Da ne prohuji sa vihorom

Policija iz dana u dan saopštava kako u mrežu hvata organizovane grupe i odavno kompromitovane kriminalne pojedince širom Srbije. S te strane gledano, izgleda da dolazi do razoružanja „treće oružane sile“ u Srbiji, one iz zone kriminala, nastalog u proteklom periodu kao parazitsko tkivo jednog propalog režima, atmosfere bezakonja, ratnih okolnosti, zločinačkih udruženja i kooperacije različitih grana vlasti s različitim asasinima, otmičarima, provalnicima i pljačkašima.

Prvi komentari vode ka sugestiji da je to uvod u odlaganu lustraciju, u raskid s kriminalnom prošlošću, ratnim zločinima itd. Gledano iz aviona, to tako izgleda. U detaljima međutim slika je mnogo složenija i kontroverznija. Suočavanje s prošlošću neki bi izveli ovako, neki onako, neki generalnom lustracijom, neki sudskim procedurama, neki su pre atentata preporučivali Hantigtonovu formulu – ne suditi, ne oprostiti i ne zaboraviti. Mnogo je komplikovanije pitanje kako se suočiti sa sadašnjošću.

RAZMETljIVO POKAZIVANjE: Iz vlade i iz skupštinske većine najavljuje se da državna komisija ispituje ponašanje službi bezbednosti (policije, obezbeđenja pokojnog premijera, službi bezbednosti) i da će biti formirana parlamentarna komisija koja treba da ispita okolnosti u kojima je nastradao premijer. Prvi slučajevi se, na primer, ne odnose na policijske organe, koji su sada dobili široka ovlašćenja, već na tužilačke strukture. Bilo je sumnji u lojalnost nekih delova policije, zato je valjda donekle i angažovana vojska, pa hajde da se to da protumačiti i nekom taktikom ne dirati formaciju u pokretu. To može biti rizično. Ta formacija možda dobija dužnika u vladajućoj konstelaciji. Slaviša Orlović u knjizi Političke partije i moć umesno citira Džona Kina kad kaže da arkanski postupci (arcana imperi) i bučno razmetljivo pokazivanje vlasti predstavljaju dva lica medalje savremene države, tako možemo reći i za savremene partije. Policija posle dugog perioda ima šansu da napravi dobar završni izveštaj, da statistički prikaže broj uhapšenih, privedenih, rečju da iščisti fioke i da krivicu prebaci na sudove i tužioce, ako baš mora nešto i na druge civilne grane vlasti, a naročito na opoziciju, i još bolje na medije bezglavo uhvaćene u tržišnu utakmicu i u mreže prljavog novca. To preti da se u kratkom periodu na pijetetu prema poginulom premijeru stvori novi opasni kult nedodirljivosti.

Javno mnjenje se lako lepi za tu autoritarnu formulu. Slobodan Antonić, koji na sajtu NSPM kritikuje vanredno stanje kao opasan poduhvat zbog poruke koju ono kao takvo emituje da u Srbiji ništa ne može da se reši bez čvrste ruke, zasut je negativnim komentarima, optužbama a naročito pogrdama da je karadžićevac, DSS-ovac i da je isti kao Kosta Čavoški.

BELA KNjIGA I CRNE RUPE: Nagoveštava se da će biti napravljena bela knjiga o medijskom linču vlade i pokojnog premijera, o tome ko je najavljivao krvavo proleće u Srbiji, ko je otvarao teme, a ko ih je elokventno koristio. Može se očekivati politički rat pun zapaljivih citata, ukazivanje na jezik mržnje, itd. Dve partije (LDSV preko Čanka i SDP preko Orlića, pa donekle i DS preko Jovanovića) traže zabranu nekih partija. Najčešće je pominjana Srpska radikalna stranka zbog Šešeljevih najava „krvavog proleća“ (uzgred i Toma Nikolić je pominjao da se približava 29. maj). Profesor Mićunović, koji u ovim trenucima ne gubi smisao za razložnost, suprotstavlja se zabranama političkih partija. Izuzetak može biti samo to da se ozbiljnom istragom pokaže da neke partije nisu partije nego kriminalne organizacije. Posle 9. marta 1990, pa i 1993. Srpskom pokretu obnove prošli režim pretio je zabranom, pa se ipak nije usudio da to uradi.

Formula s kojom nastupa vladina većina je da je Koštunica satanizovao vladu pričajući o postojanju organizovanog kriminala, da se opirao saradnji s haškim sudovima, da je Šešelj sve to razrađivao i elokventno koristio, da se u njegovim najavama zločina već vidi zavera i da je, dakle, dobar deo opozicije u kolu ubilačke zavere. To je previše jednostavan scenario da bi se mogao prognozirati njegov uspeh.

Neće biti dobro ako ta rasprava o okolnostima ubistva premijera bude ličila na onaj fijasko s komisijom o Pavkoviću i prisluškivanju. U tom slučaju parlament će zapasti u još jednu u nizu kliničkih smrti. Njegov ugled će biti srozan.

