva.

Naravno, sve je ovo „mala maca“ u odnosu na sledeće činjenice: da automobil Ministarstva rada koristi lice koje nije tu zaposleno, i koje biva uhapšeno zbog dilovanja droge; da, prema pisanju KRIK-a, ministar Vulin prodajom stana od 40.000 kupuje stan od 230.000 evra; da svedoci saradnici ministra Lončara dovode u vezu sa ubistvima zemunskog klana; da ministar Dačić ima kontakte sa saradnikom Darka Šarića; da je sin predsednika Vučića završio srednju školu u kojoj godina školovanja košta koliko i godišnja plata njegovog oca – i sve ovo a da nisu pomenuti ni afere Siniše Malog, niti Beograd na vodi. Ne biva da borba protiv korupcije napreduje uz ovakve kadrove, dapače.