Dosta je bilo socijalne romantike

Za „Vreme“ iz Bona

U emisiju Gintera Jauha na prvom programu nemačke televizije ARD ne može da dođe baš svako. Najpoznatiji nemački voditelj pomno vodi računa da atraktivnim gostima i velikom gledanošću nekako opravda onih deset miliona evra koje javni servis godišnje uplaćuje Jauhovoj produkcijskoj kući. Čak i ako sagovornici baš i nemaju šta pametno da kažu, jedno je sigurno – Nemačka će ih čuti.

Upravo je početkom septembra u ovoj emisiji sudija Andreas Miler predstavio svoju knjigu Dosta je bilo socijalne romantike! (Schluss mit der Sozialromantik, Herder 2013). Najstroži nemački sudija za omladinu, kako ga rado naziva bulevarska štampa, traži da država u odnosu prema mladim delinkventima više ne bude bezubi tigar, već da ponekad i ugrize, i to tako da zaboli. Miler se obrušava na ono što naziva „levom socijalnom romantikom“ – uverenjem da su popravni dom ili zatvor za mlade tek poslednja, često nepotrebna mera. Plišanom pedagogijom i polaganjem nada isključivo u socijalni rad – ne i u pravu kaznu – sistem, piše Miler, delinkventima šalje poruku: „To što radiš nije lepo, ali nije ni toliko strašno, pa nećemo da ti oduzimamo slobodu.“

Mladim prestupnicima treba poručiti da samo država poseduje monopol sile, kaže Andreas Miler u razgovoru za „Vreme“. „Delinkventima mora da bude jasno kao dan da će, ako prekorače određene granice, dopasti iza rešetaka.“ Miler navodi da neke njegove kolege ponosno objavljuju kako nijednom u karijeri nisu poslali mlade nasilnike u zatvor niti u vaspitni dom. Time su, smatra, doprineli da se klinci uvek iznova vraćaju krivičnim delima. „Šezdesetosmaši uvek mlade delinkvente vide kao žrtve društva. Ali nije tačno da višestruki počinioci uvek dolaze iz siromašnih ili rasturenih porodica ili pak da su im očevi alkoholičari. Ne može se sva krivica pripisati društvu, i mladi su odgovorni za svoje postupke.“

SAMO GAĆE I ČIZME: Recimo, Denis, sedamnaestogodišnji neonacista koji je nekoliko puta dospevao pred socijalne radnike, ali do tada nikada pred strašnog sudiju Milera, tada već poznatog omladini u gradiću Bernau kraj Berlina. Ovoga puta je Denis jedne pijane noći razbio izlog indijskog restorana kako bi poslao poruku strancima, a Miler ga je zbog tog izloga – dakle materijalne štete – poslao u zatvor. „Da li je trebalo da mu ponovo kažem, ‘sine, nije to ništa strašno, odradi još pedeset društveno-korisnih sati i razmisli o svojim postupcima’? Denis je uporno odbijao metode ambulantne pedagogije. Morao je da oseti pune posledice svojih izgreda.“ Opisani primer je, naravno, završen hepi endom – Denis više nije mali nacista, čak pomaže i drugima koji imaju slične zablude, a ubrzo po izlasku iz zatvora zvao je sudiju Milera na rođendan.

Veći deo knjige bazira se upravo na primerima iz Milerove sudnice, mesta gde je zabranjeno nošenje martinki koje spadaju u obavezan autfit ekstremnih desničara. Toga se sudija-osobenjak dosetio tokom jednog drugog procesa protiv mladih neonacista – „svi u sudnici su imali osećaj da su se optuženi i njihovi simpatizeri bez čizama nekako smanjili“. Sudija za omladinu inače može da izrekne razne kreativne preporuke – tako omladincu može da zabrani odlazak u kafanu ili na koncert, ili da naredi da svakog dana u 20 sati bude kod kuće. Miler se dosetio da svojim „klijentima“ zabrani martinke u celom gradu, što je policija zaista i proveravala. „Posle sam čuo da je jedan skinhed koji je bio na uslovnoj kazni, svako veče tek kod kuće obuvao martinke i besno, samo u gaćama i čizmama, šetao po sobi.“

Sudija za mlade iz Bernaua mnogo polaže i na simbole koji nasilnike treba da podsete da najveće zube u džungli ipak ima država. Pojavljuje se u crnoj odori, iako to nije obavezno, traži da svi ustanu kada uđe u sudnicu, skoro kao u američkim filmovima. Ali ne traži čvrstu ruku po svaku cenu. „Svako ko polomi nekome nos mora da probudi posebnu pažnju države. Svako ko po drugi put slomi nečiji nos – mora malo da odleži“, kaže nam Miler. E to „malo“ najviše žulja ovog sudiju, jer trenutno je po zakonu najmanja moguća kazna zatvora šest meseci, a najduža kazna popravnog doma četiri sedmice. Između nema ništa, a Miler misli da bi ponekad mesec, dva među sivim zidovima imali sasvim prigodnu vaspitnu funkciju ili bar preplašili delinkvente.

