Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Više od dve nedelje specijalne policijske snage Srbije i Crne Gore bezuspešno tragaju za Alijom Balijagićem, višestruko osuđivanim kriminalcem i ubicom koji se krije po vrletima na graničnom području između dveju država. Ovaj čovek, koji bi u normalnim okolnostima bio za godinu dana penzioner, robijao je u par navrata gotovo više decenija zbog pljački, silovanja, a potraga za njim pokrenuta je posle dvostrukog ubistva brata i sestre, Jovana i Milenke Madžgalj u bjelopoljskom selu Sokolac. Već danima, u planinskim selima oko Prijepolja, Čajetine, Bijelog Polja, sa obe strane granice ljudi su u velikom strahu. Mrak pada veoma rano, zaseoci su razbacani po planinama, a svedoci govore o povremenom pojavljivanju ovog hajduka, verovatno jedinog u Evropi u 21. veku.
Veoma je neobično posmatrati kako savremeni mediji masovne komunikacije funkcionišu kada se suoče sa delom naše mračne tradicije. Naime, hajdučija je deo naše patrijarhalne, nacionalne epike, to je borba za slobodu protiv turskog zuluma, to je priča o nacionalnom identitetu, dašku slobode u doba osmanske okupacije, priča o čojstvu i junaštvu, junacima koji su od Mitrova danka zimu zimovali u planinama pod zaštitom jataka.
Ništa od toga nećete naći u priči o ovom sociopati, čoveku koji jednostavno nije bio spreman za život na slobodi. Njegov slučaj prikazuje mračnu stranu tog mita jer su njegovi zločini psihopatski potpisi koji otkrivaju potpuno odsustvo kontrole emocija, impulsa i nagona. U pljačkama je otimao novac i predmete koji vrede par hiljada dinara, silovao je staricu od 75 godina, a u nekoliko navrata je ozbiljno povredio i pretukao ljude koji su pokušali da mu pruže otpor. Nema apsolutno ničeg romantičnog niti pozitivnog u liku i delu Alije Balijagića, pa se po tome možda samo uklapa u ulogu antiheroja u popularnoj kulturi. Njegova esencija koja može da intrigira je nekakva primitivna žudnja za apsolutnom slobodom koju predstavlja njegovo bežanje od policije i skrivanje po planinama. On je nekakav antipod Gorskom Caru, zaštitniku nejači, njegova mračna i ubilačka Senka.
Alija Balijabić nije ni Rambo, iz savremenog mita o PTSP veteranu, mada se u tom kraju krvarilo i ratovalo tokom devedesetih kada su različite paravojske špartale granicom između Srbije i Crne Gore. Međutim, u ovom slučaju, nasilje je jedina forma koju Alija razume i koristi. Sličnost se može pronaći samo u nemoći dveju država i još pre njihovih institucija da izađu na kraj sa njim. Do zuba naoružani, maskirani specijalci, dronovi, termokamere, specijalni psi tragači, kvadovi, ne mogu da pronađu 64 godine starog kriminalca u zimskim uslovima. Alija je zapravo pokazao nemoć države da sprovodi zakon, a pre toga da putem suda i zatvora pokuša da promeni prestupnike i socijalizuje ih. Umesto toga, uvek kada bi se našao van zatvora, on je nastavljao da čini zločine. Čudno je kako to niko nije shvatio tokom godina njegovog robijanja.
Alija Balijagić ne uklapa se ni u profil današnjih kriminalaca, koji u tom kraju decenijama švercuju drogu, oružje i ljude. Jedan policijski zvaničnik iz Crne Gore se proslavio bizarnom izjavom kako je Alija Balijagić “lice koje je izvršilo niz heterogenih prestupa, a njegovo stanište je divljina”. Ovaj parapolicijski jezik samo potcrtava čudan odnos medija koji počinju da o ovom psihopati govore sa dozom strahopoštovanja. Zvaničnici iz Srbije, među kojima su nadležni ministar Dačić, ali i predsednik Vučić, već su više puta pogrešili kada su rekli da je hvatanje Balijagića samo pitanje dana. Naravno, pre ili kasnije biće uhapšen, ali postaje čudno kako sa dužinom potrage, oni koji ga hvataju postaju neozbiljni.
