Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Više od dve nedelje specijalne policijske snage Srbije i Crne Gore bezuspešno tragaju za Alijom Balijagićem, višestruko osuđivanim kriminalcem i ubicom koji se krije po vrletima na graničnom području između dveju država. Ovaj čovek, koji bi u normalnim okolnostima bio za godinu dana penzioner, robijao je u par navrata gotovo više decenija zbog pljački, silovanja, a potraga za njim pokrenuta je posle dvostrukog ubistva brata i sestre, Jovana i Milenke Madžgalj u bjelopoljskom selu Sokolac. Već danima, u planinskim selima oko Prijepolja, Čajetine, Bijelog Polja, sa obe strane granice ljudi su u velikom strahu. Mrak pada veoma rano, zaseoci su razbacani po planinama, a svedoci govore o povremenom pojavljivanju ovog hajduka, verovatno jedinog u Evropi u 21. veku.
Veoma je neobično posmatrati kako savremeni mediji masovne komunikacije funkcionišu kada se suoče sa delom naše mračne tradicije. Naime, hajdučija je deo naše patrijarhalne, nacionalne epike, to je borba za slobodu protiv turskog zuluma, to je priča o nacionalnom identitetu, dašku slobode u doba osmanske okupacije, priča o čojstvu i junaštvu, junacima koji su od Mitrova danka zimu zimovali u planinama pod zaštitom jataka.
Ništa od toga nećete naći u priči o ovom sociopati, čoveku koji jednostavno nije bio spreman za život na slobodi. Njegov slučaj prikazuje mračnu stranu tog mita jer su njegovi zločini psihopatski potpisi koji otkrivaju potpuno odsustvo kontrole emocija, impulsa i nagona. U pljačkama je otimao novac i predmete koji vrede par hiljada dinara, silovao je staricu od 75 godina, a u nekoliko navrata je ozbiljno povredio i pretukao ljude koji su pokušali da mu pruže otpor. Nema apsolutno ničeg romantičnog niti pozitivnog u liku i delu Alije Balijagića, pa se po tome možda samo uklapa u ulogu antiheroja u popularnoj kulturi. Njegova esencija koja može da intrigira je nekakva primitivna žudnja za apsolutnom slobodom koju predstavlja njegovo bežanje od policije i skrivanje po planinama. On je nekakav antipod Gorskom Caru, zaštitniku nejači, njegova mračna i ubilačka Senka.
Alija Balijabić nije ni Rambo, iz savremenog mita o PTSP veteranu, mada se u tom kraju krvarilo i ratovalo tokom devedesetih kada su različite paravojske špartale granicom između Srbije i Crne Gore. Međutim, u ovom slučaju, nasilje je jedina forma koju Alija razume i koristi. Sličnost se može pronaći samo u nemoći dveju država i još pre njihovih institucija da izađu na kraj sa njim. Do zuba naoružani, maskirani specijalci, dronovi, termokamere, specijalni psi tragači, kvadovi, ne mogu da pronađu 64 godine starog kriminalca u zimskim uslovima. Alija je zapravo pokazao nemoć države da sprovodi zakon, a pre toga da putem suda i zatvora pokuša da promeni prestupnike i socijalizuje ih. Umesto toga, uvek kada bi se našao van zatvora, on je nastavljao da čini zločine. Čudno je kako to niko nije shvatio tokom godina njegovog robijanja.
Alija Balijagić ne uklapa se ni u profil današnjih kriminalaca, koji u tom kraju decenijama švercuju drogu, oružje i ljude. Jedan policijski zvaničnik iz Crne Gore se proslavio bizarnom izjavom kako je Alija Balijagić “lice koje je izvršilo niz heterogenih prestupa, a njegovo stanište je divljina”. Ovaj parapolicijski jezik samo potcrtava čudan odnos medija koji počinju da o ovom psihopati govore sa dozom strahopoštovanja. Zvaničnici iz Srbije, među kojima su nadležni ministar Dačić, ali i predsednik Vučić, već su više puta pogrešili kada su rekli da je hvatanje Balijagića samo pitanje dana. Naravno, pre ili kasnije biće uhapšen, ali postaje čudno kako sa dužinom potrage, oni koji ga hvataju postaju neozbiljni.
Balijagić nije ni Čaruga, koji bi bio nekakva prasocijalistička varijanta Robina Huda, otimajući od bogatih i deleći “blago” sirotinji raji. Nije ni Kuduz, čija priča je postala predložak za igrani film Ademira Kenovića, po scenariju Abdulaha Sidrana u predvečerje rata u Bosni. Alije se jednako boje i pravoslavci i muslimani.
U TV prilozima iz ovog kraja, žitelji su u tolikom strahu da je jedan od gorštaka koji ga je sreo u šumi tražio da mu lik bude skriven i glas promenjen kao da se radi o svedoku u Hagu. Ovi ljudi dobro znaju da su u planini i šumi vlast i policija daleko, a Alija može da iskoči iz svakog drveta ili žbuna. Zamislite strah da vas Balijagić vidi na televiziji u kraju gde nema ljudi, a televizori su još ređi. Policija obilazi kuće i prateće objekte na napuštenim imanjima i razgovara sa retkim stanovnicima ovog kraja. Ova priča zapravo nema drugačiji kraj od činjenice da će Aliju u jednom trenutku uhvatiti i vratiti u zatvor, ili ga ubiti, ili će nestati u gudurama na zimi među zverima. Veoma sumnjam da bi ovakav čovek mogao da ima jatake koji bi dobrovoljno rizikovali život i slobodu da bi ga zaštitili i pružili mu skrovište. Ljudi ga neće prijaviti isključivo u strahu od osvete, što se već dešavalo u prošlosti.
Zato ovaj psihopata ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. Alija je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Uprkos masovnim protestima ispred RTS-a, desetinama hiljada ljudi na ulicama i višenedeljnoj blokadi, dvojac sa vrha Javnog servisa i dalje ne vidi problem. Ili se barem trudi da ga ne vidi, dok javnost sve više gleda kroz prozor – i traži izlaz
Srpski studenti su sto puta ponovili da je ovo maraton. Slično kao Adam Mihnjik osamdesetih u Poljskoj, kada je govorio o „dugom maršu“. Vlast u Srbiji je na putu kraja – samo treba imati strpljenja
Sa inkluzivnošću stvorenoj na plenumima, studenti bi trebalo da nastave i prilikom izbornog angažmana. Svaki glas je važan, svaki postotak dragocen. I niko tu nije suvišan, uključujući u nekom koraku i opoziciju – kakva god bila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
