Daleko od stabilnosti

Kosovo je na pragu nove političke krize. Parlamentarni izbori na Kosovu, održani prošlog vikenda, protekli su manje-više u skladu sa očekivanjima. Dok ovaj tekst nastaje (utorak po podne) glasovi se još broje, ali na osnovu 90 odsto prebrojanih izlazi da je najviše glasova, oko jedne trećine, dobila koalicija na čelu sa tri bivša komandanta Oslobodilačke vojske Kosova – Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i Fatmira Ljimaja. Pokret „Samoopredeljenje“ (VV) Aljbina Kurtija je drugi, sa 26,7 odsto, a odmah za njima koalicija okupljena oko Demokratskog saveza Kosova (LDK) sa 26 odsto. „Srpska lista“ je uz pomoć zvaničnog Beograda uzela bar devet, a možda i svih deset sedišta rezervisanih za kosovske Srbe, što, bar na toj strani političkog spektra, pojednostavljuje situaciju.

Ali sa južne strane Ibra, unutar albanske scene, stvari izgledaju komplikovanije nego pre izbora. Izlaznost je bila najmanja u istoriji parlamentarnih izbora na Kosovu. Pobeda „ratne koalicije“ je bila očekivana, ali su tri ratna druga uzela manje nego što su očekivala, i imaće teškoća da formiraju vladu, čak i uz pomoć svih deset srpskih poslanika, plus deset koji su rezervisani za druge manjine. Čak i ako uspeju da na svoju stranu privuku nekoliko poslanika iz drugih stranaka, ta će većina biti krhka i podložna ucenama koalicionih partnera.

foto: ivan radulović

Izgledi da Ramuš Haradinaj postane premijer, kao što je pre izbora dogovoreno, brzo se tope. U stvari, tek kada se prebroje svi glasovi i razmotre žalbe (prijavljeno je dosta nepravilnosti) biće jasno da li će koalicija opstati u svom sadašnjem vidu. To je zato što u kosovskom izbornom sistemu, za razliku od srpskog, birači glasaju za individualne poslanike, a ne za partijske liste, pa se može tačno ustanoviti koliko je koji koalicioni partner „težak“. Haradinaj i njegova „Alijansa za budućnost Kosova“ (AAK) je izgleda značajno podbacio ne samo u totalu nego i u Metohiji (Dukađin), gde je donedavno bio neprikosnoven. U takvoj situaciji, sasvim je moguće da se Tači, koji kao predsednik Kosova treba da imenuje mandatara, odluči da izabere nekog drugog, ili čak odmah raspiše nove izbore. Tači, inače, otkad je preuzeo predsedničku dužnost, formalno ne predvodi Demokratsku partiju Kosova (PDK), već je taj posao poverio svom dugogodišnjem saradniku Kadriju Veseljiju. Opstanak koalicije ugrožen je i zbog značajnih razlika među partnerima u vezi sa ključnim pitanjima kao što su demarkacija granice sa Crnom Gorom, format Briselskog dijaloga i formiranje Zajednice srpskih opština (vidi tekst „Tri ratna druga“ iz prošlog broja).

Podbacila je i „koalicija mira“, koju osim LDK, stranke čiji je osnivač Ibrahim Rugova, čine mala liberalna „Alternativa“ Iljira Dede i AKR, stranka koju predvodi multimilioner Bedžet Pacoli. Ni ta koalicija, nastala više iz nužde nego zbog programske bliskosti, možda neće preživeti postizborna prestrojavanja.

foto: ap

KURTI U USPONU: Najveće iznenađenje proteklih izbora je „Samoopredeljenje“ (VV), koje je ostvarilo neočekivano dobar rezultat i plasiralo se kao najjača pojedinačna politička stranka i druga po veličini snaga u parlamentu. „Samoopredeljenje“, na čijem je čelu Aljbin Kurti, nastupilo je sa programom koji se sastoji od dve komponente. Prva komponenta je sasvim nesporna: Kurti se zalaže za socijalnu pravdu i beskompromisnu borbu protiv korupcije i klijentističkog sistema u kome se nijedan posao ne može dobiti bez partijske veze. U državi u kojoj korupcija bode oči, a oko trećine radne snage se vodi kao nezaposleno, ova platforma je pala na plodno tlo: čak oko 40 odsto građana Prištine glasalo je za VV. Da nema druge, ekstremno suverenističke komponente, Kurti bi imao velike šanse da bude sledeći premijer.

