Demarš

Kazaljka se okreće na sve strane u tom jesenjem testu opterećenja vladajuće koalicije. U istoj nedelji: demarš Amerikancima, svađa oko NATO-a, i, paralelno s tim, predstavljanje Prezentacionog dokumenta o osnovnim ciljevima Srbije u programu Partnerstvo za mir i, najvažnije, okončanje pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.

Premijer Koštunica naložio je krajem prošle nedelje ambasadoru Srbije pri UN-u Pavlu Jevremoviću da odmah obavesti sve članice Saveta bezbednosti o otvorenoj pretnji SAD teritorijalnoj celovitosti Srbije, što je on odmah počeo da čini. Ista poruka preneta je EU-u i posredničkoj trojci Kontakt grupe. To je reagovanje Beograda na izjavu pomoćnika američkog državnog sekretara Vokera da će SAD priznati nezavisno Kosovo, ako ono bude jednostrano proglašeno.

Vladine stranke i najjače opozicione stranke podržavaju taj demarš. Demokratska stranka saopštila je ocenu da bi to priznanje bila katastrofalna i ishitrena odluka koja bi proizvela dugotrajnu nestabilnost na Balkanu; G17 plus smatra da svako nametnuto rešenje ne bi bilo dobro za stabilnost regiona; SRS – da SAD nisu želele nikakve pregovore, kompromis i poštovanje međunarodnog prava; a SPS – da američka izjava obesmišljava pregovore.

Izvršni odbor Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije zatražio je tim povodom sastanak s predsednikom i premijerom Srbije – uz zaključak da je situacija na Kosovu krajnje dramatična i neizvesna.

Ovakav stav najvećih stranaka u Srbiji ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje, obzirom na to da su one letos u Skupštini izglasale rezoluciju koja obavezuje sve državne organe da reaguju i na svaki nagoveštaj podrške kosovskoj nezavisnosti.

Izgleda da o tom odgovoru u Beogradu postoji više saglasnosti članica vladajuće koalicije nego što je prošle nedelje pokazano kada je DSS kritikovao stvaranje NATO države na Kosovu i izneo predlog da srpska skupština donese rezoluciju o tome da Srbija neće da se učlani u NATO ako članice te alijanse priznaju nezavisnost Kosova. Dok su radikali i socijalisti to podržali, DS i G17 plus su se izjasnili protiv zaoštravanja i upozoravali da je to materija za referendum, a najoštrije se suprotstavio LDP koji je saopštio da je za njih neprihvatljivo odustajanje od politike evroatlantskih integracija, uz podsećanje na to da su sve zemlje koje su ulazile u članstvo EU-a, od pada Berlinskog zida do danas, postajale i članice NATO-a.

Što se reagovanja tiče, samo je Češka prilikom prijema skupštinskom rezolucijom zapretila da neće u EU ako se usvoji inicijativa sudetskih Nemaca da se revidira njihov položaj i taj uslov sa strane EU-a nije više pominjan.

Staro sporenje o srpskom odgovoru na jednostrano proglašenu kosovsku nezavisnost se prošle nedelje pojačalo kada je državni sekretar za Kosovo Proroković nabrajajući dvadesetak mera koje bi Beograd mogao preduzeti pomenuo i to da bi obesnaživanjem Kumanovskog sporazuma prestala zabrana povratka srpske vojske na Kosovo, što je „Njujork tajms“ protumačio kao spremnost Srbije da upotrebi silu, a citirajući njega i više zapadnih pa i ruskih listova. Tu izjavu najoštrije je kritikovao, pored LDP-a, srpski ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac usprotivivši se zatezanju odnosa sa NATO-om, a njega je predsednik Zajednice srpskih opština i naselja Marko Jakšić optužio da podstiče nasilje izjavom da se Srbija neće vojno mešati bez obzira na količinu nasilja koje se bude desilo na Kosovu i Metohiji. S druge strane, u više komentara i u nekim političkim izjavama govoreno je o tome da DSS vraća retoriku Slobodana Miloševića.

