I rodnoj Ivanjici se dogodio spomenik đeneralu, a dogodili se i domaćin Lola, lični pratilac gospodin Dušan, lični potpredsednik gospodin Živojin Stjepić, gospodin Kavaja, gospodin Unuk Mihailović, narod Gvineje i ravnogorskog naroda još
Na 110. godišnjicu rođenja đeneral Dragoljub Draža Mihailović, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini, dobio je spomenik u rodnoj Ivanjici. Kako je spomenik na Ravnoj gori „vlasništvo“ Srpskog pokreta obnove i Vuka Draškovića, može se pitati i nije li ovo pokušaj otimanja đenerala, ili pre njegovih pristalica, od onih koji su ga prisvojili, tim pre što, eto, vele da je Draža bio demokrata, a i Ivanjica je demokratska, jerbo u njoj vladaju demokrate. Kako bilo, demokratizacija đenerala, i onih koji mašu, ili pre vitlaju, njegovim i monarhističkim znamenjima će da potraje, bar dok novi ravnogorci ne dokontaju da to nije srpska zona sumraka u kojoj je svakoj srpskoj budali dozvoljeno da svoju budalaštinu zaogrće časnim simbolima.
KUBURA JAČI OD KUBURE: Daklen, Velika subota, 26. april, Ivanjica, prava ulica, preko nje razapet transparent Đeneral Dražini dani, Ivanjica 2003. Ima sveta, to pristiglo, eto i spomenika umotanog u zastavu, pod njim, pa na pločici piše, Spomenik podiže zahvalni srpski narod iz otadžbine i rasejanja, jošte, Đenerale večno ti hvala, ima i da je idejno rešenje dao lični fotograf Aca Simić, ima i ime vajara i livca.
Udarismo na demohrišćanina na državnoj funkciji, kaže, Batić dolazi sigurno, bio u Briselu, stig’o, ako nam bude treb’o, nema problema. Eto i predsednika opštine, demokrate, Milovana Markovića, ajde koju sa domaćinom. Otvaranje spomenika organizuje Udruženje „Ravna gora“ iz Ivanjice, pokojni general ovde rođen, ni danas se ne zna gde je sahranjen. Ovim činom se ispravlja bar jedna od nepravdi, nada se da će ovo biti spomenik pomirenja u srpskom narodu, da više neće biti podela, da će se smiriti nacionalne tenzije… da ćemo kad upoznamo prošlost početi da gledamo u budućnost. Završno se vrati na pomirenje i tenzije, reče i da vele da je Mihailović pre rata bio demokrata…
Ajde da se primaknemo događaju, ulica puna, to pristiže, sve same kafane i izlozi. U izlozima, biće knjižarskim, Istina o Kalabiću, Memoari jedne Ravnogorke… u kafanama to samo puši i naginje. Prostor oko spomenika se puni, to zastave, to šajkače, to kokarde, to se ispisalo, na kartonima i ceduljama, to se priheftali, obesili poruke oko vrata, Veliki ne umiru, Večno sa nama… Jedan, baš mlađi, izložio se i spreda i otpozadi, biće neka štampa iz rasejanja, ‘voliki naslov Kubura jači od kubure, evo ga i garant Crnogorac, naglasak na drugom slogu, pa ima kapu, jeste, Milan Papić iz Vučjeg dola, iz Vrbasa doš’o na ovu proslavu, na ovo podizanje spomenika… Iza spomenika Čičin dom, na verandi tresakobezbeđenje, sve momčina u crnom, do u glavu, unutra prostorija, na zidu šarenica, sinija, stolica, flaše rakije sa krstom, Dražini posteri, čuturice, privesci, literatura, kasete, sušena crvena paprika…
Preko razglasa bije, Zbijajte se u redove, razvučeno, neka nova obrada, to sve uniformisano, to sa brkovima, to bez brkova, to se zadenuo razgovor, Zbijajmo se brat do brata/ da zbacimo jaram s vrata. To fijaker na raspolaganju, konji okićeni, putnici ko na brošuri, to sve dvojke, to sve trojke, to sve sam uprtač i fišeklija, to se divani, to se razmenjuje, to se pravda, trebalo vremena da se ukapira…I u onoj glavnoj ulici sve puno, sve sama kafana, sve se nalaktilo, sve se približilo, to sve razmenjuje adrese… Evo ga i izlog sa plakatom, najava, kod kafea „De Gol“ filmsko i književno veče „Dunja u fioci„, Risto Kubura, ima i slika, jeste Kubura, jeste Risto. Još teksta, „Vražji prsti i časni krst„, intervjui, 370 strana, 100 slika, tvrd povez. Ima i recenzija književnika iz Bostona, koji piše da Risto nadmašuje Orijanu Falači, čak je njegova hrabrost neuporedivo autentičnija. Ima i šta je rek’o, napis’o vojvoda Đujić, pa piše, Pozvao sam g. Kuburu da mu čestitam. Izvinite gospodine, to Risto odgovara, ne mogu puno da pričam, imam tahikardiju, neke čudne zdravstvene simptome. Pretrg’o sam se, to sad vojvoda, od bojazni, straha i slutnji. Potpis, vojvoda.
