fotografije: jadranka ilić / tanjug
Na početku vežbe niko nije našao za shodno da se minutom ćutanja oda pošta stradalom kolegi starijem vodniku prve klase Dejanu Stojkoviću. Zanimljivo je da čak ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije našao za shodno da uputi telegram saučešća porodici ili bar to nije saopšteno. Jedan podoficir više-manje, ne treba kvariti "veličanstveni uspeh istorijske vežbe"
Na dan održavanja vežbe „Munjeviti udar 2021“, 27. juna ujutro, deo Ibarske magistrale od Kraljeva do Raške bio je sav u crveno–plavim bojama: „tutnjali“ su službeni „audiji A6“, „BMW“, „škode superb“ što civilnih registracija, što vojnih, sa upaljenim „blinkerima“, preticali preko pune linije jer za njih zakoni ne vrede, pa čak ni davno dato obećanje Aleksandra Vučića da će narediti uklanjanje tih uređaja. Razlog žurbe – funkcioneri su išli na vežbu, zvanično najavljivanu kao „jednu od najvećih u poslednjih nekoliko decenija“, pa da stignu na vreme.
U isto vreme, tugovali su porodica, rodbina i kolege starijeg vodnika prve klase Dejana Stojkovića (1982), izbeglice iz Prizrena. Čovek je tokom pripreme za vežbu stradao u oklopnom transporteru BVP M-80 jer se aktivirao sistem za gašenje požara u tom borbenom sredstvu. Ceo slučaj je predstavljen kao da je tom podoficiru pozlilo i da mu nije bilo spasa (vidi okvir „Nema ko da zabrani“). Očigledno je reč o podmetačini, ali čak i da je to istina, kako je moguće da uoči vežbe nije napravljen sistematski pregled za sve učesnike? Inače, na početku vežbe niko nije našao za shodno da se minutom ćutanja oda pošta stradalom kolegi. Zanimljivo je da čak ni samozvani „vrhovni komandant Vojske Srbije“ Aleksandar Vučić nije našao za shodno da uputi telegram saučešća porodici ili bar to nije saopšteno. Jedan podoficir više-manje, ne treba kvariti „veličanstveni uspeh istorijske vežbe“.
PARAUNIFORMIRANI VULIN I OSTALI
A na vežbi, kao preslikanoj onoj iz 2019. godine, iste ceremonije, isti napad neprijatelja, iste jedinice, iste borbene grupe, isti raspored jedinica i njihovog dejstva, isti „počasni gost“ Milorad Dodik (zlobnici kažu „vršilac dužnosti zamenika predsednika Srbije“). Razlika je samo što Aleksandar Vulin nije više ministar odbrane nego unutrašnjih poslova, pa je došao u parauniformi sa grbom MUP-a, a bivši ministar policije dr Nebojša Stefanović je sad preuzeo resor odbrane, ali i obukao kombinaciju u sivomaslinastoj boji – običnu majicu i pantalone. U SMB je, po običaju, bio stvarni komandant vežbe, v. d. pomoćnika ministra za materijalne resurse Nenad Miloradović, zvani Baća, koji je i autor čitavog scenarija, kako bi pokazao koliko su „moćna“ sredstva u razvoju „Jugoimporta SDPR“, državne firme za trgovinu oružjem čiji je on odavno zastupnik u Ministarstvu.
Zvanice su vojnici rasporedili u svečanu ložu. Uskoro su stigli i veterani sa bitke na Košarama 1999. po posebno napravljenom spisku „podobnih“, sa sve rasporedom prevoza. Tu su i bivši načelnici Generalštaba – Branko Krga, Miloje Miletić, Ljubiša Diković (možda je bio i Dragan Paskaš, ali autor teksta ga nije video). Nedostaje, po običaju, Zdravko Ponoš, koji je takođe obavljao tu funkciju. Na kratku poruku da li je dobio poziv, sledi još kraći odgovor Ponoša: „Otkako je Milan Mojsilović NGŠ, ne dobijam pozive za prisustvo ni za jednu vojnu aktivnost, uključujući vežbe i svečanosti.“
Kopirajući Vulina, na svečanu binu stiže i predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti Igor Bečić, upasan u parauniformu sa čudnim oznakama, ali sa sve opasačem koji koriste specijalne policijske jedinice. U sličnom „izdanju“ je i direktor BIA Bratislav Gašić. Jedini koji se razlikuje je predsednik Skupštine Ivica Dačić u odelu. Odnos prema novinarima je vrhunski. Sve obezbeđeno – od mesta u šatoru da se zaklone od sunca, interneta, utičnica za napajanje uređaja, do sitnih znakova pažnje poput lepih polo-majica sa znakom Ministarstva odbrane.
Na kraju stiže „vrhovni“ Vučić, kapetan komandir počasne čete Garde, gazeći strojevi korak po nasutom tucaniku, predaje mu raport i predsednik Srbije obilazi stroj. Kaže: „Oficiri, podoficiri i vojnici, zdravo“ i dobija identičan odgovor. Sve to ide u direktnom prenosu na državnoj televiziji, zbog toga je čitav događaj i osmišljen, što nigde nije praksa. Autoru teksta stiže poruka od iskusnog oficira u penziji, koji je pratio prenos: „Pravilo službe je nekad bilo da se strojevi korak pri predaji raporta može gaziti samo na asfaltu, tako je bilo i u vreme Tita.“ Ništa makadam, zemljani put, tucanik, zna se kako se to radi i kojim korakom, uz upotrebu sablje. Ali kad je Vučić u pitanju, pravila se menjaju, kao i u slučaju kad je komandant Garde, u vreme dok je predsednik Srbije bio Tomislav Nikolić, za potrebe „scenografije“ prilikom polaganja venaca na Krfu, „plavoj grobnici“, obukao uniformu u kojoj se „ženio Arkan“ i tako ponizio državu Srbiju i njenu vojsku, a sve povlađujući jednoj od službenica Nikolićevog kabineta.
