Dok je nafte, biće socijalizma

„Revolucija je pobedila“, poručio je predsednik Venecuele Ugo Čaves s balkona predsedničke palate Miraflores u Karakasu. „Danas su se dogodile velike stvari, savršena bitka i savršena pobeda naroda. Očitali smo svetu lekciju“, prokomentarisao je Čaves izbornu pobedu i obećao da će biti još bolji predsednik. Zahvalio se biračima na visokom odzivu od 81 odsto i opoziciji što je priznala poraz. Opozicioni kandidat Enrike Kapriles Radonski osvojio je 7. oktobra 45 odsto, a Ugo Rafael Čaves Fijas 55 odsto glasova. Da nije pobedila revolucija, prema rečima predsednika Uga Čavesa, dogodio bi se „haos“ i „građanski rat“.

Čaves je osvojio četvrti uzastopni mandat u trajanju od šest godina. No, ovo su prvi predsednički izbori u Venecueli u kojima on nije bio apsolutni favorit, a ličili su na plebiscit, referendum o ulozi dosadašnjeg predsednika i kontinuitetu njegovog autokratskoga režima: modela vladavine utemeljenog na ličnoj harizmi Uga Čavesa (koji sve više liči na vatrenog televizijskog propovednika uverenog da je čudom izlečen od raka), pervertiranoj demokratiji i na naftnom bogatstvu, iz čega se finansira vrlo širok dijapazon socijalnih mera zahvaljujući kojima je, prema podacima UN-a, broj veoma siromašnih u Venecueli u poslednjih deset godina smanjen za 21 odsto.

Čavesu se prebacuje da nije žalio novac iz državnog budžeta za finansiranje svoje kampanje, kao i da nije bilo kontrole trošenja državnih sredstava. Čavesov glavni protivkandidat Kapriles jasno je objasnio zašto bi za Venecuelu bilo dobro da Čaves ode u penziju. Govorio je da je eksplozija nasilja pretvorila Karakas u drugi najopasniji grad kontinenta (nakon San Pedra Sula u Hondurasu) sa 80 ubistava na 100.000 stanovnika; samo u junu ove godine, u glavnom gradu ubijeno je 511 osoba (prošle godine ubijeno je 19.000), a od dolaska Čavesa na vlast, kaže Kapriles, „u zemlji je nepotrebno sahranjeno 150.000 ljudi“. Pored toga, Kapriles je optužio vlast za ubistvo trojice njegovih aktivista, koje je hicem iz kombija pokosio neidentifikovani napadač na mitingu opozicije u Čavesovom rodnom gradu.

HARIZMATIČNI PUKOVNIK: Međutim, čak i njegovi protivnici ga smatraju izuzetno pametnim i nadarenim za komunikaciju s masama, ličnošću koja se ne zaboravlja. Za 14 godina vladavine podelio je zemlju seljacima, nacionalizovao državne firme, čak i one sa stranim kapitalom, uveo socijalnu stanogradnju i sistem zdravstvene zaštite, dok je prehrambene programe finansirao prihodima od prodaje nafte. Prema podacima iz godišnjaka CIA, Venecuela je druga u svetu po zalihama nafte. Suprotstavio se (i značajno ga umanjio) američkom uticaju, dokazao da ga nije lako „oterati“ kao nekad Aljendea, i udružio se sa Fidelom Kastrom.

Nije se odvojio od naroda, kojem se, doduše, nije toliko obraćao na skupovima koliko preko masovnih medija. Koncept njegove emisije „Alo, presidente“ do sada nije viđen – on je voditelj, zabavljač, dovodi goste, javno obznanjuje važne odluke i zakone, direktno se obraća američkom predsedniku, priča viceve. Osim toga piše stihove, priče i pozorišne komade. Njegova retorika je zapaljiva, zabavna, politički nekorektna i ponekad ispod svakog nivoa pristojnosti – protivnika Kaprilesa je nazvao „svinjom“, „mediokritetom“ i „slugom kapitalista“.

