Dinar u narodnoj čorbi

Politički gledano, dugo pripremana operacija smenjivanja guvernera Mlađana Dinkića, koja je, posle mnogo odlaganja, startovala proteklog vikenda odlukom kolegijuma Vlade Srbije, prilično je jasna. Živkovićev centar u Demokratskoj stranci odlučio je da nastavi Đinđićevim putem i da uđe u sukob sa G17 plus, pre nego što ova nova stranka postane prejaka, ili da tog političkog konkurenta pokuša da razbije (stavljajući, možda, u izgled Labusu i ubuduće neku lepu „ekspertsku poziciju“, poput funkcije „manjinskog predsednika“ Agencije za sanaciju banaka, na koju je netom ponovo izabran). Ta odluka je istovremeno obradovala mnoge lidere malih stranaka u DOS-u, koji su strahovali da bi posle eventualnog stvaranja osovine DS – G17 plus, morali nazad ka Koštunici, što im ne obećava mnogo profita.

Zato je akciju ekspresne Dinkićeve „likvidacije“ počeo Dragoljub Mićunović, predsednik Skupštine SCG i Demokratskog centra. Mićunović je za tu predvodničku ulogu u „gašenju“ politički agresivnog srpskog guvernera „pasivno legitimisan“, jer je Mlađan Dinkić promovišući „državni program“ G17 plus – bez uvijanja napao državnu zajednicu Srbije i Crne Gore i čak jedno vreme uskraćivao „pozajmicu“ iz koje bi se isplatile plate i dnevnice savezne administracije i njene prateće delegatske superstrukture. Prirodno je, otuda, da se Mićunović kao jedan od kadrova te državne zajednice, odmah posle konsultacija sa Havijerom Solanom (u suštini pater familiasom SCG), obruši na dečka koji je izračunao da mu amputacija Crne Gore može u nervoznoj Srbiji doneti mnogo glasova na budućim izborima. Tim pre što Mićunović tako olakšava posao Živkovićevoj grupi u DS-u.

Dakle, ako pokušamo nemoguće, pa smenu Dinkića posmatramo izvan pukog političkog konteksta, već u domenu isto toliko nemoguće „čiste ekonomije“, moramo prvo da identifikujemo takozvane ekonomske argumente protiv guvernerove monetarne politike. Kad se sve „stisne“ ispada da je glavni argument protiv njegove politike, koja je navodno vođena „nezavisno od vlade i parlamenta“ – način na koji je formirao i koristio tri milijarde dolara deviznih rezervi. To jest, prema Mićunovićevom intervjuu koji je dao „Večernjim novostima“ (7. jun), oštrica kritike je na tome da Dinkić nije brinuo „kako da nahranimo narod i krenemo sa mrtve tačke“, već je „sve što dođe u zemlju držao u deviznim rezervama“, umesto da je „nešto od tog novca dao privredi koja je posrnula“.

Poentirajući pregršt kritika koje je uputio guverneru NBS, Mićunović je rekao: „Svako bi imao dobre rezultate kada bi tako radio, a da ga uopšte ne zanimaju privreda, državna preduzeća, budžet, standard ljudi.“ Dakle, Mićunović je indirektno izneo stanovište da Narodna banka Srbije mora da „sarađuje sa Vladom“ i treba iz deviznih rezervi da finansira privredu, državna preduzeća, budžet i standard ljudi – a ne da se, poput Dinkića, hvali visokim deviznim rezervama, koje nije stvorila izvozom, nego kreditima MMF-a, stranim donacijama i „iscrpljivanjem sredstava građana“. Zvuči poznato, jer sa istim argumentima su napadani i Ante Marković i Dragoslav Avramović – kada su smenjivani.

U suštini, Mićunovićeva izjava sadrži gotovo sve stereotipe koje potpuni laici (i ne samo oni) imaju o državnim deviznim rezervama i njihovoj funkciji.

Prvi i najrašireniji stereotip je da su državne devizne rezerve nekakva štednja koju država „čuva“ izvan tekućeg ekonomskog života, za neke „ne daj bože“ vanredne situacije, pa pošto smo stalno baš u takvim situacijama – treba ih ubaciti u igru. Državne devizne rezerve nisu (da pojednostavimo ono što piše u udžbenicima) nijednog trenutka van domaćeg ekonomskog života, čak i kad su (a uvek su) deponovane u najviše rejtingovane svetske banke, gde se minimalno okamaćuju (zato što moraju biti stalno dostupne imaocu i apsolutno bezbedne od neke ekonomske propasti). Jer, njihov „odsjaj“ na domaćem tržištu su upravo dinari koje svakodnevno obrćemo. One su „podloga“ naše valute, jer naša privreda ne može biti podloga dinara, s obzirom na to da je mala u svetskim razmerama i što je u veoma lošem stanju.

