O čemu razmišlja čovek koji je upravo napunio devedeset godina, kome je nedavno objavljen novi roman na nemačkom jeziku, kome uskoro treba da bude objavljen novi roman na srpskom jeziku, koji trenutno radi paralelno na tri romana i jednoj zbirci eseja, dok mu nakon nemačkog Ordena za zasluge prvog reda i nekog visokog austrijskog ordena za zasluge – za koji ni sam više ne može da se seti kako se zove – dodeljuju Orden za zasluge nemačke pokrajine Tiringije, a znameniti govornici o njemu govore sve najlepše?
„Da je to vrhunac, da nema dalje“, priznaje Ivan Ivanji. Pritom kada kaže „vrhunac“ ne misli na orden koji mu je uručen, već na pažnju prijatelja, kolega i rođaka koji su se okupili na rođendanskoj žurki, na zbir izrečenih reči uvažavanja, poštovanja i/ili ljubavi koje su izrekli govornici: direktor Memorijalnog centra Buhenvald Folkhard Knige, nemačka istoričarka Ulrike Lefler, profesor Dragoljub Mićunović, pisac Dragan Velikić, urednik u Laguni Dejan Mihailović, urednik „Vremena“ Filip Švarm i predsednik vlade Tirinigije Bodo Ramelov, koji nije ovlastio takođe prisutnog nemačkog ambasadora Tomasa Šiba da Ivanjiju uruči orden, već je sam došao u Beograd da to učini.
NE VOLIM KUKNJAVU: Ivanji je odlikovan za svoju „privrženost istini“, za to što decenijama o svom iskustvu zatvorenika u nacističkim koncentracionim logorima i tragediji svoje jevrejske porodice govori i piše neostrašćeno, bez patetike, oslanjajući se na činjenice, istovremeno dovodeći u sumnju dokumente, više zagledan u budućnost, nego zarobljen u prošlost. Jer, kako sam kaže, osvrtanje na zlo koje je nekada haralo ima smisla samo ako se ukazuje na užas koji se danas odvija pred našim očima sa ciljem da se više ne ponovi.
„Ne volim kuknjavu“, kaže Ivanji. Ne sviđa mu se što kao da se od bivših logoraša očekuje da „kukaju“. On pripoveda odmereno, bez patetike, što užas koji je proživeo novim generacijama zapravo dočarava još jezivije. Mada se ponekad oseća kao „bela mečka“ kada ga uvek nanovo pozivaju kao „svedoka vremena“, oseća kao svoju dužnost i dug prema „drugovima iz logora koji više nisu živi“ da „dok mrda“ govori istinu o onome što se dogodilo za vreme nacizma.
SEDAMDESET GODINA PISANJA: Kada je pomislio „ovo je vrhunac“, Ivanji je pre svega mislio i na svoj pozamašni opus nakon 70 godina stvaralaštva na koji je podsetio Dejan Mihailović: Od teksta Zašto? objavljenog u „Letopisu Matice srpske“ 1948. godine do romanâ Poslednji potez iz 2018. i Smrt u Monte Karlu 2019. Ivanji je napisao 18 romana, priče, pesme, eseje, studije…
Uprkos romanima u kojima je satkan holokaust i u kojima provejavaju ili su u prvom planu njegova iskustva iz nacističkih logora, za svoj opus sumum Ivanji smatra trilogiju o rimskim carevima rođenim na tlu Jugoslavije – Dioklecijan, Konstantin i Julijan.
Mihailović se osvrnuo i na najznačajnije Ivanjijeve prevode: romane Pseće godine i Lokalna anestezija Gintera Grasa, Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka, Žene u pejzažu s rekom Hajnriha Bela, nekoliko romana našeg poznatog zemljaka, austrijskog pisca Mila Dora, Filozofiju egzistencije Karla Jaspersa, prepisku Karla Marksa i Fridriha Engelsa, priče Volfganga Borherta, pesme Bertolda Brehta, Šandora Petefija, Endre Adija, Šandora Vereša. Prevodio je i naše pisce na nemački, od Mike Antića do Vidosava Stevanovića i Danila Kiša.
Kada je o Ivanjiju reč, upitno je šta je njegov „vrhunac“. Uskoro u izdanju Lagune treba da mu izađe triler Vila na Dedinju, sprema nastavak Milijardera, a da bi primio orden morao je da izroni iz starog Egipta, u koji je zaronio jer piše roman o sinu praoca Abrahamu Ismailu.
GOSPODSKA DISTANCA: U zemlji ubijenog dijaloga kakva je Srbija, Dragan Velikić, koji se sa Ivanjijem ne slaže u svemu, rekao je: „Tokom diskusija, on nije branio jedan pogled na svet, već samu mogućnost pogleda. Direktan i jasan, gospodski odmaknut od pozicije nekoga kome je jedino stalo da dokaže da je u pravu, samoironičan i otvoren prema svim opcijama koje su bile u igri, uvek je nalazio ubedljive argumente za ono što tvrdi. Sve su nas impresionirali njegovo pamćenje i humor. Nema tih gigabajta ni terabajta sa kojima se može izmeriti memorija Ivana Ivanjija.“
