Svi konci vode ka centrali Državne bezbednosti, dakle prema Miloševiću i šefovima RDB-a Stanišiću i Markoviću
Srpsku „bankarsku majku“ Dafinu Milanović nemačke vlasti izručile su Beogradu 10. aprila 2003. godine – gotovo tačno u dan kada je pre deset godina, 12. aprila 1993. godine, njena famozna piramidalna Dafiment banka konačno zatvorila šaltere i ojadila oko 200.000 ulagača za oko 1,1 milijardu tadašnjih nemačkih maraka (dakle, oko pola milijarde današnjih evra). Da njena nesreća bude veća, u beogradski Centralni istražni zatvor stigla je baš u vreme kada se, posle atentata na premijera Đinđića, obračun sa „bratstvom kriminala“ u Srbiji više nije mogao odlagati i kada napokon gotovo više ne postoje izgledi da se njena afera može ikako dalje zataškavati. A Dafina Milanović bi, poput Remboa, mogla da kaže: „Uspomena imam za čitav milenij“.
Prvo pitanje koje će gđi Milanović verovatno morati da postavi istražni sudija Branislav Todić biće koliko ju je je potkraj 1999. godine koštao pasoš sa kojim je izbegla u inostranstvo, a koji joj je, prema pisanju štampe, uručio lično Rade Marković, šef Državne bezbednosti Srbije. I koga je pored njega, od samog starta Dafiment banke (9. oktobra 1991), pa narednih skoro deset godina, plaćala da bi dobila državnu „licencu“ za prevaru stoleća i da bi posle sloma njene banke početkom 1993. godine nastavila da živi na slobodi, a da se nad njenom bankarskom ruševinom nikad ni stečaj nije otvorio (ovaj slučaj će se proučavati ne samo na svim ekonomskim nego i na svim pravnim fakultetima i institutima u svetu, a ko uspe da objasni izostanak njenog sudskog gonjenja dobiće verovatno Karićevu nagradu).
Povratku Dafine Milanović u Beograd i njenom smeštaju u CIZ, gde sada vlada takva gužva da u protekli ponedeljak navodno nije mogla biti nađena prostorija u kojoj bi počelo njeno saslušanje, ne raduje se sigurno mnogo ljudi u Srbiji, pošto će mnogi morati biti barem saslušani, da bi se utvrdilo ko je sve krao iz Dafininog džaka. Sama gđa Milanović je još u intervjuu koji je s njom u „Dugi“ (16. aprila 1994) sačinila spisateljica Ljiljana Habjanović-Đurović (verovatno „selektivno“) spomenula 90 imena tadašnjih „javnih ličnosti“ koje su u danima sloma Dafiment banke „izvukli“ svoje depozite i raju njenih deponenata ostavili na cedilu. Na ovom spisku se, između ostalih, nalaze i pokojni paravojni komandant Željko Ražnatović Arkan (348.000 DM), eks-predsednik Skupštine Srbije i šef za moralno-političko delovanje Vojske Jugoslavije tokom NATO bombardovanja Aleksandar Bakočević (1.000.000 DM), nekada čuvena „srpska lobistkinja“ i ministarka Radmila Milentijević (500.000 USA dolara), Borislav Mikelić, nekadašnji predsednik Vlade RS (106.500 DM), nekadašnji gl. i odg. urednik RTS-a Dragan Milanović (38.370 DM), eks-savezni premijer Radoje Kontić (38.000 DM), pa (sa ulozima tek nešto ispod 10.000 DM) i eks-ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanović, nekadašnji šef Udruženja Srba iz BiH Gojko Đogo i mnogi drugi.
