Daleka, sporedna predstava

Znate li šta se događa u Hagu? Donedavno, odgovor na ovo pitanje podrazumevao je silne teorije, anegdote, tračeve. Rad Haškog tribunala na ovaj ili onaj način pratili su svi – od onih koji ne znaju ni gde je Hag, ni gde je Holandija, do onih koji ni slutili nisu da će ih zanimati rad tamo nekog belosvetskog suda. Posle smrti Slobodana Miloševića, pitanje o tome šta se događa u Hagu više niko i ne postavlja. Odlaskom glavne zvezde tribunalskih sudnica, prestalo je interesovanje za procese koji su u toku, kao i za optuženike koji su i na slobodi i u pritvoru pokušavali da kopiraju i slede Miloševića. Sporadičnost zanimljivih događanja uslovila je i veliku seobu novinara – za razliku od pre nekoliko kada je svaki domaći medij koji drži do sebe imao dopisnika u Hagu, danas u holandskoj prestonici redovno borave samo novinari dve agencije.

Formalno, međutim, značaj događaja u tribunalu niko ne spori – saradnja s Hagom već godinama je prva na listi zahteva Evropske unije i svih ostalih faktora od kojih zavisi dalja sudbina Srbije. Imajući u vidu opštu nezainteresovanost za tekuće procese, čini se ipak da se ta famozna saradnja u ovom trenutku doživljava samo kao eufemizam za hapšenje Ratka Mladića. Sve ostalo je nekako manje važno.

ŠESTORKA I RAMUŠ: Za sada, najuzbudljiviji je proces kosovskoj šestorki, odnosno suđenje Milanu Milutinoviću, Nikoli Šainoviću, Sretenu Lukiću, Dragoljubu Ojdaniću, Nebojši Pavkoviću i Vladimiru Lazareviću koji su optuženi za zločine na Kosovu. Tokom prethodne sedmice, pošto su zastupnici optužbe okončali izvođenje dokaza, branioci svih optuženih zatražili su oslobađanje svojih klijenata. Branilac Milana Milutinovića istakao je da bivši predsednik Srbije „nije imao nikakvu ulogu u događajima navedenim u optužnici“, odnosno da „nema dokaza da je kao predsednik ni de jure, ni de facto imao ovlašćenja ni moći da uradi“ ono što mu se stavlja na teret. Odbrana Nikole Šainovića akcenat je stavila na tezu da tužioci nisu uspeli da dokažu „postojanje odnosa nadređenosti“ između bivšeg potpredsednika vlade SRJ i vojske i policije. Uz ponavljanje sličnih teza, advokat bivšeg načelnika Generalštaba Dragoljuba Ojdanića rekao je i da je njegov klijent „radio pošteno, časno i profesionalno“, kao i da je optužnica protiv njega bila „politička odluka tadašnje glavne tužiteljke Luiz Arbur da se optuži vrh Srbije i SRJ, usred NATO intervencije 1999, što ju je učinilo sredstvom NATO-a“. Ništa maštovitiju argumentaciju nisu imali ni advokati preostalih optuženih – kad su u pitanju zločini na Kosovu, generali i bivši vojni i policijski komandanti i načelnici, baš kao ni predsednici i potpredsednici države, nisu „ni luk jeli, ni luk mirisali“. Kako bilo, sudsko veće Ijana Bonomija saopštiće 18. maja da li i u kojoj meri usvaja zahteve za oslobađanjem šestorke nekih optužbi, a posle toga odbrana nastupa sa svojim dokaznim postupkom.

Suđenje Ramušu Haradinaju, bivšem vođi Oslobodilačke vojske Kosova i bivšem kosovskom premijeru, redovno izaziva komentare, ali ne zbog onoga što se događa u sudnici, već zbog onoga što se događa izvan nje. Još ranije, Tužilaštvo se žalilo na odustajanje svedoka u ovom procesu, odnosno na činjenicu da ljudi koji bi mogli ponešto da kažu o zločinima Haradinaja i njegovih kooptuženih (Idriz Baljaj i Ljahi Brahimi) u oblasti Dečana volšebno nestaju. Nepunih mesec dana pre početka suđenja, pod više nego sumnjivim okolnostima, poginuo je Kujtum Beriša, krunski svedok optužbe, a upućeni izvori s Kosova tvrde da je planirani broj svedoka u međuvremenu prepolovljen.

