"Nisam hteo svojevremeno da učestvujem u određenim akcijama produbljivanja krize u vreme Miloševića, a da za uzvrat budem bogato nagrađen kad Milošević ode s vlasti. Nisam se 'upecao' na te buduće povlastice i onda je, kao znak osvete, veliki broj nekakvih dokumenata i materijala predat raznim službama u kojima su nas okrivili da smo navodno glavni kriminalci u Srbiji. Definitivno, velikog biznisa nema bez vlasti, ali ni obratno. Nisu mi tražili automobile iz Koštuničinog izbornog štaba, inače da jesu, dao bih. Država može sve, ko je Bogoljub Karić da joj zabrani da uzme Mobtel"
Zakon o ekstraprofitu donesen je da bi označio i raskid s modelom poslovanja koji je Milošević promovisao u ekonomiji, ali i da bi kaznio sve one koji su bili simbol tog modela. Bogoljub Karić i njegove kompanije bile su na toj listi visoko rangirani i zato su za sada platili najvišu cenu. Kad su svi mislili da je Bogoljub Karić „otišao u istoriju“, on se pojavio u Tirani kao član jugoslovenske političko-privredne delegacije, rastrčao se po Srbiji praveći filijale svog Udruženja industrijalaca, a viđan je i kao čest domaćin (raznim povodima) uticajnih srpskih političara, pa i premijera Đinđića.
O fenomenu bliskosti s vlašću, ekstraoporezivanju i sudbini Mobtela za „Vreme“ govori Bogoljub Karić, „igrač iz prve ruke“, stvarni šef BK Kompanije i, kako voli za sebe da kaže, prvi srpski kapitalista.
„VREME„: Vi ste poslovan čovek koga su nove vlasti, u okviru akcije oporezivanja ekstraprofitera, žestoko „ošišale„. Da li posle svega držite glavu iznad vode?
BOGOLJUB KARIĆ: Mi smo podržali Zakon o ekstraprofitu, iako smo bili protiv njega. Podržali smo ga u smislu da neće biti strašno ako se bude primenjivao na sve ljude i kompanije koji su učestvovali u nekim privilegijama za koje ova nova vlast misli da su privilegije. Normalno, ja ne mislim da su to bile privilegije.
Sve se to, međutim, pretvorilo u hajdučiju, otimačinu i pljačku koju je izvršio jedan finansijski lobi u Srbiji.
Zašto bi taj lobi uradio tako nešto?
Ja bih rekao, sa ciljem da pljačkajući Bogoljuba, otpuštanjem 2000 naših radnika i likvidacijom Astra banke daju drugima na znanje kako će proći ako se ne budu povinovali njihovim zahtevima. Ne u smislu poravnanja nekih odnosa između države i njih iz ranijeg perioda, nego pre svega iz ličnih interesa. Nisam slučajno rekao da je guverner dužan da odgovori građanima na pitanje kome su platili porez oni ekstraprofiteri koji nisu uplatili ekstraporez budžetu Republike Srbije. Jer, guverner Dinkić je objavio da je Narodna banka Jugoslavije poslovnim bankama svojevremeno emitovala 37 milijardi maraka primarne emisije i da je taj novac u najvećoj meri distribuiran kompanijama i da je 8,3 milijarde maraka osnovica za naplatu ekstraprofita. Od toga je, koliko je meni poznato, naplaćeno oko 120 miliona maraka, od čega su 80 odsto platile moje kompanije. Dakle, radi se o jednoj smišljenoj akciji zastrašivanja ljudi da bi se lakše „šišali“ kao dobre ovce.
Bogoljub Karić je prihvatio šišanje, ali ne kako su oni hteli, nego šišanje na najgori način, najgori za mene danas, ali jednog dana na najgori način za te koji šišaju. Tako da sam prihvatio da budem ošišan i opljačkan, namerno kažem opljačkan jer Republička uprava javnih prihoda jedino nije sagledala dokumentaciju Astra banke, dokumentaciju svih drugih banaka je pogledala i prihvatila. Svima osim našoj Banci, a naša Banka koristila je samo 0,39 odsto primarne emisije od ukupno emitovanih 37 milijardi maraka. Naša osnovica za porez bila je 80 miliona maraka. I svi su drugi opravdali onih 37 milijardi maraka i sve je drugo prihvaćeno, osim što nije prihvaćeno Astra banci. I pored svega toga, mi smo danom donošenja rešenja i isteka roka za plaćanje uplatili prvu ratu od 24 miliona maraka. Tog istog dana u tri sata Banka je likvidirana.
