Demokratski prelom

Do sada je, kada su demokrate u pitanju, uglavnom važilo pravilo – idu izbori u Srbiji, more, pocepaće se opet DS, ili bar ozbiljno zaljuljati. Ono što se danas zbiva u (još) najmoćnijoj partiji u Srbiji za sada ne liči na novo cepanje, na ozbiljno ljuljanje možda, ali ponajviše liči na začetak frakcijskih borbi različitih unutarpartijskih struja iz kojih jednoga dana (ali svakako posle izbora) može mnogo toga da ispadne.

Struja koja trenutno liči na pobedničku sklona je, međutim, da zbivanja unutar DS-a proglasi za istinsku demokratiju – pejzaž koji se inače retko viđa u ovdašnjim strankama. Po njihovoj verziji, lokalni stranački odbori jednostavno su se suprotstavili odlukama vrha stranke i jasno stavili do znanja da na izbornim listama ne žele da vide ljude koji su na DS u protekle tri godine navukli dve prilično nezgodne kletve – onu po kojoj su demokrate postale prepoznatljive pre svega po logici „više nama vredi danas jedan dan na vlasti nego nekome sutra četiri godine“, ili onu da je u Srbiji najbolje baviti se politikom tako da ti „jedna noga bude u Surčinu, a druga na Sejšelima“. Nijedna od ovih kletvi nije baš previše zgodna za stranku koja bi da ostane na vlasti, a do parlamentarnih izbora broje nepun mesec.

OBRT I PODRŠKA: Šta god da je u pitanju, za manje od pet dana u DS-u (nekada „najbolje utreniranoj partiji“) zaista se dogodilo mnogo toga što je ličilo na obrt. Početkom prošle nedelje prvo je saopšteno da će stranka na izbore izaći sa imenom Zorana Đinđića, a da će nosilac izborne liste biti premijer Zoran Živković (javnosti nije rečeno da je na sednici Predsedništva DS-a za Živkovića glasalo 12, a za Borisa Tadića pet članova ovog tela). Samo nekoliko dana kasnije održana je sednica Glavnog odbora DS-a na kojoj se odustalo od nekrofilnog upotrebljavanja Đinđićevog imena u izbornoj trci i na kojoj je jednoglasno odlučeno da se na čelu izborne liste umesto Živkovića nađe Boris Tadić.

Jedan od istaknutih članova stranke kaže za „Vreme“ da bi ovi događaji mogli da se opišu i kao „početak DS-ove Osme sednice“. Nastavak te sednice mogao bi navodno da usledi ukoliko vrh stranke ipak progura na izbornu listu i neke kompromitovane ljude, ili odluči da previše mesta na toj listi pokloni Mićunoviću i Svilanoviću. Kraj te „Osme sednice“ sledio bi posle izbora, najverovatnije u januaru kada bi stranka trebalo da dobije i novog predsednika. Isti funkcioner tvrdi da je na Osmu sednicu pomalo podsećalo i upadljivo preletanje sa Živkovićeve na Tadićevu stranu u roku od nekoliko dana, zatim red čestitara ispred Tadićevih vrata i napadno velik broj onih koji su novom nosiocu liste dolazili na poklonjenje (što je on, kako se tvrdi, prezirao), sa pričom kako su u njega oduvek verovali i kako su mu ovog puta doneli „na tacni“ jednodušnu podršku svoje organizacije. U tim internim partijskim glasinama najgore je izgleda prošao predsednik beogradske vlade Nenad Bogdanović, jedan od najjačih partijskih funkcionera za koga se odavno tvrdilo da je došao do kraja partijske kadrovske table i da je vreme da se pretvori u neku jaču figuru, najmanje onu gradonačelnika Beograda. Neki su gledali čak i dalje pa su u njemu videli i DS-ovskog Širaka koji bi preko mesta gradonačelnika jednoga dana mogao da dobaci i do samog vrha. Bogdanović je na sednici Predsedništva stranke prvo otvoreno podržao Zorana Živkovića kao nosioca liste za izbore, da bi nekoliko dana kasnije prilično glasno prešao na drugu stranu. Tako je interni nadimak „Širak“ zamenio za „Bakočević“, što je u srpskoj politici odavno sinonim za one koji u unutrašnjem džepu imaju pripremljena dva različita govora i obično izvuku pravi.