Ugo Rafael Čaves Frijas, kako glasi njegovo puno ime i prezime, rođen je 28. jula 1954. godine kao drugo od šestoro dece njegovih roditelja Rejesa Čavesa i Elene Frijas, u mestu Sabaneta, u unutrašnjosti Venecuele. Iako su mu roditelji bili učitelji u lokalnoj osnovnoj školi, nisu imali dovoljno novaca da odgaje šestoro dece. Malog Uga podizala je i hranila očeva majka Rosa Ines Čaves sve dok nije otišao na vojnu akademiju u Karakas, koju je završio 1975. godine i dobio čin potporučnika inženjerskih jedinica. Za politiku je intenzivno počeo da se zanima nakon što je dobio čin kapetana 1982, a uzor mu je, kao i većini mladih u Latinskoj Americi, bio Simon Bolivar. Te godine je sa grupom mladih oficira oformio tajnu organizaciju „Bolivarski revolucionarni pokret 200“, povodom godišnjice rođenja Simona Bolivara, i revolucionarno tražio korenitu promenu vojske i izgradnju nove republike. Čin majora je dobio 1986, a dve godine kasnije postaje pomoćnik direktor Saveta za nacionalnu bezbednost sa sedištem u predsedničkoj palati Miraflores. Potpukovnik postaje u 36. godini života nakon čega je promovisan u komandanta čuvene Padobranske brigade.

Pokušava da izvrši vojni puč 4. februara 1992. Nije uspeo i završio je u vojnom zatvoru, gde je napisao knjigu Kako izaći iz lavirinta. Postaje sve popularniji u vojsci i narodu. Po izlasku iz zatvora osniva svoju stranku Pokret za petu republiku. Kao političar u usponu drži govore, okuplja oko svoje stranke nove članove, obilazi zemlju. Fidel Kastro ga poziva u goste, i to prijateljstvo i danas traje. Kad se kandidovao za predsednika, iza njega su stale mnoge socijalističke, komunističke i otadžbinske stranke i sindikalne organizacije. Prvi put je postao predsednik Venecuele 6. decembra 1998. godine: 56,6 odsto birača glasalo je za izlaz iz bede, iz korupcije i američke senke. Čaves je Amerikancima poslao poruku da je on glavni, promenio je Ustav i zemlju podelio seljacima. Ženio se dva puta, ima tri ćerke i sina.

PETRODOLARI ZA 21. VEK: Isprva se nije opredelio za socijalizam, već za socijalnu pravdu, samostalnost Venecuele i oslobađanje od američkog uticaja. Obećao je narodu da će korist od nafte imati celokupno društvo, a ne samo transnacionalne kompanije koje je optuživao za korupciju. Shvatio je da je moć u rukama onoga ko kontroliše naftu – Venecuela je peti izvoznik petroleja u svetu, godišnje zaradi oko 70 milijardi dolara, milion i po barela nafte svakoga dana izveze na tržište SAD. Posle inauguracije 2. februara 1999. pokrenuo je inicijativu za promenu Ustava i novi ustav je donet krajem godine. Sledeće godine predlaže nove zakone o zemlji i energentima i smenjuje rukovodstvo kompanije Petroleos de Venecuela S.A – PDVSA. Počinju protesti protiv Čavesa, na ulice izlazi hiljade ljudi, 19 je nastradalo, a stotine ranjenih. Grupa generala mu je prenela ultimatum: ili da se preda i napusti palatu Miraflores ili će vojska napasti palatu. Odveli su ga u vojnu tvrđavu Tihuana van Karakasa, raspustili parlament, sudove, tužilaštvo i imenovali novog predsednika. Iako su „antičavisti“ imali otvorenu podršku Vašingtona i CIA, vojska je stala na Čavesovu stranu, oslobodila ga i vratila u palatu. „Kidnapovali su me. Lažu da sam podneo ostavku. Nikada mi tako nešto nije ni palo na pamet. A sada krećemo tamo gde smo stali pre nedelju dana…“, rekao je Čaves. U to vreme se govorilo da mu je Kastro pomogao da povrati vlast, ali se ne zna tačno na koji su način Kubanci osujetili namere „antičavista“.

