Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Više od dve nedelje specijalne policijske snage Srbije i Crne Gore bezuspešno tragaju za Alijom Balijagićem, višestruko osuđivanim kriminalcem i ubicom koji se krije po vrletima na graničnom području između dveju država. Ovaj čovek, koji bi u normalnim okolnostima bio za godinu dana penzioner, robijao je u par navrata gotovo više decenija zbog pljački, silovanja, a potraga za njim pokrenuta je posle dvostrukog ubistva brata i sestre, Jovana i Milenke Madžgalj u bjelopoljskom selu Sokolac. Već danima, u planinskim selima oko Prijepolja, Čajetine, Bijelog Polja, sa obe strane granice ljudi su u velikom strahu. Mrak pada veoma rano, zaseoci su razbacani po planinama, a svedoci govore o povremenom pojavljivanju ovog hajduka, verovatno jedinog u Evropi u 21. veku.
Veoma je neobično posmatrati kako savremeni mediji masovne komunikacije funkcionišu kada se suoče sa delom naše mračne tradicije. Naime, hajdučija je deo naše patrijarhalne, nacionalne epike, to je borba za slobodu protiv turskog zuluma, to je priča o nacionalnom identitetu, dašku slobode u doba osmanske okupacije, priča o čojstvu i junaštvu, junacima koji su od Mitrova danka zimu zimovali u planinama pod zaštitom jataka.
Ništa od toga nećete naći u priči o ovom sociopati, čoveku koji jednostavno nije bio spreman za život na slobodi. Njegov slučaj prikazuje mračnu stranu tog mita jer su njegovi zločini psihopatski potpisi koji otkrivaju potpuno odsustvo kontrole emocija, impulsa i nagona. U pljačkama je otimao novac i predmete koji vrede par hiljada dinara, silovao je staricu od 75 godina, a u nekoliko navrata je ozbiljno povredio i pretukao ljude koji su pokušali da mu pruže otpor. Nema apsolutno ničeg romantičnog niti pozitivnog u liku i delu Alije Balijagića, pa se po tome možda samo uklapa u ulogu antiheroja u popularnoj kulturi. Njegova esencija koja može da intrigira je nekakva primitivna žudnja za apsolutnom slobodom koju predstavlja njegovo bežanje od policije i skrivanje po planinama. On je nekakav antipod Gorskom Caru, zaštitniku nejači, njegova mračna i ubilačka Senka.
Alija Balijabić nije ni Rambo, iz savremenog mita o PTSP veteranu, mada se u tom kraju krvarilo i ratovalo tokom devedesetih kada su različite paravojske špartale granicom između Srbije i Crne Gore. Međutim, u ovom slučaju, nasilje je jedina forma koju Alija razume i koristi. Sličnost se može pronaći samo u nemoći dveju država i još pre njihovih institucija da izađu na kraj sa njim. Do zuba naoružani, maskirani specijalci, dronovi, termokamere, specijalni psi tragači, kvadovi, ne mogu da pronađu 64 godine starog kriminalca u zimskim uslovima. Alija je zapravo pokazao nemoć države da sprovodi zakon, a pre toga da putem suda i zatvora pokuša da promeni prestupnike i socijalizuje ih. Umesto toga, uvek kada bi se našao van zatvora, on je nastavljao da čini zločine. Čudno je kako to niko nije shvatio tokom godina njegovog robijanja.
Alija Balijagić ne uklapa se ni u profil današnjih kriminalaca, koji u tom kraju decenijama švercuju drogu, oružje i ljude. Jedan policijski zvaničnik iz Crne Gore se proslavio bizarnom izjavom kako je Alija Balijagić “lice koje je izvršilo niz heterogenih prestupa, a njegovo stanište je divljina”. Ovaj parapolicijski jezik samo potcrtava čudan odnos medija koji počinju da o ovom psihopati govore sa dozom strahopoštovanja. Zvaničnici iz Srbije, među kojima su nadležni ministar Dačić, ali i predsednik Vučić, već su više puta pogrešili kada su rekli da je hvatanje Balijagića samo pitanje dana. Naravno, pre ili kasnije biće uhapšen, ali postaje čudno kako sa dužinom potrage, oni koji ga hvataju postaju neozbiljni.
Balijagić nije ni Čaruga, koji bi bio nekakva prasocijalistička varijanta Robina Huda, otimajući od bogatih i deleći “blago” sirotinji raji. Nije ni Kuduz, čija priča je postala predložak za igrani film Ademira Kenovića, po scenariju Abdulaha Sidrana u predvečerje rata u Bosni. Alije se jednako boje i pravoslavci i muslimani.
U TV prilozima iz ovog kraja, žitelji su u tolikom strahu da je jedan od gorštaka koji ga je sreo u šumi tražio da mu lik bude skriven i glas promenjen kao da se radi o svedoku u Hagu. Ovi ljudi dobro znaju da su u planini i šumi vlast i policija daleko, a Alija može da iskoči iz svakog drveta ili žbuna. Zamislite strah da vas Balijagić vidi na televiziji u kraju gde nema ljudi, a televizori su još ređi. Policija obilazi kuće i prateće objekte na napuštenim imanjima i razgovara sa retkim stanovnicima ovog kraja. Ova priča zapravo nema drugačiji kraj od činjenice da će Aliju u jednom trenutku uhvatiti i vratiti u zatvor, ili ga ubiti, ili će nestati u gudurama na zimi među zverima. Veoma sumnjam da bi ovakav čovek mogao da ima jatake koji bi dobrovoljno rizikovali život i slobodu da bi ga zaštitili i pružili mu skrovište. Ljudi ga neće prijaviti isključivo u strahu od osvete, što se već dešavalo u prošlosti.
Zato ovaj psihopata ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. Alija je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