PRAVI ILI PRERANI: Od ponedeljka do subote, odnosno od Živkovića do Tadića kao nosioca izborne liste, u DS-u se izgleda zbilo nešto što bi se moglo nazvati i kao tiha pobuna baze. Po nekim tvrdnjama, gotovo 80 odsto opštinskih odbora DS-a tražilo je da se promeni odluka Predsedništva i na prvo mesto isturi Boris Tadić. Neki od tih zahteva bili su navodno praćeni i pretnjama da bi sednica GO-a mogla da bude i veoma burna i da se time rizikuje i rascep u partiji. U zahtevima članstva bilo je izgleda svega pomalo: pre svega straha da se stranka primakla ozbiljnom izbornom porazu i šansama da možda ne pređe brojku od pola miliona glasača, odnosno da osvoji neupredivo manje mandata nego što sada ima; zatim osluškivanja istraživanjâ javnog mnjenja koja pokazuju da je Tadić ubedljivo najpopularniji političar u DS-u, sa najmanje negativnih poena u javnosti i samim tim najpogodniji nosilac liste i potencijalno najuverljiviji spasilac aferama ozbiljno narušenog imidža stranke; uverenja da je sadašnji ministar odbrane ujedno i stranački funkcioner sa najviše ličnih koalicionih kapaciteta što bi DS možda lakše uvelo u neke postizborne koalicije ako do njih eventualno dođe; takođe i uverenja da Zoran Živković mora da plati određenu cenu za to što je demokratama voda „najednom“ došla do grla – čitavo leto je oklevao da završi priču Kolesar–Janjušević, da prekine ministrovanje Marije Rašete-Vukosavljević i sa stranke otrese hipoteku firme oko koje se muljaju velike pare, i to nekažnjeno.

Među onima u DS-u koji Živkoviću zameraju oklevanje da odbaci kompromitovane ljude i tako spasava ne samo stranku već i produži život vladi, ima i onih koji priznaju da je aktuelni premijer bio možda i talac lošeg nasleđa i da je svesno izbegavao da se lati ovog posla – bilo bi to prilično bolno preispitivanje dela onoga što je Đinđić kadrovski ostavio iza sebe, a što neki upola glasa danas označavaju kao – partijski brlog. Deo demokrata oštrio se za sednicu GO-a i pitanjima koja su (zbog epiloga te sednice) za sada ostala neizgovorena – ko su uopšte ljudi poput Janjuševića i Kolesara, otkuda oni u DS-u i u kabinetima, gde su ti i slični ljudi sa džepovima punim para bili kada smo se mi tukli protiv Miloševića i pravili stranku po selima i varošicama Srbije sa policijom na vratu, zašto smo dozvolili da nam na stranku navuku etiketu društva koje više misli na sebe nego na budućnost države.

Epilog prošlonedeljne sednice i samokontrolisana pobuna „lokala“ DS-a pokazala je ujedno da ovoj partiji nema više arbitrarnog i neprikosnovenog vođe koji je u stanju da deli položaje, vlast i novac, a u čijoj senci malo šta može da izraste. Po tome, demokrate se trenutno prilično razlikuju od većine stranaka na srpskoj političkoj sceni u kojima se retko dogodi da vatra gori odozdo. Među pukotinama koje trenutno naziru u ovoj partiji, osim onih personalnih, najzanimljivija je svakako ona između demokrata koji smatraju da gubitak vlasti i prelazak u opoziciju može da ima i svoje dobre strane, i demokrata za koje je tako nešto ravno nastanku rupe na planeti.