‘DE SI SRBO CARE: Na događaju, Od Topole, od Topole, sve samo obezbeđenje, sve sama Sloboda ili smrt, eto i hora, ženske ljubičaste ‘aljine, muški teget odela, jedino horovođa ciklama sako. Pokazuju nam jednog iz rasejanja, priložio 5000 dolara, pred spomenik ispade poznanik sa Ravne gore, širi ruke, u jednoj slika prestolonaslednikove porodice, u drugoj tradicionalno umokrena zastava, ide, ne zaustavlja, drobi, Ni rodio, ni krstio… Sve spremno za početak, klupe za zvanice zauzete, jedan priđe domaćinu, tako mu piše na prsima, Jordan Momčilović Lola, temeljan, šajkača, naočari, brada, šapnu, stigli, ambasadori, domaćin komandova, u drugi red, pronese se glas, Kongo, Burkina Faso, Gvineja Bisao, eto ti dvojice, jesu crnci, jedan u zelenoj, drugi u tufna tunici sa pripadajućom tufna kapicom, domaćin ih primi uz domaćinski pozdrav, Dobro došli u Čičinu Ivanjicu, kako ovi nisu odgovarali pojača dobrodošlicu, viknu, Za kralja i otadžbinu, kako ovi i tu zakazaše, sam se zahvali, pa na stranjskom, sa tenk ju.
Gore do spomenika stiže, u pratnji zastave SPO-a, Voja unuk Mihailović, nema Batića, ali eno mu potpredsednika, eno ga zamenik nekog ministra Živojin Stjepić. Živojin sav u odelu, mali ali dominantan, ima i dominantnu značku, u boji, sa Dražinim likom. Uze da se, kao svaki Živojin, javlja desnicom, da kao svaki Živojin komunicira, ‘De si Srbo care, poštovanje, takođe… Domaćin bi da počne, opet ispade onaj dežurni, razmlata se, Monarhija, Srbija, istorija, nekako ga skloniše, samo što nije počelo. Jedno obezbeđenje ispod spomenika upozorava Kavaju – iskoračio u crnim, vele američkim pantalonama – da mu ne gazi travu, ovaj ga ne konstatuje, Dražina kopija do Kavaje upozorava, ovaj će, pa ozgo, Šta je bre Kavaja, jurio si Tita po Americi, što nisi doš’o ovde da ga ‘vataš. Čovek armija ne odstupa. I bi, izađoše momče i devojče, čast da otkrije spomenik Srpskom čiči, vođi Trećeg srpskog ustanka, pripada njegovom ličnom pratiocu, gospodinu Dušanu Jovanoviću. Izađe gospodin sav u nošnji i šajkači, skide zastavu, poljubi spomenik, diže desnicu, raportira, Gospodine đenerale… otrese desnicom, odstupi. Bi hor, himna, pa domaćin Lola komandova minut tišine za nedavno preminulog premijera doktora zorana Đinđića, neumrlom Čiči i svim žrtvama koje su dale život… pozdravi poslanike, predstavnike vlade, narod Gvineje, donatore bez čije pomoći ne bi priveli ovaj naš projekat…
I MRTVIMA DA SE SUDI: Pa izađoše četiri muške narodne nošnje, turiše palčeve za pojaseve, pa kad viknuše, Od Topole, od topole, pa kad udariše, Ivanjice varošice mala/ rodno mesto Draže đenerala, to stvarno bi za slušati. Povrati se gospodin Jovanović, uze da čita tri kratka pisma spasenih američkih avijatičara, i to sve automatski prevodeći sa engleskog. Pa pređe na svoje pismo, koje je imao u glavi, o đeneralu koji se borio, živeo, borio se i umro za svoj narod. Pa podseti na levičarske snage, englesku Prekookeansku specijalnu službu u Kairu, koja je izdala đenerala i u kojoj su sve bili homoseksualci i Staljinovi agenti… To uze da evocira, stiže i do pomirenja, nema pomirenja, komunističkim zlikovcima ima da se sudi, jedan do Kavaje ga podrža, viknu, i mrtvima da se sudi. Nešto poznat, rumen, uniforma, kratki brkovi, predstavlja se, Jaćim Jotić, komandant Ravnogorske artiljerije 2000, potpukovnik, izjavljiv’o se i engleskoj televiziji, prič’o pola sata.