BEZ GUBITAKA I „PANCIRA“
Počinje vežba: neprijateljske snage su u veličini dva ojačana bataljona (u najboljem slučaju 1600 ljudi) zauzele jugozapad Srbije, prostor vazdušne linije je 100 kilometara, a pošto se radi o planinskim predelima, najmanje 2-2,5 puta više, i onda Vojska sprema „munjeviti udar“. Kako su uspeli to da urade, gde su bile obaveštajne i bezbednosne strukture države, o tom ni reči. Onda se na malom prostoru Peštera, koji su navodno zauzele dve neprijateljske pešadijske čete, slije silna srpska tehnika i „oklop“, sa sve PVO sistemima KUB. Toliko oklopa po kvadratnom kilometru nije bilo ni u bici kod Kurska u Drugom svetskom ratu, najvećoj takve vrste u istoriji.
U carstvo laže i paralaže vojnih podobnih „stratega“ sve to lepo se uklopilo, uključujući obmanu da je letelo 11 lovaca MiG-29, čime se „vrhovni“ samozadovoljno pohvalio. Istina je da je letelo njih osam, što lepo stoji u vodiču vežbe, ona prva tri što su simulirala vazdušni dvoboj vratila su se da dejstvuju.
Dejstvovala su dva ruska „pancira“; udar topovima od 30 milimetara, za koje je Vučić tvrdio da očas „srežu brdo“ nije se desio. Dejstvovalo je 11 protivavionskih sistema PASARS, sa „Boforsovim“ topovima od 40 milimetara, po istom brdu, ali ga ni oni nisu „sasekli“.
Vojnici su, boraveći 15 dana u logorskim uslovima, svoj posao, po običaju, izveli savršeno. Ako je negde „fulala“ tehnika, a to je slučaj u gađanju vođenom raketom „maljutka“ sa vozila POLO-83, to nije bilo do njih – hoće i tehnika da zataji.
Na vežbi nijedan srpski tenk ili transporter nije pretrpeo gubitke pa tako nije ni pokazana sposobnost izvlačenja takvih sredstava van dometa „neprijatelja“, ni spasavanje ljudstva. A to je deo realne borbe. Nije pokazano ni izvlačenje ranjenika, ni „asanacija terena“, što je takođe deo obuke u vojnim školama.
Predsednik i „vrhovni“ je pohvalio vojsku, čak i ministra Stefanovića, čiju smenu su složno zatražili svi opštinski odbori SNS u Srbiji, uključjući one kosovske. Pa neka se zamisle za šta su se izjašnjavali.
Smrt starijeg vodnika prve klase Stojkovića otvorila bi, da je ovo pravna država, mnoga pitanja. Pored ostalog i to kako se i na koji način aktivirao protivpožarni sistem uređaja za gašenje punjenog halonom.
Kad je, neposredno uoči vežbe, sahranjen na groblju u Kragujevcu, nije se pojavio ni komandant njegove brigade, niti bilo ko iz Komande Kopnene vojske, već je samo sa Peštera stigao autobus sa njegovim kolegama. Ministarstvo odbrane je demantovalo samo sebe jer je, iako su prethodno saopštili da je on preminuo pošto mu je pozlilo, priznalo da se aktivirao protivpožarni uređaj u BVP, ali da se do obdukcije ne može utvrditi da li je to uzrok smrti, o čemu će se izjasniti tužilaštvo.
Uređaj za gašenje u BVP ima mlaznice unutar čitavog BVP-a: u slučaju da transporter bude pogođen „zoljom“ ili tenkovskom granatom, stvara automatski temperaturu od minus 20 stepeni. On bi trebalo da se aktivira na temperaturi od 110 stepeni. U tom trenutku kad se aktivirao, u neposrednoj blizini BVP je aktiviran topovski udar, a dejstvovao je i tenk, na pet metara. Stariji vodnik Stojković je radio-vezom izvestio da ima problem, ali mu je rečeno da ide napred i izvuče se iz kolone. Oko 20 sekundi bio je onesvešćen i vozač BVP.
„Ako je izvestio da ima problem, treba ispitati ko je naredio da ide dalje, pogotovo u situaciji kad je tolika temperatura i spolja i u vozilu“, kaže izvor „Vremena“ iz vojske.
Drugi izvor, penzionisani pukovnik tehničke službe, učesnik tri rata na prostoru bivše Jugoslavije, vrlo je konkretan: „Nekadašnji inspektori za sudove pod pritiskom i protivpožarna sredstva i opremu mogli su da zabrane upotrebu borbenih sredstava i objekata koji su imali neispravna protivpožarna sredstva. Takvoj zabrani nisu mogli da se suprotstave ni komandanti. Ali i tada su ginule posade borbenih i neborbenih vozila zbog neispravnosti protivpožarnih sistema. Kako je sada, mogu da naslutim, jer nema ko da zabrani.“
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