Tu se, naime, može otvoriti mnogo krupnije pitanje finansiranja političkih partija i njihove poroznosti u odnosu na pojedince ili grupe iz kriminala.

Posle ove tragedije treba da bude izbrisan sa obraza otrov tog oktobarskog poljupca smrti sa „žestokim momcima“ koji su pohrlili u demokratski zagrljaj pošto im je bilo jasno da su i vojska i policija ostale u kasarnama. Mnogi su tada isparadirali po raznim obezbeđenjima i ad hok sakupljenim oslobodilačkim gardama. Čudni tipovi su zauzimali carinu. Strah i neobaveštenost učinili su tada da neki više poveruju njima nego delu generacije demonstranata oko njih koja se nalazi u kasarnama i regularnoj policiji. Policija, na kraju krajeva, treba da saopšti da li je kod nekih sad našla nešto od svog tada otetog oružja.

U sadašnjoj prilici, međutim, sasvim legitimno može se u ovim okolnostima napipati da li je prljavi novac ulazio u političke partije. Adekvatan zakon o finansiranju političkih partija ne postoji, a morao je odavno da bude donesen. Nije sigurno da je to slučajno. Mehanizmi upliva prljavog novca u razvijenim demokratijama su proučeni, a mere kontrole rigorozne i ne mimoilaze ni najveće autoritete (Kol, Miteran). U već pomenutoj knjizi Političke partije i moć o tom mehanizmu upliva prljavog novca na politiku autor jezgrovito piše: „Nelegalno finansiranje političkih partija može postojati kada su prilozi nelegalni: kad nisu javni, kad su iz zabranjenih izvora ili prelaze limit utvrđen zakonom. Prilozi mogu biti legalni, ali način plaćanja može biti nelegalan: kada se prilozi proglašavaju poslovnim transakcijama ili kada se nudi novac da bi se došlo do pozicija javnog ugleda. U nelegalno finansiranje spada i novac od kriminalnih organizacija u zamenu za obećanje da se na njih neće primenjivati zakon, kao i od donacija koje potiču od organizovanog kriminala. U prošlosti 1996, SPS je bio bar prinuđen da vrati Jezdine pare.“

Zabrana nekoliko listova („Identitet“, „Nacional“, „Prst“) opravdava se onim što su objavili ili saznanjima o tome ko finansijski iza njih stoji ili koja je grupa novinara bila na mafijaškim platnim spiskovima. Trag novca je jedna stvar, medijska analiza sadržaja sasvim druga..

Pokazivati ponovo, samo na sistematizovan način, ono što su čitaoci već pročitali i prepričali u kafani ne može po medijskim pravilima poslužiti kao demanti, već kao nastavak širenja glasine. Takve stvari mogu raditi instituti, lobističke ili analitičke nevladine grupe, ali kad vlada počne da se bavi medijima, to je uvek, po tridesetogodišnjem iskustvu vašeg hroničara, značilo da nešto pokušava da sakrije. Ali, pošto vladine informativne poslove vode marketinški stručnjaci, opozicija zapaža povratak Vladimira Popovića, onog iz Spektre, u vladin aparat, treba je ostaviti da se na njih oslanja i dalje. Svako je gospodar svoje političke sudbine.

Kolateralno se otkriva nekoliko zabrinjavajućih slučajeva koji kao rentgenom osvetljavaju insuficijenciju državnih organa, nedostatak adekvatne kontrole, funkcionalni ili pravni vakuum.

Milan Sarajlić, zamenik republičkog javnog tužioca, osunmnjičen je da je sarađivao sa surčinskim klanom obaveštavajući ga o različitim osetljivim odlukama, da je ometao istragu za veliki novac itd…

Nevolja je u tome što je taj tužilac napredovao pod ovom vlašću. To znači da bi ako ne istraga, ono politička rasprava morala da krene u pravcu rasvetljavanja tih okolnosti: ko je predložio postavljenje tog tužioca, kakvi su i koliko su pouzdani mehanizmi provere pri tako osetljivim imenovanjima, kakav je bio njegov uticaj na tužioce koji su vodili pojedine kriminalne slučajeve itd.

Sličan niz pitanja postavlja se i u slučaju sumnje da su neke sudske odluke (puštanje Bagzija, Milanovića itd.) donesene pod sumnjivim okolnostima. Hijerarhija sudske vlasti suspendovana je odlukom v.d. predsednika Republike da se iz nižeg suda jedna sudija prebaci u viši, da se postavi za v.d. predsednika suda i da joj se daju široka ovlašćenja u pogledu smenjivanja i postavljanja predsednika nižih sudova. Isto se odnosi i na novopostavljenog javnog tužioca.