Izađe i Voja unuk Mihailović, izreče se i on, veruje da je ovaj skup početak vraćanja pravim vrednostima, bi Gligorić iz Doboja, sa svojom pesmom Srbi stenju pod teretom laži, jedan iz srpske Crne Gore, koji pozva na otkrivanje spomenika vojvodi Đurišiću, bi još, i bi kraj, spomeniku se primače narod, uzeše grupno i pojedinačno da se obraćaju, nameštaju, slikavaju… Kavaju dohvatiše da se izjavi za Slobodnu Evropu, ovo što se dešava, to je on govorio pre 30 godina, ništa ga ne iznenađuje, Srbija će da ustane, Srbija još nije slobodna, svaka Srbija ne valja bez kralja. Uključiše se i drugi, o privođenju u SUP, nije 20, nego 24 dana, Mene je to na čast što sam jedan od onih koje su privodili, jer doći će vreme kad ću ja njih privoditi, i to ubrzo…
Na ulici, u kafanama, ne odujima, Iz ove naše pobede rađa se sunce slobode. To se sabilo, duplim stolom predsedava Kavaja, oko njega sve uniformisano, a on se izlaže, pod jedan, pa pokaže palce, pod dva, digne kažiprst… Predsedava se i peške, to se ‘oda, to se korača, grupno, šubare, kićanke, to za izložbu, pojedinačno, maskirni šešir, sabijen vrat, bajonet se po kaldrmi vuče, pogled u daljinu… Ima i šatra, orkestar, sve sam poster, crne šajkače za roštiljem, orkestar odalamio, Čiča Dražo gde je naše dete/ čuvaju ga srpske bajonete, samo za specijalno društvo. Ima i trubači, trube turliču, to usitnilo, to zašubarilo, ima i ‘armonika, Suvo seno košeno…
Spomenik se nije ni osamostalio, kad, javili se Srbi, i progovorili srpski. U ime dela emigracije iz Amerike, posredstvom portparola iz G. Milanovca, a preko domaćih medija javio se Vladan Vasiljević, država Ohajo, rodom iz Koštunića podno Ravne gore, i rek’o da su spomenik Draži u Ivanjici otkrili osvedočeni titoisti u četničkim redovima. Još rek’o da Dušan Jovanović, koji je otkrio spomenik, treba da objasni da li je špijun, jer je još vojvoda Đujić, na jednom skupu u Vindzoru, Dušana javno označio kao špijuna koji zavađa i deli emigraciju.
Javio se i Ravnogorski pokret Sloboda, sa sedištem u Valjevu, javljanje potpis’o Vladan Radosavljević, koji pored toga što izražava sumnju da je gospodin Dušan bio đeneralov lični pretilac, prevedeno na srpski, k…. je on bio pratilac, pita, kako nego javno, zašto je u vreme otkrivanja spomenika na drugom programu RTS-a emitovan film Užička republika, u kome se na najgori način blati vođa Ravnogorskog pokreta, prikazuju neistinita klanja, ubijanje, pa testerisanja, čak i dece…
Iako „verzionisanje” nije potpuno razvijen koncept u društveno-humanističkim kontekstima, očigledno je nečija ideja bila da ubacivanjem dodatka 2.0 “modernizuje” narativ, koji eksternoj publici intuitivno sugeriše da se radi o nekoj ažuriranijoj i apdejtovanijoj praksi, tj. grupi, a ne o ćacima
„Idem, kako ne idem. Idem po Beogradu, mogu slobodno da šetam gde hoću", izjavio je funkcioner SPS-a Branko Ružić
U saopštenju SSP-a navodi se da vlast Aleksandra Vučića planira politički obračun sa opozicijom, koristeći optužbe za terorizam i rušenje ustavnog poretka
Nema nikakve sumnje da će skup biti izuzetno veliki, govori se o stotinama hiljada ljudi. Nije to nerealna prognoza, bez obzira na kampanju zastrašivanja koju režim vodi poslednjih dana i bez obzira na eventualnu blokadu puteva ka Beogradu koju, kako se tvrdi u delu javnosti, režim planira za subotu. Crta je saopštila da je tokom protekle nedelje u Srbiji održano najmanje 410 mitinga. Skoro da nema mesta, pa čak ni sela u kojem građani javno ne pokazuju, bar na neki način, snažan revolt. Ogromna energija će se sliti u glavni grad na protest koji je unapred proglašen za ključni event, posle kojeg ništa više neće biti isto. Sa ovim da posle 15. marta neće biti isto začudo se slažu i demonstranti-građani i Vučić
Kad sve ovo prođe, unuci nam neće verovati da su se – kada je Srbija vraćala dostojanstvo i slobodu – pojavile mlade osobe koje nije bilo sramota da otvoreno istupe i kažu kako ne podržavaju svoje pobunjene kolege jer ih ne zanima vladavina prava i zahtevi da se otkriju krivci za smrt 15 osoba na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Oni “samo hoće da uče”
Dozvolili smo sebi dva diktatora za 30 godina. To je srž našeg problema. Ne postoji brzo rešenje za to. I zato 15. mart nije mogao da bude Peti oktobar. Jer Peti oktobar sad nije dovoljan. Mora sporije, mora pametnije. Mora temeljnije. Juče se nije desio kraj, jer je ovo tek početak
Obraćanje šefa države Aleksandra Vučića najkraće opisuje reč – indisponiranost. Protest od 15. marta je njegov težak politički poraz. Sada su svi videli da više nema mogućnosti da predupredi događaje, a kamoli da ih kreira
Svi oni koji su celog dana lagali na režimskim televizijama da je „obojena revolucija propala“ veoma dobro znaju šta se dogodilo u subotu, 15. marta, u Beogradu: izrečeno im je upozorenje pred isključenje
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
