Svi konci vode ka centrali Državne bezbednosti, dakle prema Miloševiću i šefovima RDB-a Stanišiću i Markoviću
Srpsku „bankarsku majku“ Dafinu Milanović nemačke vlasti izručile su Beogradu 10. aprila 2003. godine – gotovo tačno u dan kada je pre deset godina, 12. aprila 1993. godine, njena famozna piramidalna Dafiment banka konačno zatvorila šaltere i ojadila oko 200.000 ulagača za oko 1,1 milijardu tadašnjih nemačkih maraka (dakle, oko pola milijarde današnjih evra). Da njena nesreća bude veća, u beogradski Centralni istražni zatvor stigla je baš u vreme kada se, posle atentata na premijera Đinđića, obračun sa „bratstvom kriminala“ u Srbiji više nije mogao odlagati i kada napokon gotovo više ne postoje izgledi da se njena afera može ikako dalje zataškavati. A Dafina Milanović bi, poput Remboa, mogla da kaže: „Uspomena imam za čitav milenij“.
Prvo pitanje koje će gđi Milanović verovatno morati da postavi istražni sudija Branislav Todić biće koliko ju je je potkraj 1999. godine koštao pasoš sa kojim je izbegla u inostranstvo, a koji joj je, prema pisanju štampe, uručio lično Rade Marković, šef Državne bezbednosti Srbije. I koga je pored njega, od samog starta Dafiment banke (9. oktobra 1991), pa narednih skoro deset godina, plaćala da bi dobila državnu „licencu“ za prevaru stoleća i da bi posle sloma njene banke početkom 1993. godine nastavila da živi na slobodi, a da se nad njenom bankarskom ruševinom nikad ni stečaj nije otvorio (ovaj slučaj će se proučavati ne samo na svim ekonomskim nego i na svim pravnim fakultetima i institutima u svetu, a ko uspe da objasni izostanak njenog sudskog gonjenja dobiće verovatno Karićevu nagradu).
Povratku Dafine Milanović u Beograd i njenom smeštaju u CIZ, gde sada vlada takva gužva da u protekli ponedeljak navodno nije mogla biti nađena prostorija u kojoj bi počelo njeno saslušanje, ne raduje se sigurno mnogo ljudi u Srbiji, pošto će mnogi morati biti barem saslušani, da bi se utvrdilo ko je sve krao iz Dafininog džaka. Sama gđa Milanović je još u intervjuu koji je s njom u „Dugi“ (16. aprila 1994) sačinila spisateljica Ljiljana Habjanović-Đurović (verovatno „selektivno“) spomenula 90 imena tadašnjih „javnih ličnosti“ koje su u danima sloma Dafiment banke „izvukli“ svoje depozite i raju njenih deponenata ostavili na cedilu. Na ovom spisku se, između ostalih, nalaze i pokojni paravojni komandant Željko Ražnatović Arkan (348.000 DM), eks-predsednik Skupštine Srbije i šef za moralno-političko delovanje Vojske Jugoslavije tokom NATO bombardovanja Aleksandar Bakočević (1.000.000 DM), nekada čuvena „srpska lobistkinja“ i ministarka Radmila Milentijević (500.000 USA dolara), Borislav Mikelić, nekadašnji predsednik Vlade RS (106.500 DM), nekadašnji gl. i odg. urednik RTS-a Dragan Milanović (38.370 DM), eks-savezni premijer Radoje Kontić (38.000 DM), pa (sa ulozima tek nešto ispod 10.000 DM) i eks-ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanović, nekadašnji šef Udruženja Srba iz BiH Gojko Đogo i mnogi drugi.
U spomenutom intervjuu u „Dugi“, Dafina se setila kao „prijatelja kuće“ i sve sile patriota i junaka jugoslovenskih ratova, sa kapetanom Draganom na čelu, ali i gotovo svih lidera ondašnje opozicije, uključujući i pokojnog Zorana Đinđića. Neke od ovde spomenutih ličnosti još tada su javno demantovale iznesene podatke, što nije nelogično, s obzirom na niz činjenica koje ukazuju na zaključak da je gđa Dafina suđena za laži i prevare još pre nego što je osnovala banku – ali je neobično da vlast nikada nije ni proverila Dafinine navode, bolje reći nije o tome izvestila javnost. Dafina Milanović je prvo zgodno poslužila za pljačku naroda u Srbiji, a kasnije je Miloševiću i njegovom DB-u bila zgodna za „ucenjivanje“ svih nepodobnih ili nepouzdanih. Nikada nije potpuno razjašnjeno, dakle, ko je sve u suštini činio njen stvarni „upravni odbor“ i nije li taj odbor zapravo bio kolegijum tajne policije Srbije – pa je vreme da se ta hipoteza najzad potvrdi ili demantuje. Manje je verovatno da je taj vrhovni odbor bio u vrhu ekonomske vlasti, iako ni tu varijantu ne treba isključiti. Na primer, Savet NBJ, u kome su tada sedeli i neki današnji vodeći srpski bankari, nije, dok je guverner Avramović bio u Londonu, dozvolio da se otvori stečaj nad Dafiment bankom, 12. aprila 1994, što bi, jednostavno rečeno, mnoge stvari isteralo na čistinu i što bi državna preduzeća i nominalne zajmoprimce izložilo velikim obavezama. Tek kada je u NBJ za guvernera došao Mlađan Dinkić, protiv Dafine Milanović je podnesena krivična prijava, pa on, možda i zbog toga, nije omiljen u vrhu državnog i privrednog establišmenta.
Ako se pogleda spisak preduzeća u koje je Dafina „legalno“ ulagala novac, onda se u njen lobi najpre može zavesti Milutin Mrkonjić, tadašnji šef CIP-a (preko koga su išla ulaganja u „brze pruge“ od 15 miliona DM i 25 miliona u željezničko podzemlje kod Vukovog spomenika), pa i Milomir Minić, tadašnji sekretar SPS-a i direktor ŽTP-a Beograd, a i mnogi drugi Miloševićevi „drugovi i pouzdani prijatelji“. Svi konci ipak vode ka centrali Državne bezbednosti, dakle prema Miloševiću i šefovima RDB-a Stanišiću i Markoviću. Taj put istrage trasirala bi najviše jedna temeljno utvrđena priča o klanu koji je nekada vodio Željko Ražnatovič Arkan, priča koja je ostala neobjavljena do današnjeg dana, mada se bez nje ne mogu sastaviti nikakve „bele knjige“ o državnom kriminalu Srbiji i „junacima“ ratova u okolini.
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Zahtev studenata je opet bio jednostavan i najnormalniji: aman ljudi, urednici, novinari, radite svoj posao profesionalno, ne zamajavajte više narod
Sveden na pravu meru u studentskom protestu, Aleksandar Vučić ne misli da „proverava“ volju naroda, već da svoje biračko telo uveri kako se on i dalje za sve pita. U suprotnom, SNS nestaje poput kule od karata na košavi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