Cilj je bio likvidirati Banku i onda blokirati Mobtel, ući u tu kompaniju, oboriti joj vrednost sa milijardu dolara, koliko su je procenili stručnjaci u junu 2001. godine, na 780 miliona eura, koliko je vredela u martu 2002. godine. Za devet meseci Mobtel je „pojeftinio“ za čitavih 220 miliona eura. Mislim da je to bilo namerno da bi određeni krugovi mogli da kupe Mobtel.
Ko su ti „određeni krugovi„?
Finansijski centri moći koji sede u inostranstvu, za koje opravdano sumnjam da su opljačkali Srbiju ovih 10-12 godina i koji nisu platili nijedan cent ekstraprofita. Takvi danas čekaju u redu da kupe našu privatnu kompaniju Mobtel. A sve pod plaštom „ajde da vidimo koliki je ulog BK Trejda u kompaniji Mobtel“. Kakve veze ima to koliki je ulog? Ulog je sto posto ispravan, ali i da nije, pa mi smo valjda ti koji smo tu tehnologiju doneli u Srbiju kad niko nije mogao, a mi jesmo zahvaljujući našim partnerima iz Izraela, Rusije, Kipra… I u svakoj drugoj zemlji bili bismo proglašeni nacionalnim privrednim herojima, a mi smo u našoj zemlji sankcionisani i od Miloševićeve i od ove nove vlasti.
Ta akcija meni je dobro poznata i jasna, a cilj je bio uništiti Kariće. Posle dve godine sve mi je jasno. Ja nisam hteo svojevremeno da učestvujem u određenim akcijama produbljivanja krize u vreme Miloševića, a da za uzvrat budem bogato nagrađen kad Milošević ode s vlasti. Nisam se „upecao“ na te buduće povlastice i onda je, kao znak osvete, veliki broj nekakvih dokumenata i materijala predat raznim službama u kojima su nas okrivili da smo navodno glavni kriminalci u Srbiji, da smo opljačkali 2,5 milijarde maraka Zajma za privredni preporod, da smo mi osnovali piramidalne banke i pljačkali građane, da smo finansijeri paravojnih formacija i ratova, da smo šverceri cigareta, nafte, alkohola…. Ti poslovi se nikada nisu radili kod nas, to su radile banke, zna se koje i koji ljudi. Sve se to danas zna. A neke od tih dokumenata video sam svojim očima.
Meni je najvažnije da su nadležne međunarodne institucije proverile poslovanje svih naših kompanija na Zapadu i Istoku i utvrdile da su sve potpuno čiste, dakle da nisu učestvovale u onim aktivnostima koje su nam podmetane a koje sam malopre nabrojao. Tako da smo mi potpuno slobodni za posao u svim zemljama sveta, osim u Srbiji gde još nismo potpuno slobodni, tu smo još uhapšeni od strane par ljudi, finansijskih moćnika.
Zvanična verzija za ekstraoporezivanje BK Kompanije i gašenje Astra banke je da je to raskid sa prošlošću i naopakim shvatanjem biznisa?
Prošlošću, a? Odlično, videćemo kakva će prošlost biti za njih kad se pojave na sudu. Pošto oni ne priznaju naš sud, postojaće Evropski, pa će imati šanse da tamo brane svoje odluke i poteze.
Je li podneta tužba?
Kako da ne. Devet meseci u BK Kompaniji radi američko-britanska grupa eksperata, revizora, konsultanata i advokata. Oni su napravili dokumentaciju i kad evropske sudije dobiju video-kasete, kad vide izjave naših vajnih ministara, guvernera i ostalih, sve će im biti jasno o čemu se radi. Ti eksperti procenili su štetu po Banku na 350 miliona dolara.
Šta je zahtev u tužbi Evropskom sudu?
Zahtev je da se šteta nadoknadi. I da nam se dâ pravo na rad i život u svojoj zemlji. Da niko ne može biti iznad zakona. Ovde je samo jedan čovek bio 12 godina iznad zakona. Sada pojedinci žele to isto da budu. To im nećemo dozvoliti. Prihvatio sam da me unište, da me ubiju, da me kidnapuju, da pobegnem iz svoje zemlje pod njihovim pritiskom, i to sam uradio, al’ sam se odmah vratio jer sam video da je to bila njihova strategija, da kažu „eto, Bogoljub pobegao iz zemlje jer je kriv“. Sve sam im dozvolio da mi urade, ali nikada im neću dozvoliti da zloupotrebe moć koju imaju, da budu iznad zakona i da mogu da plaše srpske domaćine i privrednike. Boriću se do poslednjeg daha da u Srbiji više ne bude straha, ucene i reketa. Nego da srpski domaćini mogu da posluju slobodno i da administracija bude njihov servis, a ne mač nad vratom.
