Deca malog boga

Početkom marta ove godine, novopečeni ministar vera u novoj vladi Srbije, Milan Radulović, najavio je kao jedan od njenih prioriteta skoro donošenje

zakona o verskoj slobodi. On je u intervjuu Tanjugu rekao da će taj zakon konačno legalizovati Srpsku pravoslavnu crkvu jer je apsurdno da SPC u matičnoj zemlji nema status javne crkve. Prema njegovim rečima, u sadašnjem zakonodavstvu postoji samo opšta ustavna odredba (u kojoj SPC nije pomenuta) o slobodi veroispovesti, pa SPC samim tim i ne postoji u našem pravnom poretku. Osim toga, ovaj zakon trebalo bi i da reši status onih verskih zajednica koje su registrovane kao udruženja građana. Međutim, upravo ovaj segment zakona otvara najveći broj pitanja jer, prema Radulovićevim rečima, zakonsko pravo na osnivanje verskih zajednica treba da ima u vidu stav da će država tu odluku prepustiti tradicionalnim verskim zajednicama. Kriterijum po kome je napravljena razlika između tradicionalnih, ili istorijskih, i onih drugih, netradicionalnih verskih zajednica je jednostavan: tradicionalne su one verske zajednice koje su pre početka Drugog svetskog rata važile kao priznate crkve u Kraljevini Jugoslaviji. Dakle, o tome da li će neka verska zajednica moći da bude registrovana kao takva, ukoliko ovaj zakon bude usvojen, odlučivaće, pored SPC-a, još i Islamska zajednica, Katolička crkva, Jevrejska zajednica, Evangelističko-hrišćanske crkve augzburške veroispovesti i Hrišćanska reformatorska crkva, bar sudeći po onome što je navedeno u preambuli zakona.

TITO I CRKVA: Komentarišući ovakav nacrt zakona, Jovan Mihaljčić, starešina za južnu oblast Hrišćanske adventističke crkve, jedne od netradicionalnih verskih zajednica, kaže u razgovoru za „Vreme“ da je ovaj zakon dobar po mnogim tačkama, ali da se, zbog ovakvog, po Mihaljčiću, diskriminatornog principa, navedenog u preambuli, stiče utisak da je zakon u celini loš: „Konkretno, dve stvari u zakonu su diskriminišuće. Jedna je ta da pravo na versku nastavu u školama imaju samo pripadnici tradicionalnih verskih zajednica, a druga je procedura vezana za registraciju, koja je mnogo komplikovanija za netradicionalne verske zajednice“, kaže Mihaljčić. On dodaje da su male verske zajednice možda bile u boljem položaju u bivšoj SFRJ, iz jednostavnog razloga što su, uprkos dominantnom negativnom stavu vlasti prema religiji uopšte, sve verske zajednice bile jednako tretirane i ravnopravne. „U Titovoj Jugoslaviji, predstavnici svih verskih zajednica, pa i adventisti, pozivani su, recimo, na proslave Dana Republike. Sličan običaj se zadržao u nekim bivšim jugoslovenskim republikama, ali ne i ovde. Naravno, mi ne tražimo tu vrstu počasti, ali to nam je pokazatelj da država na nas gleda na način koji nas ne čini srećnim“, kaže Mihaljčić.

Ipak, publicista Mirko Đorđević ne slaže se s ovakvim stavom. Prema njegovim rečima, reći da su verske zajednice bile u boljem položaju u eri komunizma, samo je delom tačno. „Za vreme komunizma, svi jesu bili jednako tretirani, ali tako što su svi bili jednako skrajnuti“, kaže Đorđević u razgovoru za „Vreme“, i nastavlja: „I onda je bilo napetosti između malih i velikih verskih zajednica, ali se one nisu javno manifestovale. Ni onda, kao ni sada, SPC i Katolička crkva nisu pristajale da budu tretirane kao druge verske zajednice, zato što su smatrale da imaju dužu tradiciju na ovim prostorima.“ S druge strane, protojerej dr Zoran Krstić, rektor Bogoslovije „Sv. Jovan Zlatousti“ u Kragujevcu, smatra da je podela na tradicionalne, tj. istorijske, i neistorijske verske zajednice osnova za sve dalje razgovore: „To znači da država priznaje one verske zajednice koje na ovim prostorima imaju kulturni i istorijski značaj. Tu je, svakako, najznačajnija SPC. Ona ne može da bude tretirana isto kao neka verska zajednica koja ovde postoji desetak ili petnaest godina.“ Krstić dodaje: „Potpuno je iluzorno da država od nas traži da se registrujemo. To ne dolazi u obzir, jer je na ovim prostorima crkva starija od svake države.“

