Dani đenerala

U ponedeljak 27. septembra Beogradom su prostrujale glasine da je general Ratko Mladić uhapšen negde na Zlatiboru. Sledećeg dana ovu vest, za koju se brzo ispostavilo da je netačna, objavile su i neke dnevne novine. Takođe u utorak, agencija Asošijeted pres izvestila je, pozivajući se na anonimne policijske izvore, da „elitne jedinice srpske policije uz podršku ekipe stranih stručnjaka“ intenzivno tragaju za Mladićem u okolini Valjeva. Do kraja dana, ovu vest je bilo nemoguće proveriti, kao ni čitav niz drugih (dez)informacija koje u poslednje vreme intenzivno puštaju „dobro informisani izvori“: Mladić se sklonio u Kirgistan, kod Marka Miloševića; eno ga u Bosni, ali ne u Republici Srpskoj, nego u Federaciji kod Muje i Hase; odavno su ga uhapsili Amerikanci, ali ga kriju da bi mogli da nas ucenjuju. Samo za proteklih par nedelja, Mladić je viđen na više mesta nego Elvis Presli u protekloj deceniji. A njega nema pa nema.

Intenzivan žamor u „dobro informisanim“ krugovima odraz je nervoze beogradskih vlasti uoči dolaska gostiju iz tri svetske prestonice – Vašingtona, Brisela i Haga – tokom svega nekoliko dana. Već u četvrtak, kad ovaj broj „Vremena“ bude u prodaji, u Beogradu će boraviti Mark Grosman, američki državni podsekretar za politička pitanja, u društvu sa specijalnim izaslanikom za ratne zločine Pjerom Rišarom Prosperom. Gotovo istovremeno, u Srbiju stiže evropski komesar za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana, zajedno sa Krisom Patenom; u subotu, iz Haga na jedan dan dolazi glavna tužiteljica Karla del Ponte, na konferenciju koju organizuje Fond za humanitarno pravo, ali se već u ponedeljak vraća u zvaničnu posetu Beogradu. I premda svi gore pobrojani imaju mnogo tema za razgovor sa beogradskim domaćinima, glavna tema biće, naravno, opet Mladić. A s obzirom na to da je general još u neodređenom kvantnom stanju (i ima ga i nema ga), ne treba sumnjati da će razgovori biti neprijatni.

ŠTAP I ŠARGAREPA: Najveću specifičnu težinu među gostima ima Grosman, koji je u Beogradu bio pre gotovo tačno pola godine, početkom juna. Tada je premijeru Koštunici i predsedniku Tadiću dat šestomesečni rok da isporuče Mladića ili nedvosmisleno dokažu da se on ne nalazi na teritoriji Srbije (to jest, da se nalazi negde drugde). Zauzvrat, stavljeno je na znanje da će se naći način da se četvorici vojnih i policijskih generala optuženih u oktobru prošle godine – Pavkoviću, Lazareviću, Đorđeviću i Lukiću – sudi u Beogradu. Sem toga, Srbiji je obećan povratak u „brzu traku“ integracija u Evropsku uniju, Partnerstvo za mir i NATO, sa koje je sišla odmah posle atentata na premijera Đinđića. U suprotnom, Grosman je zapretio produženom suspenzijom direktne finansijske podrške iz Vašingtona, ali i aktivnim suprotstavljanjem američkih predstavnika u međunarodnim finansijskim institucijama (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka…) dodeli kredita Srbiji. I premda reč „sankcije“ nije upotrebljena, iz Grosmanovih reči moglo se jasno zaključiti da će Srbija, ukoliko ne reši to pitanje, biti gurnuta u ekonomski i politički zapećak.

Sada se Grosman vraća sa većim štapom i manjom šargarepom. Jedan deo pretnje već je počeo da se ostvaruje: delegacija MMF-a, koja je ranije ovog meseca boravila u Beogradu, postigla je dogovor sa Mlađanom Dinkićem o rebalansu budžetskog deficita, ali su američki predstavnici glasali protiv. Amerikanci u MMF-u imaju oko dvadeset odsto glasova, tako da njihov glas nije dovoljan da blokira kredite, ali je termin „aktivno protivljenje“ elastičan. U budućnosti, američki delegati bi mogli da počnu da koriste svoj uticaj na predstavnike drugih zemalja, pa bi se Srbija lako mogla naći u nevolji. Uostalom, ubediti bankare da nekom ne daju novac nikada nije bilo naročito teško.

Kad je o šargarepi reč, najava njenog smanjivanja već je došla od strane Pjera Rišara Prospera, koji je u utorak bio u jednodnevnoj poseti Tribunalu. On je tom prilikom najavio da će SAD uskratiti podršku Srbiji da optuženim generalima sudi u Beogradu. „Beograd ne sarađuje sa Tribunalom, i tako dovodi u pitanje podršku SAD za suđenja pred domaćim sudovima“, rekao je, i podsetio da je Vašington do sada podržavao tu ideju, ali će sada „biti prinuđen da je ponovo razmotri“. Sem toga, rekao je da će Tribunal raditi sve dok Mladiću i Radovanu Karadžiću ne bude presuđeno. „Svet sada gubi strpljenje. Moraćemo da razmotrimo svoju dosadašnju politiku, i da vidimo da li ćemo biti prinuđeni da produžimo život Tribunalu kako bi se tim optuženima sudilo u Hagu“, upozorio je Prosper.