Balijagić nije ni Čaruga, koji bi bio nekakva prasocijalistička varijanta Robina Huda, otimajući od bogatih i deleći “blago” sirotinji raji. Nije ni Kuduz, čija priča je postala predložak za igrani film Ademira Kenovića, po scenariju Abdulaha Sidrana u predvečerje rata u Bosni. Alije se jednako boje i pravoslavci i muslimani.
U TV prilozima iz ovog kraja, žitelji su u tolikom strahu da je jedan od gorštaka koji ga je sreo u šumi tražio da mu lik bude skriven i glas promenjen kao da se radi o svedoku u Hagu. Ovi ljudi dobro znaju da su u planini i šumi vlast i policija daleko, a Alija može da iskoči iz svakog drveta ili žbuna. Zamislite strah da vas Balijagić vidi na televiziji u kraju gde nema ljudi, a televizori su još ređi. Policija obilazi kuće i prateće objekte na napuštenim imanjima i razgovara sa retkim stanovnicima ovog kraja. Ova priča zapravo nema drugačiji kraj od činjenice da će Aliju u jednom trenutku uhvatiti i vratiti u zatvor, ili ga ubiti, ili će nestati u gudurama na zimi među zverima. Veoma sumnjam da bi ovakav čovek mogao da ima jatake koji bi dobrovoljno rizikovali život i slobodu da bi ga zaštitili i pružili mu skrovište. Ljudi ga neće prijaviti isključivo u strahu od osvete, što se već dešavalo u prošlosti.
Zato ovaj psihopata ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. Alija je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Rodio sam se, živim i radim u ovoj zemlji, naravno da me zanima šta se u njoj dešava, pa to je dužnost i obaveza svakog građanina. Ne da pijan na slavi lupetaš o podvizima dedova i pradedova dok paralelno sklanjaš pogled i ćutiš na nepravdu koja se sada dešava oko tebe. Nikada nisam pomislio da će moja zemlja doći u situaciju da naoružani kriminalci sa fantomkama preteći stoje rame uz rame sa policijom, okrenuti ka ljudima koji ne žele da ćute”
Kako bismo dobili odgovor na pitanje kakav bi predsednik vlade bio Aleksandar Vučić, nije potrebno da zamišljamo budućnost, već samo da se podsetimo nešto davnije prošlosti i proteklih 14 godina provedenih u znaku inicijala A. V. i interesne grupe poznate po skraćenici SNS
Branimir Nestorović (na slici) je tvrdio da je u Moskvi primljen “na najvišem nivou” i da je dobio zadatak da okupi proruske snage. Izvor “Vremena” kaže da do vrha Kremlja nije stigao, već da su mu kontakte otvorili lobisti Aleksandra Vulina. Sada sa Narodnom strankom predvodi prorusku koaliciju
Kada se rak proširi, ne možete ga jednostavno hirurški odstraniti, već pokušavate da ga smanjite, lokalizujete drugim metodama, poput zračenja, da biste ga eventualno na kraju operisali i izvadili. Korupcija i kriminal koje je vlast SNS-a uvela u sve pore društva i kojima je država predata na tanjiru, duboko su metastazirali. Na nama je da probamo da ih umanjimo i lokalizujemo raznim merama koje su predložene u programu Studentske liste, poput formiranja specijalne tužilačke policije ili lustracije javnih funkcionera, pa da ih, nadamo se, jednog dana i operišemo, ili bar svedemo na minimum
Zoran Kesić je sada samo na Jutjubu, među stotinama podkasta i drugih uradaka. Mogu li televizijske emisije i novinarstvo da prežive na ovoj platformi i od nje
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