Ako pogledamo samo našu najnoviju monetarnu istoriju, videćemo da je Avramović 24. januara 1994. godine, kada je zaustavio hiperinflaciju, mogao da pusti u opticaj samo onoliko dinara koliko je imao deviza u ukupnim rezervama (a to je bilo oko 320 miliona dolara kod NBJ i još isto toliko kod poslovnih banaka). Dakle, startovao je sa pokrićem dinara preko deviznih rezervi od sto odsto, a prvi znaci posrtanja njegovog programa pojavili su se u julu i avgustu iste godine, kada je devizno pokriće dinarske mase palo na ispod 40 odsto. Zanimljivo, valja primetiti da je Milošević „pokriće“ dinara deviznim rezervama od sto odsto ponovo ostvario tek posle šest godina, u kasno leto uoči izbora 2000. godine (možda je zato i izgubio izbore). Dinkiću se možda može zameriti što je, kada je postao guverner, u deviznim rezervama u jednom trenutku (početkom juna 2001. godine) držao za 50 odsto više „pokrića“ u odnosu na dinarsku masu koja je kolala (pokriće od 150 odsto) i što je tako i nastavio, istina, na sve nižem nivou – no, ta funkcija rezervi samo je jedna u nizu koje one stalno imaju u domaćoj ekonomiji, a guverner se i nije mogao usuditi da još više „obori“ cenu prodaje deviznih sredstava iz deviznih rezervi, jer mu se i inače zameralo da „precenjuje“ dinar i tako odvraća privredu od izvoza. Na drugoj strani, kažu Dinkićevi kritičari, visok nivo deviznih rezervi omogućava dalju ekspanziju uvoza (što je jedna od osnovnih funkcija deviznih rezervi). A šta bi bilo od domaće proizvodnje da nije bilo tog visokog nivoa uvoza – da li bi to doista povećalo prodaju domaćih automobila i televizora (i da li bismo tu robu opet čekali na red).

Drugi veoma raširen stereotip je da se inače „besposlenim deviznim rezervama“ može oživeti domaća industrijska proizvodnja, koja je kod nas već nekoliko godina praktično u recesiji. To je ono čuveno da „devizne rezerve treba staviti u funkciju razvoja“. Po laičkoj logici, naime, privredi treba dati devizne rezerve na pozajmicu, preko labavljenja uzdi bankarskom sistemu, pa će ona pojačanom proizvodnjom steći novac i vratiti pozajmljeno. Evo, prošle godine je bankarska „kreditna aktivnost“ u Srbiji povećana za 60 odsto u odnosu na 2001. godinu – a industrijska proizvodnja je istovremeno povećana tek za dva odsto. Složeni koloplet uzroka ovog fenomena naziva se „strukturni problem“ naše ekonomije i on se ne može ekpresno lečiti rasprodajom državnih deviznih rezervi.

Treći, veoma raširen stereotip je da se iz deviznih rezervi može finansirati bolje opremanje domaće privrede za izvozne poslove, pa će navodno taj utrošak iz rezervi biti nadomešten povećanim budućim izvozom. Tu priču smo delimično isprobali posle famozne Miloševićeve prodaje Telekoma Srbija za milijardu dolara. Deo tih para podeljen je državnim preduzećima – izvoz nije povećan, a pare nisu vraćene. Uopšte uzev, tu negde se, pomalo kontradiktorno, nadovezuje i priča da je Dinkić svojom čvrstom monetarnom politikom i apresijacijom dinara ugušio izvozne motive naše industrije. Evo, dinar je posle sve sile kritika na njegovu preteranu čvrstoću „devalvirao“ za oko pet-šest odsto od Nove godine, a mesečni izvoz Srbije i dalje ne može da preskoči 200 miliona dolara. Ni tu, izgleda, nije „feder“ za bolje motivisanje izvoza.

Četvrti rašireni stereotip o državnim deviznim rezervama je da se iz njih može pokrivati budžetski deficit (kod nas ove godine projektovan na oko 100 miliona evra). Centralna banka može državi pozajmljivati dinare (emitovane na podlozi državnih deviznih rezervi) i tako „sarađivati sa Vladom“ (što zapravo traži Mićunović), ali to ne može da reši preteranu fiskalnu potrošnju, dakle državnu potrošnju iznad naših mogućnosti, koja je u korenu svake inflacije. Već ove godine je država kod Narodne banke uzajmila 3,5 milijardi dinara (i dosad vratila oko milijardu), a ako se stalno zaduživanje nastavi, pa i poveća uoči „pripreme izbora“, to ne može ostati bez teških posledica.

Možda se Dinkiću, akademski govoreći, doista može zameriti preteran strah od inflacije, pa ga i neki stručnjaci opominju da su neke zemlje (uspešne u tranziciji) imale mnogo višu stopu inflacije u našoj fazi reformi od ove koju sada mi imamo (manju od deset odsto na godišnjem nivou), ali se taj strah može razumeti, jer te zemlje s kojima se upoređujemo ipak nisu prošle onu famoznu hiperinflaciju, kada je jedno jaje koštalo 50 ili 500 milijardi dinara. Pri svemu tome ne treba zaboraviti da je naše iskustvo pokazalo da od svake „programirane inflacije“ brzo ostane samo inflacija.

Peti i najrašireniji stereotip (ne samo kod nas) o deviznim rezervama je da o njihovoj upotrebi moraju biti konsultovani vlada i parlament. Mnogi svetski monetaristi dokazali su da je upravljanje novcem suviše ozbiljna stvar da bi se ono obavljalo demokratski.