Doktori za „doktore“

Retke su ekipe u kojoj veterani predstavljaju glavne igrače na terenu. Njihovo rafinirano iskustvo treneri koriste uglavnom za poslednje, ali odlučujuće minute meča. Međutim, njihovo uvođenje u igru ne znači da će tim za koji nastupe naposletku i trijumfovati, što pokazuje slučaj veterana Jovanovića, Zvezdana – naravno. Zvezdanova uloga bacila je u senku njegove saborce, takođe veterane, koji su svojevremeno paradirali pred Miloševićem u Kuli, a čija je delatnost inspirisala slogan – „Doktori za terorizam“. Među tim doktorima veteranima svakako je i kapetan dr Miroljub Savić, viđen na muljavom snimku sa banketa u Kuli, maja 1997, koji i dan danas ordinira na čuvenom Institutu za kardiovaskularnu hirurgiju u Sremskoj Kamenici. Za njega su mnogi vezivali „administrativni“ posao koji je navodno obavljao za svoje saborce, izdajući im lekarska opravdanja o izostancima sa mesta koja su priličila osobama s oštrim okom i sigurnom rukom. Međutim, takve sumnje niko od zvaničnih organa nije potvrdio. Inače, njegovo pojavljivanje u lekarskim krugovima kameničkog instituta datira od početka 1995. godine u vreme vojevanja „crvenih beretki“ oko Bihaća. Uprkos protivljenju velikog broja lekara njegovom dolasku na Institut, kapetan Savić dobio je posao – na ličnu inicijativu Jovice Stanišića, tadašnjeg načelnika Resora državne bezbednosti MUP Srbije. Takva preporuka Saviću je svakako donela status privilegovanog hirurga; on je tu činjenicu maksimalno koristio, često odsustvujući sa posla. Prema navodima njegovih kolega, Savić je po dolasku veoma malo vremena provodio na Institutu, a više po regionima bivše Jugoslavije praveći velike pauze u svom radu. Njegovi saborci, govore da je bio ljubitelj snajperskih pušaka, ne praštajući mu nemarnost iskazanu tokom jedne od bihaćkih akcija, kada je – umesto da bude na svom mestu ratnog hirurga – čekao u zasedi sa snajperkom dok su mu saborci krvarili. To je dovelo do izvesnih disciplinskih mera, uobičajenih u takvim sredinama…

FINANSIJERI I DOBROČINITEljI: Nakon smirivanja „operativnih dejstava“ Savićev povratak na Institut prilično je iritirao njegove kolege, koji doduše nisu imali dovoljno spremnosti – ali očigledno ni hrabrosti – da se suprotstave političkom kadrovanju. Ne želeći da komentarišu njegovu stručnost, oni sada – nakon osam godina – napominju kako se ne sećaju da je Savić uopšte i operisao, već da je najčešće u operacione sale ulazio u svojstvu asistenta. Kao osnovnu crtu Savićevog ponašanja ističu njegovo „slobodno“ ponašanje koje je i danas oličeno u nenajavljenim ulascima u kancelariju direktora hirurgije Ninoslava Radovanovića. Ali, Savić je svakako mogao mnogo više od toga. Njegova poznanstva sa stubovima tadašnjeg režima išla su u korist ljudima koji su rukovodili ovom zdravstvenom ustanovom. Zbog toga ni ne čudi što su velikim proslavama Instituta prisustvovali Jovica Stanišić, Frenki Simatović, Božidar Vučurević, Brana Crnčević, ali i veliki finansijer Mihalj Kertes, od milja zvani – Bracika. Upravo Braca Kertes je bio taj ko je opskrbljivao Institut kako medicinskim aparatima, tako i vozilima, kojima po starom dobrom „poklonu se u zube ne gleda“ rukovodstvo Instituta nije želelo da ulazi u poreklo – što nije ni bilo mnogo higijenski u ta vremena. Rukovodstvo mu nije ostalo dužno. Naime, sala za kateterizaciju na III spratu Instituta okićena je tablom posvećenom – Braciki Kertesu. Obostrana ljubav i zainteresovanost Miloševićevih bliskih saradnika za Institut ni najmanje nije slučajna kada se uzme u obzir njegova visoka profitabilnost. Naime, tokom samo jedne godine u ovoj zdravstvenoj ustanovi obavi se više od 1000 operacija čija je prosečna cena, prema cenovniku sa zvaničnog sajta Instituta, oko 15.000 dolara, što donosi potencijalni prihod od 15 miliona dolara! Takve fascinantne brojke nisu ostavile ravnodušnim ni aktuelne „biznismene“ koji su želeli da sa terena poljoprivrede skoknu i na polje zdravstva. Međutim, do takvog angažmana nije došlo: da li zbog gužve u šesnaestercu ili nečeg drugog, ostavljamo da saznaju oni kojima je to posao, a koji po svemu sudeći intenzivno rade, za sada, na „cenama“. Inače, cene su nekoliko puta niže od cena identičnih usluga u inostranstvu, te kao takve predstavljaju pogodnost za pacijente iz zemalja u okruženju, ali i iz Libije i sličnih bratskih nesvrstanih zemalja.