Zašto mislite da se vlast okomila samo na vašu kompaniju?
Nemojte vlast, nije to vlast. Vlast je korektna. Radi se o jednom finansijskom lobiju koji ja identifikujem sa troje ljudi čija imena neću pominjati.
Šta je njihov interes?
Naša likvidacija. Zato su nas predstavili zapadnim zemljama kao poznatu srpsku porodicu koja je radila sva nepočinstva u vreme Miloševića da bi prikrili ljude koji to rade. Stvari se, međutim, menjaju.
Hoćete da kažete da finansijski lobi podržava sve one koji rade ono što vama hoće da se „napakuje„?
Ja kažem da taj lobi prikriva. Oni, finansijski lobi, znaju te ljude dobro, znaju ko su ti ljudi, s njima sarađuju i druže se. Oni znaju ko je u Srbiji koristio deset milijardi maraka iz primarne emisije, ko je to opljačkao, njima porez nisu naplatili, nego se sa njima još i druže. Taj finansijski lobi hteo je građanima da zamaže oči aferom sa poznatom porodicom Karić i onda su otpočeli neviđenu kampanju u istoriji Srbije. Sačuvao sam 1700 tekstova koji su protiv nas objavljeni za šest meseci, do poternica koje je RTS izdao za nama. Ja sam sve to vreme šetao po Srbiji, obilazio crkve i fabrike… išao da me narod gleda kao neko strašilo, kao narodnog neprijatelja. Ali nisam primetio da me ljudi tako doživljavaju, naprotiv, prilazili su mi, družili se i čestitali mi. I sad je došlo potpuno drugačije vreme, ponovo obilazim Srbiju, osnivam lokalna udruženja industrijalaca i učlanio sam za šest meseci skoro 5000 vlasnika firmi.
U javnosti se veruje da ste osnovali Udruženje industrijalaca radi lične promocije?
Nemam potrebe da sebi pravim nikakvu promociju. Ja sam prvi srpski kapitalista, čovek koji je u ono vreme smeo da vozi mercedes sa 18 godina i čovek koji je napravio kuću od hiljadu kvadrata, u kojoj smo, ako se sećate, jeli pasulj koji je Mara skuvala. Svi su Karići sa 20 godina napravili nove, lepe kuće, najveće u Peći. Mercedes koji sam ja tada imao, imali su samo najviši savezni funkcioneri. Mi smo i za vreme Josipa Broza, i za vreme Miloševića i za vreme… danas ne znam koga da kažem, danas nemamo nekog lidera posebno izraženog, tek se profilišu ovi naši novi lideri… dakle, sve to vreme uspeli smo da opstanemo, radimo i stvaramo.
Upravo ste svoju kompaniju opisali kao fenomen kojim se može dokazati da je jedna firma onoliko uspešna koliko je dovoljno bliska vlastima. Vi ste se još od vremena Tita vezivali za vlast?
Tako je…
Drugi poslovni ljudi, međutim, to rade iz senke. Vama je neskrivena bliskost s vlašću često donosilo prednost u biznisu, ali i lošu reputaciju?
U ovoj našoj sredini to je samo prokletstvo.
Bije vas glas da ste uz skute svake vlasti?
Definitivno, velikog biznisa nema bez vlasti. Ali, ni obratno, vlast nije moguća bez velikog biznisa. Da li neka velika kompanija, na primer Ford, svoju viziju i strategiju može da ostvari mimo vlade i države.
Imate dobru saradnju s Vladom Srbije?
Imam odličnu saradnju. Ne mogu zbog pojedinaca u vlasti Srbije, mislim pre svega na Centralnu banku, da dovodim u pitanje Vladu i ministre koji, ubeđen sam, iskreno zalažu sebe i čine sve što mogu da ova država izgleda drugačije i bolje. I moj je interes kao krupnog biznismena i kapitaliste da dam sve od sebe da Srbija na tom putu zajedno s njima doživi promenu.