Prema programu VV, Kosovo bi trebalo da poništi Briselski sporazum i sve što je u okviru njega dogovoreno, uključujući i formiranje ZSO-a. Srpsko-albanski dijalog bi smeo da se vodi samo sa predstavnicima kosovskih Srba, ali ne i sa Beogradom, bar dok Srbija ne prizna Kosovo i ne plati ratnu odštetu. Euleksu i Kforu treba otkazati gostoprimstvo i osnovati kosovsku vojsku, a pravosuđe osloboditi stranog nadzora. Pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji bi trebalo voditi „na ravnopravnim osnovama“. I konačno, ali ne i najmanje bitno, trebalo bi što pre raspisati referendum o brisanju klauzule kosovskog Ustava kojom se zabranjuje spajanje sa drugim teritorijama (čitaj Velika Albanija).

Samo po sebi je razumljivo da su ovi stavovi potpuno neprihvatljivi za međunarodnu zajednicu, od koje je Kosovo zavisno ne samo ekonomski nego i u bezbednosnom smislu. Kurti je tokom izborne kampanje slao pomirljive signale prema Zapadu, čak je snimio i spot u kome se direktno obraća „inostranim prijateljima“, ali i pored lepih reči nije odstupio od svojih načela. Zbog toga je stranka na izbore izašla sama, i, po svemu sudeći, ostaće sama i nakon njih. Neka manja partija, kao Ljimajeva, možda bi mogla da pređe na stranu VV-a, ali to u svakom slučaju neće biti dovoljno za većinu.

PORUKE ZAPADU: Zapadne diplomate u Prištini, koje imaju jak uticaj na lokalne političare (to pogotovo važi za američkog ambasadora) u neprilici su. Oni bi najviše voleli da vide veliku koaliciju LDK i PDK, koja je vladala Kosovom pre izbora i čiji lideri podržavaju i demarkaciju sa Crnom Gorom i nastavak Briselskog dijaloga. To bi, međutim, samo strpalo problem pod tepih, a on bi prvom prilikom iskrsao u još gorem obliku.

A taj problem je sledeći: izbori su jasno pokazali da je većina birača izgubila poverenje u demokratski proces, pa se uzdržala od glasanja: paradoksalno, procenat Srba koji je izašao na kosovske izbore je veći od procenta Albanaca. Sem toga, velika većina onih koji su glasali poručuje da su protiv dijaloga sa Beogradom i ZSO (stavovi Haradinaja i Ljimaja o ovim pitanjima su vrlo bliski Kurtijevim). Zatim, pokazalo se i da većina više ne vidi predstavnike međunarodne zajednice, uključujući ambasadore, Euleks i Kfor, kao nekog ko pomaže stabilnost i razvoj Kosova, već kao mešetare koji podupiru jedan nepravedan i duboko korumpiran sistem. A jedina snaga na kosovskoj političkoj sceni koja se doživljava kao istinski borac protiv tog sistema je VV.

Kakva god vlada bude formirana nakon postizbornih pregovora, biće nesložna i imaće tanku većinu. Ona bi mogla da se raspadne već za nekoliko meseci, kada izađu optužnice Specijalnog suda za zločine UČK, a te će optužnice najviše pogoditi „ratnu koaliciju“. Na sledećim izborima, kad god budu, „Samoopredeljenje“ će dobiti još više glasova, možda čak toliko da samo formira vladu.

A onda će se zapadni sponzori Kosova naći u neprilici: da li da intervenišu i prekrše proklamovana demokratska načela, ili da priznaju volju naroda u vidu pokreta koji namerava da poništi sve njihove planove za budućnost Kosova i otvori vrata za novo prekrajanje granica na Balkanu.

Na kraju, reč-dve o „Srpskoj listi“. Iako su Srbi za izbore podeljeni u pet kolona, žestoka kampanja srpske vlade, uključujući i predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji se biračima obratio putem otvorenog pisma obezbedila je potpuni monopol „Srpske liste“, a samim tim i Beograda, na političko predstavljanje kosovskih Srba u prištinskim institucijama. To je, naravno, od strane vlasti prikazano kao velika pobeda i proslavljeno pokušajem šefa kancelarije za KiM Marka Đurića da veselo cupka uz trubače na trgu u Mitrovici. Ko to nije video, uživo ili na televiziji, ne zna šta je transfer blama.

Apsolutni monopol, međutim, podrazumeva i apsolutnu odgovornost Vučića i Vlade za sve što kosovske Srbe bude snašlo u budućnosti. To je već ozbiljan teret, i tema za novu priču.