Posle toga nastupio je mirniji period njegov vladavine – dao je zemlju seljacima, sprovodio reforme i družio se sa Kastrom i Moralesom. Reč „socijalizam“ je prvi put upotrebio po preuzimanju drugog predsedničkog mandata 2007. godine. „Mali Kastro“, kako su ga nazvali američki analitičari, bio je trn u oku Amerikancima alergičnim na pomen socijalizma. Čaves je bio svestan da Amerikanci jedva čekaju da ga se reše, ali im je otvoreno poručivao da zalud troše novac za finansiranje opozicije.

U prilog Čavesovom projektu „Socijalizam za 21. vek“ ide jačanje levog nacionalizma u Latinskoj Americi i osećaj da je nepobediv, što se dokazalo i na skorašnjim izborima. „Država Venecuela kontroliše nešto preko 30 odsto nacionalne privrede u strateškim oblastima i bankarskom sistemu. Uvođenjem društvene svojine i izgradnjom socijalizma“, objašnjava Čaves, „demoliraće se običaj kapitalista u ovoj zemlji da sve podređuju profitu i eksploataciji.“ Predsedniku SAD Baraku Obami predložio je da zajedno grade socijalizam, budući da njegova vlada uvodi „socijalističke mere“ da bi rešila ekonomsku krizu.

Čaves je osigurao nova naftna tržišta. Povećanje prodaje Kini deo je plana prema kojem predsednik Ugo Čaves želi da smanji zavisnost o najvećem kupcu – Americi. „Kini prodajemo 640.000 barela nafte na dan“, rekao je ministar za energetiku Rafael Ramirez. Ministar je rekao da će se 264.000 barela nafte koristiti za plaćanje duga azijskom divu. Čavez je izjavio da će Kineska razvojna banka uložiti oko četiri milijarde dolara u razvojne projekte u građevinarstvu, energetskom sektoru i industriji. Ranije ove godine objavljeno je da Venecuela do 2015. godine namerava da prodaje Kini milion barela nafte dnevno, što će biti jednako količini koju prodaju SAD. Venecuela dnevno proizvodi oko tri miliona barela nafte. OPEC je 2011. godine potvrdio da ona ima najveće svetske rezerve nafte koje iznose 296,5 milijardi barela, što je više nego Saudijska Arabija koja dnevno prerađuje najviše nafte.

NEKOREKTAN DVOBOJ: Treba reći da se u Venecueli odvijao nekorektan dvoboj: Kapriles protiv države, ne samo protiv Čavesa. Kapriles se uspešno nosio s nizom niskih udaraca, između ostalog i sa antisemitskim napadima, budući da je Kaprilesova majka Jevrejka koja je preživela holokaust. Prvi put opozicija u Venecueli ima narodni, populistički profil – Kapriles je po struci pravnik, bio je gradonačelnik, poslanik, predsednik Donjeg doma parlamenta i guverner, koji se u kampanji obraćao gubitnicima u borbi sa silom državnog aparata.

Opozicija navodi da bi zdravstveni sistem u potpunosti kolabirao da Venecuela ne uvozi iz Kube lekare i ostalo medicinsko osoblje. Čavez se od raka lečio na Kubi, a ne u Venecueli, kaže opozicija. „Čavizam“ je starim vlasnicima oduzeo 3,6 miliona hektara zemlje koji su podeljeni na 175.129 novih vlasnika, a opozicija tvrdi da ti novi vlasnici ništa ili veoma malo rade na ekspropriranoj zemlji (Venecuela ima 30 miliona obradivih hektara). Uradio je isto što i Fidel Kastro 1959. godine kad je pobedila revolucija na Kubi – oduzeo je zemlju latifindistima i podelio je bezemljašima. Čavesovi protivnici kažu da postoji bitna razlika: Kastro je podelio seljacima i zemlju svog oca od 12.000 hektara.