U novogodišnjem kvizu vaše televizije „Milioner“ učestvovao je i srpski premijer Zoran Đinđić…
Je l’ tu ima nešto loše? Meni je teže doći do guvernera ili ministra finansija nego do premijera. Ljudi poput mene uvek mogu da dođu do premijera. A naš premijer je baš onakav kakav je potreban Srbiji, čovek koji brzo reaguje. Posle šezdeset godina propadanja potreban nam je baš takav čovek koji ima puno volje, elana, ljubavi i hrabrosti da se uhvati u koštac sa svim starim shvatanjima i da gura napred. I svi dobronamerni ljudi koji misle dobro ovoj zemlji i svom narodu treba da se uključe u akciju i daju maksimalnu podršku premijeru i procesu reformi. Ja to bezrezervno podržavam.
Ne mogu ja sad da imam sukob s premijerom zato što mi je guverner likvidirao Banku. Mnogi kažu da iza toga stoji Đinđić jer ne bi smeo Dinkić da mu Đinđić nije rekao. A ja kažem da odlično znam šta sme Dinkić i šta ne sme. Prema tome, znam ja da to radi Dinkić, a ne Đinđić i to je jasno svakome.
Da li je tačno da ste predizbornu kampanju predsedničkog kandidata DSS–a Vojislava Koštunice pomogli sa nekoliko automobila?
Ne, nisam. Obezbedio bih ja da je to od mene traženo. Bez ikakvog straha ili skrivanja. Mislim da finansiranje kampanje stranaka i predsedničkih kandidata mora da bude javno kao što se to radi na Zapadu. Tako će se izbeći sve špekulacije.
Učestvovali ste u ruskoj privatizaciji ali vas kao kupca nema u srpskoj?
Učestvovao sam kao poslovan čovek u tranziciji Sovjetskog Saveza, države sa 225 miliona stanovnika. Kad uporedim, mislim da je sada ova naša deset godina zakasnela tranzicija dobra. U Sovjetskom Savezu to je onda išlo drugačije, žurilo se da se tranzicija preko noći završi, fabrike od možda desetine miliona dolara prodavane su za dolar. Da su meni „poklonili“ kragujevačku Zastavu, ne bi danas Mađari, koji nemaju nikakvu tradiciju u auto-industriji, pravili treću fabriku automobila.
Što se tiče drugog dela pitanja, zabranjeno mi je da učestvujem u srpskoj privatizaciji. Ministar Đelić je izjavio da ekstraprofiteri neće moći da učestvuju u privatizaciji dok ne izmire svoje obaveze.
U privatizaciji ne učestvujete kao kupac, ali ćete izgleda biti prodavac. Vlada je u budžetu za 2003. godinu uračunala deo prihoda od prodaje vašeg vlasništva u kompaniji Mobtel?
Pa ona može da rezerviše šta god hoće.
Stiče se utisak da tajno pregovarate sa Vladom oko ustupanja vašeg dela vlasništva u Mobtelu u zamenu za neku drugu uslugu?
Nema tu nikakve tajnosti. Mi smo kompaniju Mobtel od osnivanja do danas pripremali za prodaju strateškom partneru. Zainteresovani su najveći evropski i svetski operateri i čekaju u redu.
Kako sam razumeo izjave nekih zvaničnika, radi se na „korigovanju“ procenata vlasništva?
Ne, na tome se ne radi. Možda radi neko u Vladi da ja ne znam, ali ja sam ubeđen da na tome niko ne radi.
Ali, država se javno izjasnila da računa na veći procenat vlasništva u Mobtelu nego što ima prema ugovoru?
Država može sve, to je vlast. Neka uzme, niko joj ne brani. Ko je Bogoljub Karić da joj zabrani da uzme Mobtel? Pa ja da sam mogao zabranio bih Dinkiću da mi likvidira Banku punu para i koja nikome nije ostala dužna nijedan cent. Mi ćemo prodati deo našeg vlasništva u Mobtelu…
Kako prodajete kad država kaže da se još ne zna koliki je vaš deo?
Mi odlično znamo koliki je naš deo.
Negirate dakle da sa državom pregovarate da zadržite na primer 30 odsto vlasništva Mobtela?
Ne pregovaramo. Naše je 51 odsto vlasništva Mobtela, državno je 49 odsto. Tu nema govora oko pogađanja. Ne sporim, međutim, da sve može da se uradi silom.
Kako strani operater može od vas da kupi 51 odsto, a javno se čuju signali iz Vlade da to nije vaše vlasništvo?