BEZAKONjE: Druga tema za razmišljanje, vezana za ovu oblast, malo je šira. Naime, ako se uporno insistira na tome da Srbija treba da bude moderna, demokratska, pa uz to još i građanska država, pitanje je kosi li se uopšte samo postojanje Ministarstva vera s takvim ciljem i treba li ovu oblast bilo kako zakonski urediti, osim u načelu. Jovan Mihaljčić, iz Hrišćanske adventističke crkve, smatra da je odvojenost crkve i države jedna od najvrednijih tekovina modernog vremena: „To ne znači da među njima treba da postoji antagonizam, već međusobno uvažavanje, ali i nemešanje koga sad ima jer mi, na primer, smatramo da verska nastava treba da se održava u okvirima verskih zajednica, pošto je posao verske zajednice a ne države da edukuje svoje buduće vernike.“ Nasuprot Mihaljčiću, protojerej Zoran Krstić smatra da takva vrsta odvojenosti na ovim prostorima nije čak ni realno moguća: „Jedna takva postavka zasnovana je na komunističkim stavovima navodnog razgraničenja crkve i države. Ipak, u krajnjoj liniji, nama je svejedno kako će država odrediti tog nekog ko je zadužen za saradnju s nama. Svejedno je da li će to biti ministarstvo, sekretarijat, komisija, tek, neko takav treba da postoji“, kaže Krstić. Dodaje da ni SPC ne može da bude zadovoljna tretmanom od strane države: „Uprkos postojanju različitih mišljenja, u periodu Miloševićeve vladavine crkva je bila samo tolerisana, uz pravljenje manjih ustupaka. Sistemski ništa nije menjano, nije se ušlo u pregovore o vraćanju imovine SPC-u, niti o njenom statusu.“ Kao veliki pomak po pitanju statusa SPC-a, Krstić navodi uvođenje veronauke u škole, ali dodaje da su za normalizaciju odnosa između države i SPC-a neophodni i hitno donošenje zakona o verskoj slobodi i povratak imovine crkvi. Međutim, publicista Mirko Đorđević u razgovoru za „Vreme“ kaže da je ministarstvo vera suvišno u slobodnom demokratskom društvu i da su sasvim dovoljne ustavne odredbe koje garantuju slobodu vere. Kao dobar primer takvog načina regulisanja ove oblasti navodi Francusku, gde ne postoji ministarstvo vera, već su svi problemi vezani za verske zajednice u domenu ministarstva unutrašnjih poslova, i, prema Đorđevićevim rečima, niko se ne žali da su mu prava ugrožena. „Ja verujem da crkva odvojena od države samo može od toga da nešto dobije, a ne da gubi. Ako uzmete ovaj francuski model koji preovladava u Evropi, vidite da tu niko nije ugrožen. Tamo gde su crkva i država spojene, postoji približavanje po liniji struktura moći, koje je štetno za crkvu“, kaže Đorđević. On dodaje da u Evropi u XX veku vlada jedno pravilo, naime, da crkva bira između dva puta. Jedan je klerikalizacija društva, a drugi permanentna evangelizacija, odnosno zadržavanje slobode i širenje jevanđelja. „Nažalost, ovaj drugi je ‘put kojim se ređe ide’. Mislim da mi sada u Srbiji imamo jedan talas klerikalizacije i veliko je pitanje da li će crkva imati koristi od toga.“

PAZI, SEKTA!: Cela ova priča o eventualnoj obespravljenosti malih u odnosu na velike verske zajednice tekla bi glatko da ne postoji opaka i strašna reč, kojom majke plaše malu decu: sekta. Šta ako se iza bezazlenih lica koja vas presreću na ulici u želji da s vama prijateljski proćaskaju na temu skore propasti sveta i mogućih načina spasenja od iste, kriju zli sektaši koji samo hoće da vam isperu mozak i pokupe pare? Jovan Mihaljčić smatra da upravo podela na tradicionalne i netradicionalne verske zajednice može da dovede do daljeg bujanja predrasuda koje u društvu postoje kada je reč o malim verskim zajednicama: „Iz ovakve klasifikacije proističe i svest ljudi, kao – ove su priznate, a ove nepriznate, iako su priznate i jedne i druge, pa kažu: ‘Vi ste sekta!’. Ta reč je ovde toliko zloupotrebljena da čitava kampanja donosi samo negativne posledice i nepošten pristup malim verskim zajednicama. Ne znam u čijem je to interesu, ali pretpostavljam da oni koji promovišu tu ideju znaju šta rade“, kaže Mihaljčić. Odgovarajući na pitanje da li su sekte realna opasnost po duhovni i mentalni život građana Srbije, Mirko Đorđević kaže da, kada je reč o sektama, treba razlikovati dve stvari. Naime, ako je sekta grupa ljudi koja se bavi drogom ili prinosi ljudske žrtve, reč je o sociopatološkom problemu, ali ako se radi o grupi ljudi koja samo želi da veruje drugačije od ostalih, to pravo im se ne sme osporiti. Đorđević napominje da ove verske zajednice nisu nešto što je uvezeno sa Zapada, već da ih je ovde uvek bilo: „Problem je što ih tradicionalne verske zajednice prećutno ne trpe. To najčešće nije zvaničan stav crkve, već posledica oslanjanja određenih struktura unutar crkve na određene političke strukture, pa prvi put posle mnogo godina imamo incidente sa žrtvama i povređenima, a takve slučajeve policija gotovo nikad ne rasvetli.“ Đorđević dodaje da su i same male verske zajednice jednim delom krive za predrasude koje o njima postoje, jer imaju kompleks da su mali, pa se tako i sami getoiziraju i izoluju od društva. Kada je reč o kontroli rada malih verskih zajednica, Đorđević smatra da njihov rad mora biti javan i da je u interesu svih da tako bude. „Centralni problem nije toliko politički koliko društveni, jer šta god da zakonodavac propiše, činjenica je da svima treba dati prostor na javnoj sceni, pa će se tako videti ko zavređuje pažnju“, kaže on, uz napomenu da nema bolje kontrole od potpune slobode, jer je onda reč o kontroli javnosti. „Ipak, ključ za čitavu situaciju je jedna stara reč koje se mnogi plaše: tolerancija“, zaključuje Đorđević.