Na samom početku suđenja, u martu 2007, glavna tužiteljka tribunala Karla del Ponte nazvala je Haradinaja „gospodarom rata i gangsterom“ i upozorila da se tužilaštvo suočava s problemom zastrašivanja svedoka zbog čega postoji mogućnost povlačenja optužnice. Istom prilikom, ona je ocenila da suđenje Haradinaju „neće biti lak zadatak za optužbu zato što neki nisu ni želeli da se podigne optužnica, a malo ih je pružalo podršku i na međunarodnom i na lokalnom nivou“. Verovatno inspirisani opaskom o nedostatku međunarodne podrške, novinari „Njujork tajmsa“ zbog toga su se u aprilu prilično oštro osvrnuli na lik i delo Ramuša Haradinaja – u tekstu koji su preneli svi ovdašnji mediji, autori se pitaju da li je Haradinaj „jedan od najimpresivnijih lidera novije istorije Balkana ili ozloglašeni kriminalac“, s tim što navode više dokaza u prilog drugoj varijanti. Takođe, „Njujork tajms“ problematizuje i ulogu UNMIK-a, odnosno neprimerenu bliskost između bivšeg lidera OVK-a i Sorena Jesena Petersena, bivšeg šefa međunarodnih snaga na Kosovu. „Međunarodni zvaničnici su pokušali da ga zaštite u ime stabilnosti“, navodi „Njujork tajms“, ističući tezu tužilaštva da je „veza između UN-a i Haradinaja stvorila osećaj straha oko njega koji je rasterao svedoke“. Bez obzira na sve probleme, suđenje Haradinaju za sada teče po planu.

DVE TROJKE: Iako je hapšenje Veselina Šljivančanina u junu 2003. izazvalo pravu uličnu pobunu u Beogradu, o njegovom i suđenju oficirima JNA Miletu Mrkšiću i Miroslavu Radiću malo se priča. Poznati kao „vukovarska trojka“, oni su optuženi za učešće u pogubljenju više od 200 Hrvata koji su u novembru 1991. iz vukovarske bolnice prebačeni do obližnjeg poljoprivrednog dobra Ovčara gde su i streljani. Suđenje „vukovarskoj trojki“ završeno je u martu, kada je tužilaštvo zatražilo doživotne zatvorske kazne za sve optužene. Kako to već biva, odbrana je insistirala na nevinosti optuženih, a visoki oficiri istakli su se završnim rečima. Pukovnik Mile Mrkšić rekao je da mu je žao zbog toga što se Ovčara dogodila, kao i da žali zbog stradanja njegovih zapovednika i vojnika, običnog naroda, ali i hrvatskih branitelja Vukovara. Za razliku od kapetana Radića koji je takođe rekao da mu je žao, major Šljivančanin pokazao je i zavidan poetski talenat: u svojoj završnoj reči, on je pre svega insistirao na patriotizmu („Nećete pokolebati moju ljubav prema Jugoslaviji i svim njenim narodima“), na univerzalnoj nepravdi (osuđujući one koji su naneli „svome narodu zlo, a porodicama žrtava tugu i nesreću“), kao i na teškoj ulozi koju je imao kao oficir vojske zemlje u raspadu („U tom tamnom vilajetu tragičnog arhetipa pokazalo se da – ako poštuješ Ustav – kajaćeš se“). Presuda u ovom slučaju još uvek se očekuje.