Nije to Vlada, iza tog stoji onaj finansijski lobi koji ima interes da obori vrednost Mobtela na najmanju meru. I nije slučajno što Republička uprava javnih prihoda drži Mobtel pod blokadom godinu dana. Kako će oni sutra da odgovore Evropskom sudu na pitanje kako je moguće da kompanija koja ima godišnji profit od četiri milijarde dinara bude godinu dana pod blokadom? Kako će da objasne sudu da ovoj kompaniji nije omogućen uvoz opreme i da je stopiran ugovor od 1,98 milijardi maraka potpisan sa Simensom 8. oktobra 2000. godine u Beogradu? Danas se poslovi iz tog ugovora dele drugim kompanijama. Kako će to da opravdaju?
U zagovaranju liderske pozicije Srbije na Balkanu podržavate onaj finansijski lobi koji optužujete da želi ekonomski da vas likvidira?
Da i oni to pričaju… Ali, lako je reći, treba to i uraditi. Mi smo ti koji to radimo, pa će tako Udruženje industrijalaca konkretno predložiti da nosioci razvoja u zemlji i regionu po privrednim granama budu određene kompanije. Onda bi i naše firme mogle da se pojavljuju kao kupci pojedinih kompanija na Balkanu.
Mi smo bili započeli sa zrenjaninskim Dijamantom posao izgradnje najveće fabrike zejtina u Rusiji. Šta se desilo, desilo se da su direktora Dijamanta Savu Kneževića uhapsili. Ne ulazim u to koliko je hapšenje opravdano ili ne, nego hoću da kažem da je Savo čovek koji zna posao, da je veliki lider i da je menadžer koji može da prekrije ceo Balkan Dijamantom. Ceo projekat u Rusiji je stao i tu sad politika mora da se uključi i kaže da li je veći interes da Savo Knežević bude danas u zatvoru ako postoje neke greške ili je veći interes da mi preko Save Kneževića, kao srpskog Forda, razvijemo naš biznis po celom svetu.
Ali, malopre ste govorili o poštovanju zakona, a sada zagovarate praksu da se Savi Kneževiću gleda kroz prste?
Država ne treba da pokazuje milost, ali ni osvetu prema sposobnim ljudima. Mislim da je veća privilegija onih finansijskih lobija koji su dvanaest godina sedeli napolju pa došli „na gotovo“ u Srbiju nego nas koji smo pod onakvim uslovima sedeli i radili u Srbiji.
Ako ne može da se radi u Srbiji, znači li to da može u Albaniji, pošto vas je domaća javnost pre neki dan videla u Tirani?
Može da se radi i u Srbiji i u Albaniji. Pokušavamo sada da kreiramo velike projekte preko našeg Udruženja industrijalaca. U Tirani smo imali fantastičan prijem, postoji veliko raspoloženje za posao, idemo ponovo tamo 25. januara a očekujemo da delegaciju predvodi premijer Đinđić. Mislim da je to strateški korak za Srbiju, da konačno ispravimo šezdesetogodišnje greške i da ekonomski iz Albanije radimo sa Kosovom. Mnogo kompanija iz Albanije već je prisutno na Kosovu. Mislim da je kosovska vlada pritisnuta svojim ekstremistima i da ne može da ozvaniči poslove koji već postoje između Srbije i Kosova. To mi svi znamo, radi se tajno i ilegalno, ne plaćaju se carine i porezi. Mentalitet je takav, kad mi počnemo da radimo sa Albanijom, onda će sa Kosova sami početi da nas zovu. I to se već desilo.
Vaša kompanija ponovo uvećava značaj BK televizije. Dozvolili ste, međutim, da vam jedna konkurentska televizija preuzme ne samo prenose fudbalskog prvenstva Italije nego i komentatora.
Otišlo je njih četvoro. Dolaskom gospodina Patrika Harbora za predsednika BK televizije stigla je i njegova tašna, a u tašni ugovori, standardi i pravila ponašanja koji važe na Zapadu. Najveći broj zaposlenih prihvatio je i potpisao ugovore i pravila gospodina Harbora. Mogu vam reći da čoveku nije svejedno da to potpiše jer potpisom postajete kompanijski čovek. To je ogromna razlika u odnosu na srpske samoupravljače koji sami zamišljaju kakvi treba da budu kao radnici. U našim kompanijama to više ne mogu, moraju da budu profesionalni onoliko koliko to propisuju međunarodni standardi. Jedan broj ljudi nije hteo to da potpiše i oni su napustili našu kompaniju. Ništa drugo.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
