Domaće, prljavije i jeftinije

Prejaka je reč da Zakon o izmenama zakona o akcizama favorizuje NIS. Pre će biti da NIS ima blaži tretman u Pravilniku o tehničkim i drugim zahtevima za tečna goriva po kome se na domaćem tržištu mogu prodavati goriva koja ne ispunjavaju domaći standard, a proizvodi ih NIS. Ali, nije to novo, isto je pisalo i u prethodnim pravilnicima, samo su menjani nazivi goriva kako je NIS menjao asortiman, ali jeste novo da akcize nisu iste za sve vrste benzina kao što je to do sada bio slučaj, niti su akcize za sve vrste dizel goriva iste, a do sada su bile.

UHVATI RITAM: U poslednjih deset godina standard SRPS EN 228 i SRPS EN 590, koji normiraju kvalitet goriva za motore sa unutrašnjim sagorevanjem na srpskom tržištu, prvi za benzin, drugi za dizel, „apgrejdovani“ su nekoliko puta sve prateći „stariju braću“ – evropski EN 228 i EN 590. U stvari, identični su. Međutim, svaku promenu ovih standarda pratila je promena i Pravilnika o tehničkim i drugim zahtevima za tečna goriva kojim Ministarstvo energetike pobliže određuje tržište derivata: u svakom od njih postojala je klauzula po kojoj neka goriva u nekim aspektima ne moraju da ispunjavaju standard, ali samo ako su proizvedena u domaćim rafinerijama. Prvo su to bili „olovni“ benzini i „neevro“ dizel, zatim je lista proširena sa EKO dizelima, a sada je sužena na (opet) „neevro“ dizele i bezolovni benzin BMB 95, sve u ritmu „apgrejdovanja“ prerađivačkih kapaciteta domaćih rafinerija.

Za razumeti je: domaće rafinerije, u čijem god da su vlasništvu, zapošljavaju domaću radnu snagu na čije dohotke plaćaju porez državi i država, stoga, ima interes da rafinerije rade. S druge strane, rafinerije mogu da rade samo ako mogu da prodaju ono što proizvedu, ali bez pomoći države prodaja bi „išla“ jako teško jer, prosto, u domaćim rafinerijama se proizvodi(lo) gorivo lošijeg kvaliteta od onog iz uvoza. Zbog toga je još 2001. godine donesen pravilnik po kome je NIS faktički dobio monopol na naftne derivate koje može da proizvede, a uvoz onoga što NIS nije kadar da proizvede – bezolovni benzin i dizel evro kvaliteta – bio je na režimu slobodnog uvoza, s tim da je taj monopol „na mala vrata“ bio oročen na deset godina – do 1. januara 2011. godine.

Da monopolu neće „iscureti pesak“ moglo se naslutiti još u julu prošle godine kada je Ministarstvo rudarstva i energetike donelo poslednju verziju Pravilnika o tehničkim i drugim zahtevima za tečna goriva, po kome jedna vrsta benzina, Premium BMB95, ne mora da ispunjava standard. Ono se „stavlja na tržište samo iz domaće proizvodnje“, kao i sva dizel goriva koja nemaju prefiks „evro“. I to je za razumeti: nisu sva postrojenja unapređena, a ne bi baš valjalo da prestanu sa radom. Uostalom, takva goriva se ne mogu kupiti nigde do u Srbiji, pa je malo ko na to obratio pažnju. Sve dok na red nisu došle akcize.

(NE)SPORNO: Državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike Dušan Mrakić tvrdi da u Srbiji monopola nema, a da se akcize unutar iste grupe motornih benzina i dizel goriva razlikuju prema kvalitetu, a ne prema poreklu derivata nafte.

To je nesporno: fiskalne dažbine za derivate nafte ne razlikuju se u zavisnosti od proizvođača, da trgovci derivatima nafte u Srbiji „espap“ mogu da nabavljaju odakle god – iz uvoza ili iz domaćih rafinerija, a obavezni su da u zavisnosti od kvaliteta obračunaju propisanu akcizu i porez na dodatu vrednost.

Jeftiniji derivati za poljoprivredu i industriju, veli Mrakić, bili su jedan od razloga što smo se opredelili da u malom procentu promenimo akcizu na dizel D2, jer imamo vozni park u poljoprivredi i industriji prosečne starosti od 12 do 15 godina. To je već dibidus sporno: nije simbolično povećana akciza na „neevro“ dizel, već na „neevro“ benzin, i to tako da oba „domaća“ goriva budu približno isto jeftinija od onih „evro“. Nema to baš veze sa poljoprivredom, ali sa ekologijom zato ima: Premijum BMB 95 ima dva puta više olova od Evro premiuma iste oktanske vrednosti što, doduše, nije od naročitog značaja jer je reč o malim količinama u odnosu na „olovne“ benzine kakvi su se do pre pola godine kod nas „točili“, ali zato ima 65 puta više sumpora, dvostruko više aromata i pet puta više benzena.