Izbor Tadića na mesto frontmena stranke na narednim izborima prošao je i uz različita mišljenja analitičara da je reč o prevremenom trošenju „najjače karte“ kojom DS u ovom trenutku raspolaže. Deo analitičara smatra, doduše, da DS-u na ovim izborima nema pomoći i da će ova stranka navodno pasti na niske grane bez obzira na to ko će biti na čelu liste. Drugi opet tvrde da je čitav Tadićev imidž zasnovan na vojnoj priči a manje na onoj stranačkoj, pa otvoreno sumnjaju kako će se on ubuduće snalaziti u novoj ulozi. Ima i onih koji Tadiću pripisuju naivnost – pristao je da preuzme na sebe odgovornost za ishod izbora koji za DS ne mogu biti preterano uspešni i rizikuje da se potroši pre vremena, tako što će mu unutarstranački protivnici sutra s pravom reći – nisi uspeo, povuci se. A cenu uvek plaća onaj ko se zatkne na vrhu u pogrešnom trenutku (ovoga puta to je bio Zoran Živković).

ENIGMA ČEDA: Glasovi iz DS-a potvrđuju inače da su Živković i Tadić odavno postali saglasni oko toga da nijedan od njih neće stati iza potpredsednika DS-a Čedomira Jovanovića, njima ravnog po trenutnoj poziciji u partijskoj hijerarhiji. (Isto su mislili i o Mariji Rašeti-Vukosavljević, koja ih je preduhitrila i sama istupila iz stranke.) Tadić je, prema istim izvorima, kao jedan od preduslova da stane na čelo stranačke izborne liste tražio da na toj listi nikako ne bude Jovanovićevog imena (i u tome se slagao sa Živkovićem), a slične molbe su izgleda imali i mogući saveznici iz malog DOS-a – DC i GSS. Lista Tadićevih zahteva bila je čak nešto šira – smatrao je da na toj listi ne bi trebalo da bude mesta ni za još nekoliko funkcionera koji čim progovore automatski povrede stranačke interese, pre svih za one koji su izgleda organizovali glasanje iz Bodruma, doprineli ponižavanju parlamenta, mahali lažnim avionskim kartama ili se znojili dok su objašnjavali kako prosto vole da šetaju od mesta do mesta u Skupštini za vreme glasanja.

Na sednici Predsedništva stranke kada je ponovljeno da niko sa mrljom ne može na izbornu listu, Čedomir Jovanović se nije oglašavao. Na sednici GO-a izašao je za govornicu i na neki način stavio svim unutarstranačkim protivnicima do znanja (a takvih je zaista mnogo) da je još tu i da ne namerava da se tek tako preda iako mu je jasno da je trenutno skrajnut. Oko Čedine eventualne strategije raspredaju se ovih dana različite teorije. Po mnogima iz samog DS-a, on je u ovoj partiji zastupnik dela krupnog kapitala koji poslednjih godina betonira (često i sumnjive) pare zarađene u vreme Miloševića i koji neće tek tako dopustiti da njihove pozicije (oko vlade, ali i oko poluga sadašnjeg režima) zauzmu neki drugi biznismeni. Pogotovo ne oni koji bi se pojavili iza partija što pretenduju na osvajanje vlasti. Oni koji su već odlomili veliki kolač znaju da je u Srbiji ostalo još mnogo zanimljivih stvari za kupovinu i prodaju i žele da zadrže poziciju „prve ruke“ u tom poslu. Po istoj teoriji, ni Čeda ni oni kojima je on (u i oko DS-a) blizak (ponekad ih zovu „biznis klub“) neće se predati tek tako i prepustiti kormilo stranke drugima. Verovatno će u toj skrajnutoj poziciji sačekati neuspeh na izborima jer znaju da u tom slučaju neće ostati na okupu ni trenutno uspostavljen savez Tadić–Živković.

