foto: bojan stekić
Mnogo pohvala, dva nova romana i jedan orden za 90. rođendan. To bi ukratko moglo da se kaže o proslavi u čast pisca, prevodioca i autora "Vremena" održanoj 26. januara u Pres centru u Beogradu. Samo što nije tako jednostavno
O čemu razmišlja čovek koji je upravo napunio devedeset godina, kome je nedavno objavljen novi roman na nemačkom jeziku, kome uskoro treba da bude objavljen novi roman na srpskom jeziku, koji trenutno radi paralelno na tri romana i jednoj zbirci eseja, dok mu nakon nemačkog Ordena za zasluge prvog reda i nekog visokog austrijskog ordena za zasluge – za koji ni sam više ne može da se seti kako se zove – dodeljuju Orden za zasluge nemačke pokrajine Tiringije, a znameniti govornici o njemu govore sve najlepše?
„Da je to vrhunac, da nema dalje“, priznaje Ivan Ivanji. Pritom kada kaže „vrhunac“ ne misli na orden koji mu je uručen, već na pažnju prijatelja, kolega i rođaka koji su se okupili na rođendanskoj žurki, na zbir izrečenih reči uvažavanja, poštovanja i/ili ljubavi koje su izrekli govornici: direktor Memorijalnog centra Buhenvald Folkhard Knige, nemačka istoričarka Ulrike Lefler, profesor Dragoljub Mićunović, pisac Dragan Velikić, urednik u Laguni Dejan Mihailović, urednik „Vremena“ Filip Švarm i predsednik vlade Tirinigije Bodo Ramelov, koji nije ovlastio takođe prisutnog nemačkog ambasadora Tomasa Šiba da Ivanjiju uruči orden, već je sam došao u Beograd da to učini.
NE VOLIM KUKNJAVU: Ivanji je odlikovan za svoju „privrženost istini“, za to što decenijama o svom iskustvu zatvorenika u nacističkim koncentracionim logorima i tragediji svoje jevrejske porodice govori i piše neostrašćeno, bez patetike, oslanjajući se na činjenice, istovremeno dovodeći u sumnju dokumente, više zagledan u budućnost, nego zarobljen u prošlost. Jer, kako sam kaže, osvrtanje na zlo koje je nekada haralo ima smisla samo ako se ukazuje na užas koji se danas odvija pred našim očima sa ciljem da se više ne ponovi.
„Ne volim kuknjavu“, kaže Ivanji. Ne sviđa mu se što kao da se od bivših logoraša očekuje da „kukaju“. On pripoveda odmereno, bez patetike, što užas koji je proživeo novim generacijama zapravo dočarava još jezivije. Mada se ponekad oseća kao „bela mečka“ kada ga uvek nanovo pozivaju kao „svedoka vremena“, oseća kao svoju dužnost i dug prema „drugovima iz logora koji više nisu živi“ da „dok mrda“ govori istinu o onome što se dogodilo za vreme nacizma.
SEDAMDESET GODINA PISANJA: Kada je pomislio „ovo je vrhunac“, Ivanji je pre svega mislio i na svoj pozamašni opus nakon 70 godina stvaralaštva na koji je podsetio Dejan Mihailović: Od teksta Zašto? objavljenog u „Letopisu Matice srpske“ 1948. godine do romanâ Poslednji potez iz 2018. i Smrt u Monte Karlu 2019. Ivanji je napisao 18 romana, priče, pesme, eseje, studije…
Uprkos romanima u kojima je satkan holokaust i u kojima provejavaju ili su u prvom planu njegova iskustva iz nacističkih logora, za svoj opus sumum Ivanji smatra trilogiju o rimskim carevima rođenim na tlu Jugoslavije – Dioklecijan, Konstantin i Julijan.
Mihailović se osvrnuo i na najznačajnije Ivanjijeve prevode: romane Pseće godine i Lokalna anestezija Gintera Grasa, Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka, Žene u pejzažu s rekom Hajnriha Bela, nekoliko romana našeg poznatog zemljaka, austrijskog pisca Mila Dora, Filozofiju egzistencije Karla Jaspersa, prepisku Karla Marksa i Fridriha Engelsa, priče Volfganga Borherta, pesme Bertolda Brehta, Šandora Petefija, Endre Adija, Šandora Vereša. Prevodio je i naše pisce na nemački, od Mike Antića do Vidosava Stevanovića i Danila Kiša.
Kada je o Ivanjiju reč, upitno je šta je njegov „vrhunac“. Uskoro u izdanju Lagune treba da mu izađe triler Vila na Dedinju, sprema nastavak Milijardera, a da bi primio orden morao je da izroni iz starog Egipta, u koji je zaronio jer piše roman o sinu praoca Abrahamu Ismailu.
GOSPODSKA DISTANCA: U zemlji ubijenog dijaloga kakva je Srbija, Dragan Velikić, koji se sa Ivanjijem ne slaže u svemu, rekao je: „Tokom diskusija, on nije branio jedan pogled na svet, već samu mogućnost pogleda. Direktan i jasan, gospodski odmaknut od pozicije nekoga kome je jedino stalo da dokaže da je u pravu, samoironičan i otvoren prema svim opcijama koje su bile u igri, uvek je nalazio ubedljive argumente za ono što tvrdi. Sve su nas impresionirali njegovo pamćenje i humor. Nema tih gigabajta ni terabajta sa kojima se može izmeriti memorija Ivana Ivanjija.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