Nije sporno, kako Mrakić tvrdi, da u EU nije zabranjeno propisivanje različitih akciza za goriva unutar iste grupe, nesporno je i da je tako u Austriji, Belgiji, Bugarskoj, Nemačkoj, Estoniji, Francuskoj i Švedskoj, ali sporna je tvrdnja da je niža akciza u tim zemljama propisana za gorivo koje ima više sumpora i olova od dozvoljenog. Prosto, nije istina. Benzin sa više olova u Austriji? Ma, hajde. Takav benzin tamo ne može ni da se kupi, a niže akcize su propisane za biogoriva.

foto: milovan milenković

Sporna je, uostalom, izjava specijalnog savetnika u Ministarstvu finansija Bogdana Popovića da inicijativa za promenu akciza nije bila zvaničan stav nijednog ministarstva, već da je reč o amandmanu koji je podnet i prihvaćen tokom skupštinske rasprave. Kako to „nije bio zvanični stav nijednog ministarstva“, a državni sekretar Ministarstva rudarstva i energetike navodi brigu o poljoprivredi kao razlog zbog koga „smo se opredelili da u malom procentu promenimo akcizu na D2“. Koji to mi?

Ministarka finansija Dijana Dragutinović zatražila je od delegacije Evropske komisije u Beogradu zvanični stav o tome da li su izmene Zakona o akcizama, posebno deo o naftnim derivatima, u suprotnosti sa direktivama EU i važećim Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju u kome se navodi da se Ministarstvo finansija uvek trudi da ne naruši važeću regulativu EU i smatra da je Zakon o izmenama Zakona o akcizama, koji je usvojen 29. decembra 2010. godine, u potpunosti usklađen sa važećim direktivama EU i podsetila da „direktiva EU ne zabranjuje uspostavljanje različitog iznosa akciza za različite tipove benzinskih i dizel goriva“.

S druge strane, Vlada Srbije izrazila je spremnost da pokrene proces promene Zakona o akcizama, ukoliko se ispostavi da je nedavno usvojeni zakon u suprotnosti sa evropskim direktivama i Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji.

AKO PROĐE – PROĐE: „Bilo bi veoma loše da u godini kada tražimo status kandidata i datum o početku pregovora bude konstatovana povreda SSP-a i zato ću tražiti da se odredba Zakona o akcizama promeni pre tog sastanka. Treba imati u vidu da se komitet koji prati sprovođenje SSP-a sastaje jednom godišnje, kao i da je liberalizacija prometa naftnih derivata jedna od osnovnih stvari na koje smo se obavezali“, izjavio je ovim povodom potpredsednik Vlade za evropske integracije Božidar Đelić, a ministarka finansija Dijana Dragutinović je poslala zvaničan zahtev za ovom promenom.

Prema Članu 22. Prelaznog trgovinskog sporazuma, odnosno Članu 37. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, piše da će se i „EU i Srbija uzdržavati od uvođenja svake mere ili prakse unutrašnje fiskalne prirode, kojom se proizvodi jedne strane, neposredno ili posredno, diskriminišu u odnosu na slične proizvode koji potiču sa teritorije druge strane“. Tu zbora nema: izglasavanjem dvojnih akciza ova dva člana su prekršena.

Sa druge strane, prema Članu 26. Prelaznog trgovinskog sporazuma, zaštitne mere mogu (ipak) da se uvedu, ali jedino ako bi, u suprotnom, bila naneta ozbiljna šteta domaćoj industriji sličnih ili direktno konkurentnih proizvoda ili poremećaje koji mogu da dovedu do ozbiljnog pogoršanja ekonomske situacije u nekoj oblasti privrede zemlje koja uvozi te proizvode, s tim da zaštitna mera mora da bude vremenski ograničena, a druga strana o tome obaveštena.

Moguće je da se dvojne akcize opravdaju ozbiljnom štetom koja preti domaćoj industriji, ali tu stoje dve otežavajuće okolnosti – jedna je što „druga strana“ nije o tome unapred obaveštena, a druga jer nema vremenskog ograničenja: u pretposlednjem članu Zakona o izmeni zakona o akcizama piše da će se prvo naredno usklađivanje dinarskih iznosa akcize na derivate nafte i cigarete izvršiti u januaru 2012. godine, ali samo „indeksom potrošačkih cena u 2011. godini“.

Na kraju, u Članu 28. Prelaznog trgovinskog sporazuma Srbija se obavezala da postepeno prilagodi sve državne monopole komercijalnog karaktera kako bi obezbedila da, do isteka tri godine od stupanja na snagu Sporazuma, više ne postoji diskriminacija u pogledu uslova pod kojima se roba nabavlja i prodaje. Kroz ta vrata lako je proći: Prelazni trgovinski sporazum Evropske unije sa Srbijom zvanično je stupio na snagu 1. februara 2010.