Osim oficira JNA, čekaju i hrvatski generali Ante Gotovina, Ivan Čermak i Mladen Markač, optuženi za zločine nad srpskim civilima u Kninskoj Krajini 1995 – za razliku od „vukovarske trojke“, ova hrvatska čeka početak suđenja. Suđenje koje je trebalo da počne 7. maja 2007. odloženo je pošto je sud doneo odluku da Čermak i Markač moraju da promene advokate zbog sukoba interesa. Naime, utvrđeno je da je Markačev advokat Miroslav Šeparović bio ministar odbrane u vreme kada su počinjeni zločini koji se navode u optužnici, dok su Čermakovi advokati suspendovani pošto su već angažovani kao advokati generala Rahima Ademija (koji bi trebalo da svedoči u procesu protiv trojice hrvatskih generala). U međuvremenu, dok traje izbor novih advokatskih timova, hrvatska štampa uglavnom se bavi analizom odbrane generala Gotovine – navodno, on je odlučio da odbranu bazira na prebacivanju krivice na ostale optužene. Prema pisanju zagrebačkog „Jutarnjeg lista“, u dokumentu koji su njegovi advokati predali Sudskom veću navodi se da odgovornost za „Oluju“ leži isključivo na hrvatskom MUP-u, Ministarstvu pravde i vojnoj policiji, s kojima on, kako se tvrdi, nije imao nikakve veze.

ŠEŠELJEVA PARADA: Posle četvorogodišnjeg čekanja na početak suđenja, višenedeljnog štrajka glađu krajem prošle godine i višemesečnog ćutanja, predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj (inače optužen za zločine u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH) opet je zablistao u sudnici. Na raspravi o stanju u postupku, održanoj 2. maja 2007, on je po ko zna koji put izjavio da neće učestvovati u suđenju ako mu svi dokumenti ne budu dostavljeni na papiru i na srpskom jeziku. „Ja ću mirno sedeti u sudnici i ćutati, a vi ćete saslušavati svedoke i na kraju izreći presudu“, rekao je Šešelj, ističući da je spreman da čeka „još četiri godine“ da se njegovim zahtevima udovolji. Ni ova rasprava, kao što se očekivalo, nije prošla bez nadmudrivanja s predstavnicima tužilaštva – pošto je tužilaštvo Sudskom veću predočilo intervju u kojem Šešelj najavljuje kako će u Hag poneti laptop (da bi pisao knjigu) i istaklo da je to dokaz da optuženik zna da koristi kompjuter, Šešelj je uzvratio da na kompjuteru zna da uradi samo osnovne stvari, a da bi mu čitanje dokumenata u elektronskoj formi „zagorčalo robijaški život“.

Pored „papirne verzije“ silnih dokumenata koje Vojislav Šešelj traži i „prevođenja“ na srpski, tribunalu mnogo muke zadaje i njegovo insistiranje da se brani sam, ali da pritom za tu odbranu „bude određen budžet“ – pravila tribunala, naime, određuju da pravo na finansiranje odbrane imaju samo optuženi koji imenuju branioce, ali ne i oni koji se brane sami. Kako bilo, datum početka suđenja za sada je neizvestan, a u verbalno-političkoj borbi na liniji Šešelj–Hag, za sada ubedljivo vodi ovaj prvi: iako se njegovim nastupima u početku pripisivala jedino komična dimenzija, vremenom se pokazalo da Hag zaista ne zna šta da radi i kako da se ponaša kada pred sobom ima lidera srpskih radikala. Znajući Šešelja, to je verovatno i bio njegov cilj kada se u februaru 2003. dobrovoljno predao Tribunalu.

Pored ovih pet procesa, ovdašnju javnost možda bi mogla da zainteresuju samo suđenja bivšem načelniku Generalštaba Momčilu Perišiću, šefu DB-a Jovici Stanišiću, i komandantu JSO-a Franku Simatoviću. Posle smrti najveće zvezde tribunala, svi ostali nemaju nikakvu šansu, o čemu možda najbolje govori činjenica da „vukovarska trojka“ i Milan Martić (bivši predsednik Republike Srpske Krajine) čekaju presudu bez ikakve medijske pompe – takoreći, zaboravljeni.

Sve se, dakle, svelo na Ratka. A do Ratka je, kao što se dobro zna, dugačak put.