Oni koji dobro znaju Jovanovićevu fajtersku prirodu ne pristaju na teoriju o čekanju u skrajnutoj poziciji. Tvrde da će Čeda žestoko braniti svoje pozicije i tražiti uverljivu argumentaciju o tome zašto ga bilo ko ubraja u stranačke prvake sa senkom na plućima i izostavlja sa liste. Takav razgovor mogao bi da bude prilično bolan za stranku koja nastoji da izbegne frakcijske sukobe i izađe iz defanzivne pozicije u koju je zapala. Jedan beogradski funkcioner DS-a, ne previše naklonjen Jovanoviću, tvrdi da stvari stoje sasvim drugačije. „Jovanović je izgubio svaku podršku u partiji, podržava ga zanemarljiv broj partijskih odbora i on će najverovatnije u januaru izgubiti poziciju potpredsednika stranke jer nema ko da ga izabere. Ta priča o njemu kao navodnom zastupniku krupnog kapitala u DS-u ne znači mnogo. Čak i da je sve to tačno, krupni kapital ne voli da ima zaštitnike među onima koji gube pozicije i lako će ga se odreći. Oni koji imaju novac potražiće neke nove nosioce političke moći.“

Priča o budućnosti DS-a, inače, izuzetno je važna za politički život Srbije i ishod decembarskih izbora. Neki su išli čak dotle da su tvrdili kako parlamentarnih izbora neće ni biti dok žuto-plavi prethodno ne reše među sobom ko je stranački naslednik ubijenog lidera Zorana Đinđića i ne odrede se prema onome što je od njega ostalo. Iako je za takvu tezu bilo prilično osnova, unutarstranački izbori i nastavak Osme sednice na DS način ipak će sačekati one parlamentarne. Mnogi u ovoj stranci neće se složiti da sve ovo liči na Osmu sednicu i s gnušanjem će odbiti svako poređenje s nekadašnjom vladajućom partijom. Oni kritičniji smatraju da prostora za poređenje ima. U jednom trenutku DS je pokušao da, kao nekada SPS, sa podrškom od dvadesetak odsto u biračkom telu ima gotovo svu vlast u Srbiji, a pojedinim čelnicima ove stranke (uglavnom su brinuli o informisanju) svidelo se i to što na nekim televizijama život u Srbiji izgleda prilično drugačije od prizora koji se vide kada se osvrnete oko sebe.

Oni najkritičniji strahuju da je DS stigao negde do svog jula 2000. Tada je vlast takođe raspisala izbore, smatrala da ima uverljive koalicione partnere, zatrpavala sukobe i insistirala na jedinstvu u svojim redovima. Razlika je, naravno, u tome što se kod onih bivših nije radilo o zaglavljenim reformama i proćerdanim tranzicionim šansama, već o nečem sasvim drugom – o državi koja je bila zaglavljena čitavu deceniju i što se naposletku vlast valjala po ulici. Ako DS na narednim izborima bude kažnjen za greške, sve će se završiti u januaru partijskim skupom u Centru Sava.

Oženi me – razvedi se

U Jovanovićevom slučaju i uspon i pad (ako je ovo što mu se danas događa zaista padanje), sve je išlo nekako previše brzo. Od onog transparenta iz vremena studentskog bunta „Čedo, oženi me“ pa do sadašnjeg poziva mnogih opštinskih odbora DS-a – „Čedo, bolje se razvedi od nas“, prošlo je samo nekoliko godina. Utisku da se oko njega u svakodnevnom i onom političkom odrastanju sve događalo nekako prebrzo neprekidno doprinosi i sam Jovanović. U poslednjem broju „Glorije“, Jovanović, na primer, opisuje svoje dečačke dane i kaže: „Tih kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih otkrivali smo svet. Sećam se da smo sedam dana iščekivali spot Led Cepelina koji je bio najavljen za prikazivanje na državnoj televiziji, da bi na kraju emitovanje bilo odloženo zbog pogibije jednog od tadašnjih političara iz Bosne i Hercegovine, Džemala Bijedića. Tada je, upkos žalosti, drug Džemo bio najomraženija ličnost među nama na Novom Beogradu.“

Bijedić je inače poginuo 1977. godine, dok je Čedomir Jovanović rođen u aprilu 1971. i već sa šest godina uspeo da dobaci do spotova Led Cepelina.