SPUŠTANJE LOPTE: Evropska unija traži razjašnjenje srpskog stava – i dobija ga, sudeći bar po izjavi Solane i Rena. („Dobio sam razjašnjenje i uveravanja da je došlo do lošeg razumevanja i da Srbija ni na koji način ne razmišlja o korišćenju sile ili o vojnoj akciji.“) Srpski ministar spoljnih poslova Jeremić izjavljuje da bi Srbija u slučaju proglašenja kosovske nezavisnosti upotrebila sva diplomatska i politička sredstva, a ne bilo kakvu vrstu vojne i bezbednosne aktivnosti.

I Ambasada SAD u Beogradu je u ponedeljak 10. septembra odgovorila na srpski demarš povodom izjava o jednostranom priznavanju Kosova uobičajenom tvrdnjom da je ta izjava pogrešno interpretirana. U odgovoru se kaže da SAD podržavaju nastavak pregovaračkog procesa između Beograda i Prištine i svaki ishod oko kojeg bi se saglasile obe strane, ali se ponavlja da SAD veruju da je nadgledana nezavisnost najbolji ishod. Premijer Koštunica na to kaže da u odgovoru SAD nijednom rečju nije demantovana izjava podsekretara Vokera da će SAD priznati jednostranu nezavisnost Pokrajine. Ponavlja SAD imaju međunarodnu obavezu da striktno poštuju Rezoluciju 1244 i da je izuzetno važno da američka administracija jasno saopšti da će poštovati teritorijalni integritet Srbije i da neće priznati jednostranu nezavisnost Kosova.

Bilo je reagovanja još sa poneke strane.

Ministarka inostranih poslova Austrije Ursula Plasnik, rekavši da jednostrane izjave o namerama u ovoj fazi nisu od pomoći.

Ruski predstavnik u trojci, Aleksandar Bocan-Harčenko, ponovivši ruski stav da u rešavanju kriza međunarodna zajednica treba da koristi iste pristupe, a ne da primenjuje pojedinačna rešenja: jedna za Kosovo, druga za druge konflikte.

Iako Brisel zvanično tvrdi da ima jedinstven stav o Kosovu, što u Beogradu izjavljuje na primer francuski ambasador Žan-Fransoa Terel, mada se EU priprema za superviziju na Kosovu, po oceni zapadnih medija, Evropljani su prilično podeljeni oko toga da li da priznaju kosovsku nezavisnost nasuprot totalnom otporu Srbije i bez rezolucije SB-a UN-a.

Možda je to i zato što i neke evropske države, i to ne samo one s manjinama, izgleda zaziru od širenja epidemije. Ovih dana, na primer, povodom parlamentarne krize u Belgiji mnogo se piše o mogućem razdvajanju Flamanaca i Valonaca, koje inače nije tako blizu. Londonski „Gardijen“ tekst o tome stavlja pod naslov: „Veliko pitanje: Da li je Belgija na ivici raspada i da li je bitno ako se to desi?“ U tekstu se sugeriše da druge nacije treba o tome da brinu. Zašto? Prvo, piše „Gardijen“, borili smo se u Prvom svetskom ratu da zaštitimo neutralnost i jedinstvo Belgije; drugo, Belgija je još važna za Britaniju i za EU. Jer, velika je ironija, omiljena kod evrofoba, da Belgija, jedan od većih advokata federalne Evrope nema smisla za svoj federalni sistem.

Italijanski premijer Prodi je poslao pismo Evropskoj komisiji u kome predlaže da se Srbiji pruži politička i ekonomska podrška dok se traži rešenje za Kosovo. Argument: „Ne možemo misliti o rešenju problema, a da Srbija nema ulogu u Evropi.“

Međutim, Rojters tim povodom citira neimenovane diplomate iz EU-a koji kažu da postoje ozbiljne prepreke za ubrzanje učlanjenja Srbije, čak i ako bi se ona složila da kaže „meko ne“ u vezi Kosova umesto diplomatske borbe do kraja.

Mada se čuju uveravanja da evropska integracija Srbije nije uslovljena kosovskim pregovorima, mogu se čuti i pretnje da tako neće biti, naročito od umešanih u kosovsku čorbu (posrednik Išinger, šef tima EU-a za planiranje na Kosovu Klinge).