Čaves je stvorio dva miliona novih radnih mesta u državnoj administraciji, pa su ti ljudi imali valjan razlog da glasaju za kontinuitet vlasti. Kada je Čaves došao na vlast, vlada je imala 14 ministarstava, a sada ih je 29. Takođe, protivnici Čavesovog režima kažu da je privreda u kolapsu – propalo je 11.000 privatnih kompanija, a od preostalih 7000 eksproprirano je ili je jednostavno oduzeto vlasnicima bez ikakvih obeštećenja čak 1163 firme. Pala je tekstilna industrija, proizvodnja vozila, hrane, obuće, a 80 odsto robe koja se troši u Venecueli je uvezeno. Poslodavci govore da je najgora pravna nesigurnost, nedostatak deviza i česti prekidi struje (zemlja je izgubila čak 40 odsto električne energije koju je nekad proizvodila).

Iako opozicija tvrdi da državna naftna kompanija (PDVSA) izvozi manje nafte nego pre 14 godina, dobici su sedam puta veći; odatle Čaves crpi snagu za svoj program „Socijalizma za 21 vek“. Čavesovi glasači su uglavnom zaposleni u administraciji ili u naftnoj industriji: 1998. ih je bilo 32.000 zaposlenih u naftnoj industriji, a danas ih je 105.000. Kad je o vojsci reč, opozicija spominje Čavesovu ogromnu privatnu miliciju zaduženu da brani socijalizam.

Tajna njegove pobede, prema mišljenju analitičara, leži u frenetičnom pojavljivanju u elektronskim medijima, lucidnoj manipulaciji slabo obrazovanim slojevima društva i njihovom nadom da će doći do neke povlastice ukoliko podrže socijalističku stranku. Kako je rekao Kapriles, Čavesu nedostaje istorija, jer nafte ima napretek pa stoga on na svakom koraku citira Fidela Kastra. Čaves je neprestano u etru, a vrhunac je bio 13. jula kada je pred kamerama nacionalnih televizija proveo čak devet sati i 49 minuta.

ALO, PRESIDENTE: Čavesova emisija „Alo, presidente“ emituje se iz palate Miraflores svakog vikenda od početka njegove vladavine. Nekad je uživo, a ponekad se snima u studiju, u nekoj fabrici ili u nekom selu. Višečasovni program vodi lično predsednik. Ugostio je, osim para Madona-Pen, Naomi Kempbel, Dijega Maradonu i mnoge druge poznate strane i domaće ličnosti. Čuveno je njegovo obraćanje Kondolizi Rajs preko malih ekrana, kada je izjavio nešto poput „okani me se, mala“ i poslao joj „vazdušaste“ poljupce. Za njegovu emisiju se širom sveta čulo kada je iz studija telefonom pozvao obolelog Fidela Kastra, za koga se tada govorkalo da je umro. Pričali su na engleskom da bi Amerikanci razumeli svaku reč. Nekadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša nazvao je „pijanim ludakom“ u nekog drugoj emisiji kada se razgovaralo o Iraku. Sa govornice Generalne skupštine UN-a 2006. godine nazvao ga je „đavolom iz Bele kuće“, „demonom“, „alkoholičarem“ i „lažovom“. Posle tih izjava Vašington mu je uputio ozbiljna upozorenja. Odgovorio im je u svojoj emisiji: „Vidim da se on (Buš) očigledno skandalizovao, pa se sad u svojim đavolijama razgoropadio. Preti mi i smrću, ali ja se ne plašim. Uopšte ne strahujem za svoj život. Ja sam u božjim, a ne u đavoljim rukama…“ Fidel Kastro mu je poručio da se ne igra „ruskog ruleta“.

Osim što peva, igra i recituje u svojoj emisiji, procenjeno je da je za deset godina pokrenuo 500 tema i doneo 800 odluka na televiziji. Pred TV kamerama je izjavio da se od Fidela Kastra razlikuje po tome što veruje u Boga. Pedeset dve emisije godišnje koštaju 55.000 evra, a šou će trajati, po svemu sudeći, i narednih godina, ako ga zdravlje posluži.