JIN I JANG: Svojim stavovima je „najoštriji sudija za mlade“ podigao prašinu, ali se ne može reći da ima previše viđenih istomišljenika. Za to je, ako pitate Milera, najviše odgovoran poznati kriminolog Kristijan Pfajfer, koji je u doktorskom radu 1977. zaključio da je blaži odnos prema mladim prestupnicima mnogo plodonosniji. Andreas Miler pokušava da ismeje Pfajfera, kaže da se društvo promenilo od 1977, te da je Pfajfer teoretičar dok je on, Miler, praktično i svakodnevno upućen u delinkvenciju.

Animozitet je obostran. Pfajfer, inače šef Instituta za kriminologiju Donje Saksonije, gotovo da mi je spustio slušalicu kada sam mu citirao šta Miler misli o njegovom „teoretisanju“. „Kako uopšte možete da me pitate takve budalaštine!?“, grmeo je profesor. Vaše mišljenje mi je važno, rekoh, na šta Pfajfer odgovara: „Ja nemam mišljenje, ja imam činjenice!“ I onda slede činjenice: prošle godine je bilo 470.000 prestupnika do 21 godine, ali Nemačka beleži najveće smanjenje nasilja među mladima u čitavoj Evropi; najteži prestupi poput ubistava opali su za 46 odsto od ujedinjenja Nemačke; telesne povrede su od 2007. opale za 27 odsto; omladina u poslednjih petnaest godina pljačka čak 37 odsto manje. Uopšte, kaže Pfajfer, nemački podmladak od početka novog milenijuma nije bio tako miroljubiv kao danas.

Iako će sudija Miler reći da je do smanjenja delinkvencije došlo delom zahvaljujući mlađim sudijama koji ne pate od socijalne romantike, pa presuđuju čvršće, brojke mu ne daju za pravo: Pfajfer navodi da je broj zatvorskih kazni od 2000. godine među mladima smanjen za petinu. „Zatvori su fakulteti za nasilje, a ne ustanove za prevenciju. Pojedinci profitiraju od pomoći i terapije u zatvoru, ali na većinu robija utiče negativno“, priča Pfajfer. „Nisam ja zanesenjak, znam da nekada zatvor ne može da se izbegne. Kada je neko ubio, kada je konstantno brutalan, onda ne preostaje ništa drugo nego da se pošalje iza rešetaka i da se nadamo da će proces odrastanja učiniti svoje.“

Robija, dakle, može biti kazna, ali ne funkcioniše kao pedagoško oruđe. Nauka je, kaže Pfajfer, dokazala da pretnja zatvorom nikoga neće odvući od krivičnih dela. Omiljena priča kojom kriminolog ilustruje ovu tezu dešava se u Engleskoj u 18. veku. „Tamo se džeparenje kažnjavalo smrću. Zbog siromaštva je bilo mnogo džeparoša, pa parlament nije video bolje rešenje od smrtne kazne. Pogubljenja su se izvršavala javno, na trgovima, kako bi mase videle šta ih čeka u slučaju džeparenja. Ali od toga se brzo odustalo jer su upravo pogubljenja bila najbolja prilika za džeparoše da nesmetano rade svoj posao.“ U prevodu – nije odlučujuća visina zaprećene kazne, nego šansa da se bude uhvaćen.

I MARIHUANA JE ZA LJUDE: Biografski deo knjige Dosta je bilo socijalne romantike! može da otkrije mnogo o Milerovim gledištima. Literarno najbolji pasus otpada na opis oca alkoholičara i nasilnika, koji se vraća sa terapije i u kafani poručuje limunadu. Jedan poznanik mu dobacuje: „Šta je, Rudi, više nisi muško?“, što je dovoljno da otac ponovo počne da pije i maltretira malog Andreasa i njegovog brata. I da kroz šest meseci umre. Andreas Miler tu nalazi jedan od razloga što je postao sudija, a njegov kritičar Kristijan Pfajfer tu vidi mnogo više: „Miler je žrtva sopstvene biografije. Istraživanja su pokazala da zlostavljana deca rastu u ljude koji misle da su oštre kazne delotvorne.“

Ipak, Miler ne može potpuno da se ukalupi u stereotip konzervativnog nadžak-dede. Dok je bio aktivan u Levici, javno se protivio intervenciji NATO-a 1999. godine („ja sam pacifista i uveren da je pogrešno bombardovati čitav narod“), a kao kandidat za poslanika 2002. zagovarao je legalizaciju marihuane. „Ljudi puše travu, žele da puše travu i nema razloga da ona bude zabranjena dok su alkohol i nikotin dozvoljeni. To bi trebalo da bude stvar demokratskog izbora“, kaže Miler za „Vreme“. Dodaje da bi skidanje tabua sa marihuane pomoglo u borbi protiv zaista opasnih droga. „Nikako nisam za legalizaciju heroina, on mora da bude kriminalizovan. A za kokain još ni sam nisam siguran…“