ZDRAVSTVO I MENADžMENT: S ozirom na ovakve pogodnosti, Institut se i pojavljuje u očima mnogih kao finansijski izvor koji bi rado preuzeli po sistemu „ključ u ruke“.

Upravo stari sistem rada je ono što kolege sa Instituta zameraju medijski čuvenom direktoru dr Ninoslavu Radovanoviću, kome stavljaju na teret preveliko privatizovanje ove zdravstvene ustanove. Naime, dr Radovanoviću se zamera njegov autokratizam po kome su sve poluge funkcionisanja Instituta isključivo u njegovim rukama, iako polovinu radnog vremena provodi u Švajcarskoj, gde radi kao hirurg u ženevskoj bolnici „Sesil“. Dr Radovanović je osim u svojoj struci, stručnjak i sa veoma izraženim menadžerskim sposobnostima.

Dr Radovanović je u vreme bombardovanja 1999. godine dobio otkaz sa Instituta zbog nepojavljivanja na poslu – ni od kog drugog nego od dr Milovana Bojića. Javnosti je tada rečeno da je dr Ninoslavu Radovanoviću dat otkaz jer se više od dva meseca nije pojavljivao u Sremskoj Kamenici, iako je bio direktor Instituta. Inicijativu za njegov povratak u Kamenicu pokrenule su tada opozicione, a sada stranke vlasti: DS, LSV, RV… Njegovo svesrdno prihvatanje saradnje od međusobno suprotstavljenih političkih struktura donelo mu je s jedne strane počasnu Februarsku nagradu grada Novog Sada, a sa druge, nakon petooktobarske smene vlasti, negodovanje dojučerašnjih saradnika i finansijera. To je navelo i Braciku Kertesa, od koga se Radovanović kasnije distancirao, da negoduje zbog neuzvraćene podrške i privilegija koje mu je omogućavao prilikom izlazaka iz zemlje.

SLUČAJ DOKTORKE POPOV: Da Institut za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici nije raščistio sa reliktima prošlosti, svedoči i slučaj koji je inicirao policijsku istragu u kojoj je nezvanično ustanovljeno da je naučni radnik i lekar Miroslava Popov, zaposlena početkom devedesetih, zapravo nesvršeni student medicinskog fakulteta u Novom Sadu! Da apsurd bude veći, Miroslava Popov jedna je od najbližih saradnica dr Ninoslava Radovanovića. Zadužena je za naučne radove, statistiku, ali i logistiku koju pruža dr Radovanoviću. Međutim, da nije samo statistika u pitanju svedoče i izjave lekara sa Instituta koji su naveli da je ona, iako nesvršeni student medicine, pregledala i dijagnostikovala više od 1.500 pacijenata. O tome postoje i svedoci koji navode da je pregledala pacijente koje zbog zauzetosti nije uspevao da pregleda dr Radovanović. Miroslava Popov se pojavljuje kao Radovanovićev saradnik na stručnim radovima koji se mogu pronaći i na internetu, a koji se odnose između ostalog, ni manje ni više, nego na operativne zahvate na srčanim zaliscima. Istorija njenog dolaska na Institut slična je Savićevoj – i ona je primljena na „nečije“ insistiranje, ali sa bitnom razlikom, jer se dr Saviću ne spori njegovo zvanje, dok je za nju vezana istraga zbog falsifikovanja dokumenata. Prema izvorima sa Instituta, Miroslava Popov se tamo pojavila krajem osamdesetih, kada je kao student stažirala, da bi se ubrzo zatim sukobila sa svojim profesorima, jer se neovlašćeno služila arhivskom građom – istorijom bolesti pacijenata. Takva činjenica, kao i to da joj nedostaje više od deset ispita do diplome, nije je omela da se već s početka devedesetih pojavi kao potpisnik naučnih radova zajedno sa dr Radovanovićem. Na naše pitanje upućeno odgovornima koji su učestvovali u njenom zapošljavanju: kako je moguće da se tako nešto desi, rečeno nam je da navodno nisu znali, ali da su primećivali „rupe“u njenoj kompetentnosti. Sudeći prema ovim slučajevima očigledno da je celokupno zdravstvo spremno za uvođenje– najmanje još jednog vanrednog stanja.