PARAF: U senci vrućih rasprava ovde je ostalo važno dostignuće: Srbija i Evropska komisija 10. septembra u Briselu, na petoj, poslednjoj rundi pregovora usaglasile su glavni tekst i sve anekse o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Ti pregovori su počeli u oktobru 2005. godine i efektivno su trajali deset meseci, a godinu dana (od maja 2006. do juna 2007) bili su zamrznuti zbog nedovoljne saradnje Srbije s Haškim tribunalom. Potpredsednik Vlade Srbije Đelić je po završetku pregovora procenio da je Srbija spremna za parafiranje sporazuma u prvoj polovini oktobra ove godine, a da tokom 2008. godine Srbija očekuje da dobije status kandidata za članstvo u EU-u. Naravno, u tom kontekstu pominje se haška obaveza, o kojoj će svoju ocenu dati haška tužiteljka Karla del Ponte, kad za dve nedelje dođe u Beograd.

Premijer Koštunica na poziv predsednika Evropske komisije Baroza u sredu 12. septembra ide u Brisel, gde će razgovarati s evropskim komesarom za proširenje Renom, sa Solanom i s predsednikom Evropskog parlamenta Peteringom. Jasno je šta će ko kome na početku reći. Oni će ponoviti da Srbija treba da izruči Mladića, a on će verovatno ponoviti zahtev da EU treba da prizna celovitost Srbije. Što se dogodilo 2002–2004. u sličnom slučaju Kipra, koji je od strane UN-a kontrolisanom zelenom linijom podeljen na grčki deo i Tursku Republiku Kipar, koju priznaje samo Turska. Uslov je bio da se započnu mirovni pregovori – koji su propali. Ali, još ćemo pričekati na taj odgovor.

U Beogradu, polemika o mogućem reagovanju na pretpostavljenu situaciju oko Kosova i NATO alijanse uglavnom se ticala nekih budućih pretpostavljenih situacija. Kad je reč o vrućim aktuelnostima povezanim s ključnim elementima vlastitog koalicionog sporazuma, članice vladajuće koalicije delovale su usklađenije, ili je bar svako ćutke išao svojom stazom.

Ministar spoljnih poslova Jeremić je 5. septembra predstavio Prezentacioni dokument o osnovnim ciljevima Srbije u Partnerstvu za mir, koji je srpska vlada prethodno jednoglasno usvojila usred svađe o NATO-u.

Jeremić je i tom prilikom istakao da je jedan od strateških prioriteta Srbije, pored punog članstva u Evropskoj uniji, učešće u aktivnostima programa Partnerstvo za mir i – konsolidacija izgleda zemlje za uključenje u evroatlantske institucije, što zvuči interesantno u toku aktuelnih sporenja i odluke DSS-a da i u svoj program uključi protivljenje priključenju NATO-u. Dobro. Jeremić je, tamo u Partnerstvu, pitanje budućeg statusa Kosova i Metohije ocenio kao najvažnije bezbednosno pitanje u Evropi.

Rasprava o odnosu Srbije i NATO-a, kosovskom reagovanju i svemu ostalom što je krupno ne bi trebalo da bude obustavljena jer je to dalekosežno važno. Problem može biti u tome što je naša politička klasa u takvim okolnostima neizlečivo sklona diskvalifikacijama, i patetici. A onda se, kao u utorak u 15.20, parlamentarna politička borba prekine zbog prekida TV prenosa, a ovaj zbog odbojkaške utakmice. I naši lideri javnog mnjenja su često skloni neovlašćenom komandovanju preko novina. Vaš hroničar se čuva tog izazova, ali ponekad, eto, ni sam ne odoli. Evo, sad, na ovom mestu uzurpatorski javno žali zbog toga što na vreme nije objavio dosetku do koje je došao i komentator „Politike“ Ljubodrag Stojadinović, koji je prošle nedelje napisao da Srbija treba da uđe u NATO – jer bi ga tako najlakše mogla razbiti.

Spasa mu bilo ne bi.

A da pomognemo Amerikancima u Iraku?