U spomenutom intervjuu u „Dugi“, Dafina se setila kao „prijatelja kuće“ i sve sile patriota i junaka jugoslovenskih ratova, sa kapetanom Draganom na čelu, ali i gotovo svih lidera ondašnje opozicije, uključujući i pokojnog Zorana Đinđića. Neke od ovde spomenutih ličnosti još tada su javno demantovale iznesene podatke, što nije nelogično, s obzirom na niz činjenica koje ukazuju na zaključak da je gđa Dafina suđena za laži i prevare još pre nego što je osnovala banku – ali je neobično da vlast nikada nije ni proverila Dafinine navode, bolje reći nije o tome izvestila javnost. Dafina Milanović je prvo zgodno poslužila za pljačku naroda u Srbiji, a kasnije je Miloševiću i njegovom DB-u bila zgodna za „ucenjivanje“ svih nepodobnih ili nepouzdanih. Nikada nije potpuno razjašnjeno, dakle, ko je sve u suštini činio njen stvarni „upravni odbor“ i nije li taj odbor zapravo bio kolegijum tajne policije Srbije – pa je vreme da se ta hipoteza najzad potvrdi ili demantuje. Manje je verovatno da je taj vrhovni odbor bio u vrhu ekonomske vlasti, iako ni tu varijantu ne treba isključiti. Na primer, Savet NBJ, u kome su tada sedeli i neki današnji vodeći srpski bankari, nije, dok je guverner Avramović bio u Londonu, dozvolio da se otvori stečaj nad Dafiment bankom, 12. aprila 1994, što bi, jednostavno rečeno, mnoge stvari isteralo na čistinu i što bi državna preduzeća i nominalne zajmoprimce izložilo velikim obavezama. Tek kada je u NBJ za guvernera došao Mlađan Dinkić, protiv Dafine Milanović je podnesena krivična prijava, pa on, možda i zbog toga, nije omiljen u vrhu državnog i privrednog establišmenta.
Ako se pogleda spisak preduzeća u koje je Dafina „legalno“ ulagala novac, onda se u njen lobi najpre može zavesti Milutin Mrkonjić, tadašnji šef CIP-a (preko koga su išla ulaganja u „brze pruge“ od 15 miliona DM i 25 miliona u željezničko podzemlje kod Vukovog spomenika), pa i Milomir Minić, tadašnji sekretar SPS-a i direktor ŽTP-a Beograd, a i mnogi drugi Miloševićevi „drugovi i pouzdani prijatelji“. Svi konci ipak vode ka centrali Državne bezbednosti, dakle prema Miloševiću i šefovima RDB-a Stanišiću i Markoviću. Taj put istrage trasirala bi najviše jedna temeljno utvrđena priča o klanu koji je nekada vodio Željko Ražnatovič Arkan, priča koja je ostala neobjavljena do današnjeg dana, mada se bez nje ne mogu sastaviti nikakve „bele knjige“ o državnom kriminalu Srbiji i „junacima“ ratova u okolini.
Studenti su posle Novog Sada, masovno odmarširali iz različitih univerzitetskih centara do Kragujevca, a sada je u planu novi protest i potencijalno novo pešačenje do Niša. O tome kuda vode protesti i treba li studenti da sami iznesu promene, čitajte u novom broju „Vremena”
Zašto je Vučić primoran da formira iznuđenu i tunjavu vladu? Zbog čega Srbija iz februara 2025. više nije ista ona zemlja iz oktobra 2024? Kako je šef države došao u iznudicu da mu nijedan potez koji već tri meseca povlači ne radi posao? Gde je u svemu ovome opozicija, kako da se rasani i šta treba da shvati
Prodaja delova Junajted grupe od državnog Telekoma stvara gotovo monopolistu na polju medijskog sadržaja. Kad se tome dodaju udari na male i nezavisne medije, pejzaž u kojem se građani Srbije informišu poprima još tamniju nijansu crne
Nestanak N1 i Nove S u današnjoj formi značio bi mračno medijsko doba u Srbiji. Doduše, ono je mračno već četiri decenije, ali bilo bi još crnje
Sad se diže ova generacija, koja se samo još sama od sebe nije ogradila, ide peške, nosi i ikone i krstove i ferari zastave, peva i Bilećanku i Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, a sa njima Bošnjaci iz Pazara ruku pod ruku, i dok se ovi krste nakon 15 minuta tišine, uče dovu i klanjaju stojeći, kako je jedino i obavezno za mrtve. “Prvi put se osećam kao građanin ove zemlje”, rekao je jedan od studenata iz Novog Pazara
U Srbiji više niko ne zna o čemu priča njen predsednik, novinare kažnjavaju na pravdi boga, aferaške velmože proglašavaju za svece, a nosioci javnih funkcija šire javnu sablazan. Ljudi – dokle ćemo tako
Niko kome lopatom nije odstranjen deo mozga ne veruje da su studenti obezbedili najveću stranu investiciju ikada, odnosno da su dobili tri milijarde evra da sruše vlast i otcepe Vojvodinu
Odbor Festa je doneo odluku da taj festival više neće biti u februaru nego u septembru. Stiče se utisak da je rešavanje ovog sporednog problema zapravo samo najava rešavanja onog suštinskog
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