Spremajući se za put u Beograd, Karla del Ponte je najavila da će sa sobom poneti novu zapečaćenu optužnicu i tako staviti vlasti na još jedan test. Na prethodnom testu, kada je optuženi Goran Hadžić bez problema i bez žurbe nestao čim mu je javljeno da je optužen, Srbija je slavno pala. Ovaj put, na optužnici bi se mogao naći general Momčilo Perišić, koji je bio načelnik Generalštaba tokom najvećeg dela bosanskog rata. Perišić, koji je u Hrvatskoj u odsustvu osuđen za ratne zločine u Zadru, interesantan je za Hag zbog bliske saradnje sa Mladićem tokom bosanskog rata, a naročito tokom operacije Srebrenica. Već duže vreme, naime, kolaju priče da su u junu 1995. Mladićeva i Perišićeva vojska imali zajednički komandni centar u blizini granice sa Bosnom, i da se Tužilaštvo domoglo dokaza o tome. U svakom slučaju, ukoliko novi optuženik nestane u Hadžićevom maniru, biće to novi blam za Srbiju i novi dokaz da volje za saradnju nema.

ZEC I SIROTINjA: Dolazak Solane i Patena manje je direktno vezan za generala Mladića, a više na predstojeće izbore na Kosovu i neraščišćene odnose sa Crnom Gorom. I u ovu potonju temu već se upleo Hag, odlukom crnogorskih predstavnika da se povuku iz Saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, navodno zbog slabog rada ovog tela. Iako se postavlja pitanje istinskih motiva ovog poteza Podgorice, izlazak Crnogoraca predstavlja očigledan primer kako neispunjavanje obaveza prema Tribunalu – za šta najveću odgovornost ipak snosi Vlada Srbije – otežava položaj države i na drugim poljima. Zahvaljujući neaktivnosti Vlade, Crnogorci su uočili priliku da se još malo odmaknu od Srbije, i da je gurnu još malo dalje od Evrope. Crna Gora je, usput budi rečeno, izuzeta od tihih američkih sankcija prema Srbiji.

Kada je reč o Kosovu, pitanje generala Mladića se još direktno ne vezuje za ovu temu, ali nesaradnja sa Hagom slabi pregovaračku poziciju Srbije iz prostog razloga što slabi njen ukupan međunarodni položaj. Sve dok Mladić ne bude pronađen, svako ko je u bilo kakvom sporu sa Srbijom može da potegne priču kako je reč o zemlji koja uporno odbija da izruči masovnog ubicu, pa ako to prođe, prođe. Albanska strana se svakako neće ustezati da upotrebi ovaj argument, bar dok ne pristignu dugo iščekivane optužnice protiv lidera UČK-a koji sada zauzimaju važne položaje na njihovoj političkoj sceni. Drugim rečima, odbijanje da se pronađe Mladić sve dublje gura zemlju u položaj one sirotinje na koju svaki zec onu stvar vadi, prosto zato što mu se može.

Zasad jedino ministar spoljnih poslova Vuk Drašković i predsednik Saveta za saradnju Rasim Ljajić, kojima je u prirodi posla da komuniciraju sa strancima, pokušavaju da upozore javnost na to koliki je Mladić hendikep za Srbiju. Drašković je pred Grosmanovu posetu izjavio da je „vreme za saradnju sa Hagom već isteklo“. „Jedna poruka je više nego jasna i ne trebaju joj nikakvi tumači: mnogo toga, odnosno sve, zavisi od toga da li ćemo ili nećemo ispuniti neke svoje međunarodne obaveze od kojih je obaveza prema Tribunalu u Hagu prva“, rekao je Drašković. S druge strane, ministar odbrane Prvoslav Davinić, u intervjuu za podgorički „Dan“, ponovio je mantru da se Mladić ne nalazi u Srbiji, a zatim osuo paljbu na Tribunal zato što „ni prstom nije mrdnuo“ oko zločina UČK-a. „Kada se radi o proceni stepena saradnje i zadovoljstva njome, mora se konstatovati da onoliko koliko Haški tribunal ima primedbi prema nama, imamo i mi prema Tribunalu“, istakao je Davinić.

Time se cela stvar vraća na staru tezu, koju je Koštunica više puta ponavljao, kako saradnja sa Hagom „mora da bude dvosmerna“, pa koliko oni nama toliko mi njima. Ukoliko je upotreba reči „saradnja“ umesto reči „obaveza“, na kojoj insistiraju Drašković i Ljajić, ikakav indikator, onda je preovlađujuće raspoloženje u Beogradu da se „saradnja“ nastavi kao i do sada, pa neka nas pritiskaju koliko hoće.

Tako će goste iz inostranstva u Beogradu sačekati stara priča – da ni policija, ni vojska, ni svekolike naše bezbednosno-informativne agencije, ne mogu da utvrde gde je general Mladić, i ako nije u Srbiji, gde bi mogao biti. Neka je i tako, ali pitanje generala Mladića seže dublje od stranih kredita i evroatlantskih integracija. To je pitanje odnosa ove države i ovog naroda prema masovnom pokolju u Srebrenici i čoveku koji je naredio da se taj pokolj izvrši. Ne moći naći Mladića jedna je stvar; tolerisati da tog čoveka uporno slave kao heroja je drugo, i mnogo gore.