Prema uredbi v.d. predsednika Republike, vršioci dužnosti predsednika Vrhovnog suda Srbije i republičkog javnog tužioca Sonja Brkić i Đorde Ostojić ovlašćuju se da preduzimaju mere suspenzije predsednika neposredno nižih sudova i javnih tužilaca i imenuju vršioce dužnosti, u skladu sa Zakonom. U dosadašnjim penzionisanjima, ostavkama ili prozivkama figuriraju ne samo imena bivših, već je došlo do seče ili prozivki i nekih sudija koje su u prošlom režimu dobile otkaze, delovale u društvu nezavisnih sudija i postavljene posle Oktobra. Tu se mora razlučiti u kojim je slučajevima reč o ličnoj kompromitaciji, a u kojim su slučajevima smenjeni žrtve sukoba sudske i izvršne vlasti. Paradoks je da su penzionisane neke sudije koje su se zalagale za lustraciju, a da je za specijalnog tužioca izabran čovek kome pripisuju članstvo u JUL-u.

Tu se otvaraju veoma komplikovana i osetljiva pitanja funkcionisanja sudskog sistema, njegovog razaranja u prošlom režimu, njegove blokade u ovom režimu i u neposrednoj prošlosti, kao i odgovornosti izvršne, sudske i zakonodavne vlasti za blokadu (veoma dugo nekonstituisanje najviših sudskih instanci, hirovite promene i kontrapromene sudskih zakona, odlaganje primene zakona o sudovima zbog toga što je iz materijalnih razloga neprimenjiv, blokada rada Velikog sudskog veća, nedostatak i neadekvatnost pravno-sudskog nadzora itd.). U tom kontekstu otvara se i rasprava o tome da li su i izmene zakona o krivičnom postupku donesene pod pritiskom advokatskog lobija, iz pomodarstva, olakog kopiranja evropskih rešenja ili zbog nečeg ozbiljnijeg.

TRAG NOVCA: Po objavljivanju izveštaja o uhapšenima i različitih poternica otvara se i treća Pandorina kutija – ona u oblasti kapitala.

Više slučajeva ukazuje na sumnju da je bilo pranja prljavog novca. Jedan od slučajeva je neobjavljeni spisak bosanskih biznismena koje Amerikanci i međunarodna administracija u Bosni sumnjiče da pomažu skrivanje begunca od haške pravde Radovana Karadžića. Taj slučaj je još od hapšenja Delimustafića predmet političkih odmeravanja. U tom kontekstu bilo je dosta reči o tome da generala Mladića štiti neka odbegla formacija, ali iz dosadašnjih saopštenja ne vidi se da je ta ogromna racija nešto od toga napipala. Naprotiv, još jednom je saopšteno da po dostupnim saznanjima general Mladić nije u Srbiji. Vladi bi odmotavanje tog klupka odgovaralo da pokuša da kompromituje i po mogućnosti kriminalizuje opoziciju koja se protivi saradnji s Haškim sudom.

Poseban slučaj je preduzeće Difens roud, koje je odletelo u vazduh, očito u mafijaškom obračunu, čiji su navodni vlasnici sada u zatvoru. Dve godine se ime tog preduzeća pominje u novinama, opozicija je dizala prašinu oko toga što Difens roud kao podizvođač za vladine pare asfaltira autoput, vlada je mela prašinu pod tepih, novine išle na sud, vlast opet sve gurala pod tepih i napadala opoziciju za zlonamernost. Šta sad? Zakon o javnom snabdevanju, zakon o konfliktu interesa na takvim slučajevima pokazuju svoje dejstvo.

Kriminalno delo je važno osuditi, ali da izokrenemo starog profesora Hantigtona – najvažnije je i ne zaboraviti ga.

Sistematskom kontrolom, sofisticiranim preprekama i opštom saglasnošću mora biti osporena poruka (da li je to bila i strategija) s proleća 2001. „gospodi kriminalcima“ da se sete nečije poslovice koja kaže: „Ne pitaj me za prvi milion, ostalo je sve pošteno“. Ministar policije je sada zasigurno ne bi ponovio.

Policijska saopštenja sadrže neke političke asocijacije o tome da su organizovane grupe bile politički motivisane da destabilizuju postojeću vlast, a dovedu neku drugu koja bi im odgovarala, ali to je nejasno i konfuzno. Policija nije dobra institucija za političku analizu (reformske snage, patriotske snage itd.), mada to voli da radi. Ako baš hoće, neka se posluži Rečnikom bezbednosti Obrena Đorđevića, gde su opisane razne „liberalističke“, „praksisovske“, „anarholiberalističke“ ekstremno-emigrantske i druge neprijateljske grupe. Neki su na vlasti, neki u opoziciji. Policija treba da odgovara na pitanja: ko, gde, kada, kako i zašto. Ona treba da kaže ako zna da li je bilo zavere, kog je ona obima i ko je u toj zaveri učestvovao, da li je ona zahvatila neke strukture političke ili oružane moći ili samo pojedince u njima. Da li je motiv bila odbrana ratnih zločinaca ili je haško pitanje bilo amaterska mimikrija „narkopatriota“. Pošto su iz Srbije u Hag već poslati viši ešaloni bivšeg režima, kako to da je situacija dramatizovana tek na nižim nivoima. Da li je to, grubo rečeno, udarac mrtvog konja ili rezultat nečeg opasnijeg što ni javnost ni vlast nisu na vreme uočile.