foto: darko dozetMnogi razumni glasovi kažu da dualno obrazovanje ovde nije nikakva novost, da su to u Jugoslaviji bile škole učenika u privredi, samo što je Jugoslavija imala privredu u kojoj su se učenici iz tih škola zapošljavali, a Srbija je nema. No, da bi se tako nešto shvatilo, potrebno je bar nešto znati o pravom radu, a Aleksandar Vučić i njegovo okruženje propustili su priliku da u životu takvo iskustvo steknu
Na skupu o dualnom obrazovanju održanom u Privrednoj komori Srbije čulo se mnogo toga zanimljivog o uvođenju te vrste obrazovanja u našoj zemlji. Na primer, da je pripremljen prvi Nacrt zakona o dualnom obrazovanja koje znači suštinsku dubinsku i stratešku promenu Srbije, našeg načina razmišljanja i naše budućnosti, da će biti mnogo otpora, ali da ćemo morati da ga prihvatimo ako nam je do te budućnosti stalo.
FILOZOF RADA: O prednostima dualnog obrazovanja najviše je govorio premijer Aleksandar Vučić, koji nije propustio priliku da naciju opet podseti da je kolektivno zapala u lenjost i tupost. „Kod nas se pojavila filozofija diplome i čekanja da država obezbedi posao, a izgubila se filozofija rada“, rekao je predsednik Vlade (uf, gde se baš toga dohvati, pa makar je njegova bliža okolina prepuna onih koji su diplome, magistrature i doktorate stekli na urnebesan način po bizarnim visokoškolskim ustanovama, neko prepisujući, neko plaćajući, a državne firme i državne službe presipaju se od kadrova njegove partije). Obrušio se premijer i na omladinu i njene radne navike: „U Švajcarskoj se deca sa 14, 15 godina odlučuju za zanate, istovremeno uče i rade, direktno sarađuju škole sa privredom i ako žele da napreduju posle toga, mogu da završe fakultet. Prosečno vreme kada kod nas mladi počinju da rade je 30 godina i time gube i naša privreda i zemlja u celini. Ne mogu naša deca da gluvare u 25. godini, i kada ih pitaš šta radiš, da odgovaraju ‘čekam kombinaciju’. U Švajcarskoj mladi imaju drugačije radne navike, petkom i subotom izlaze u grad, a ne svaki dan. Osamostaljuju se sa 19 godina, a kod nas ostaju kod roditelja do 40. godine i čekaju da im država nađe posao.“
Po običaju, naveo je da kod nas postoje i svetli primeri, na primer njegov: „Nama ne trebaju samo diplome, već znanje, marljivost i posvećenost. Evo ja imam diplomu, imao sam najbolje ocene, i koga to briga. Hajde da vidimo da li ti nešto znaš, da li si sposoban, marljiv, posvećen.“
Pa hajde da vidimo. Premijer je završio pravni fakultet, ali ima tome više od dvadeset godina, a kao pravnik nije radio nikada. Najbolje ocene tu ne pomažu, kada bi Pera Perić konkurisao negde za posao kao pravnik u, recimo, 47. godini života, koliko sada ima Vučić, i rekao da nema ni dana radnog staža u struci, poslodavac bi mu odmah pokazao vrata.
Reče premijer i da je „prosečno vreme kada kod nas mladi počinju da rade 30 godina“. Kod njega je ta granica potpuno neodređena, ali ako kao početak njegovog danonoćnog rada označimo 2012. godinu, kada je „sačekao kombinaciju“ i postao sva vlast u Srbiji, onda je sa 42 godine prosek debelo premašio. Doduše, u njegovoj neformalnoj radnoj biografiji, jer je do prave teško doći kao da je u pitanju državna tajna, stoji da je radio kao novinar na Kanalu S na Palama 1992. i 1993, mada se njegovi novinarski radovi nigde ne mogu pronaći. Sam premijer pričao je i o nekoj gvožđari u Londonu gde je, beše li, nekoliko meseci kao student brojao šrafove, mada zli jezici iz Londona tvrde da na adresi koju je pomenuo gvožđara nikada nije postojala.
POLITIKA, NAJSTARIJI ZANAT: Ostatak radne karijere premijeru je protekao u politici – poslanik, generalni sekretar Srpske radikalne stranke, po partijskoj dužnosti direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“, ministar informisanja, prvi potpredsednik Vlade, premijer… Mada ništa drugo osim politike ne zna, izgleda da je u tom poslu bio „sposoban, marljiv, posvećen“ i da je politika isplativ biznis. Skućio se nakon svega par meseci ministrovanja kada mu je Slobodan Milošević udelio stančugu na Novom Beogradu, posle debakla njihove zajedničke politike na Kosovu 1999. godine, a i ovako nikada nije delovao kao socijalni slučaj.
No, na nekom konkretnom poslu – zanat, pravo, bilo kakva firma – zabeležio je nula radnih dana za 47 godina života. Jeste pominjao, kada se cepala Srpska radikalna stranka, da će raditi u bratovljevoj firmi, ali se posle predomislio i opet odao politici, a ispostavilo se i da Andrej Vučić ipak nema firmu, nego je firmu neko otvorio koristeći njegovu lažnu ličnu kartu. Ako je neka uteha, nije srpski premijer jedini predsednik vlade u svetu bez ikakvog radnog staža osim onog u politici; eno Mila Đukanovića kako vodi Crnu Goru već skoro 30 godina, a sigurno će i još toliko ako ga posluži junačko zdravlje. Valjda se zato Đukanović i Vučić tako dobro slažu i razumeju, da ne govorimo o zajedničkoj velikosrpskoj prošlosti, ali Đukanović makar ne pokušava da menja radni mentalitet Crnogoraca.
Vučić, sa druge strane, o svom radu i našoj lenjosti ne prestaje da priča. Na pomenutom skupu o dualnom obrazovanju, izjavio je i da su u ovom trenutku ključni nosioci razvoja novog načina mišljenja strane kompanije. Biće da je mislio na ove kompanije koje dolaze i zapošljavaju niže kvalifikovanu radnu snagu, ali i takvima nije potrebno da se menjaju mentalitet i ceo sistem obrazovanja u Srbiji – ponuda jeftine radne snage ovde je tolika da mogu i da biraju, a radnici moraju da rade onoliko koliko im gazda naredi ako žele bilo kakav posao da zadrže.
Mnogi glasovi kažu i da dualno obrazovanje ovde nije nikakva novost, da su to u Jugoslaviji bile škole učenika u privredi, samo što je Jugoslavija imala privredu u kojoj su se učenici iz tih škola zapošljavali, a Srbija je nema; kažu i da nije dualno obrazovanje samo po sebi učinilo Švajcarsku, Austriju, Nemačku, Dansku bogatim zemljama. No, da bi se tako nešto shvatilo, potrebno je bar nešto znati o pravom radu, a Aleksandar Vučić i njegovo okruženje propustili su priliku da u životu takvo iskustvo steknu.
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Naprednjaci su ugrabili sve notare da bi prvi predali listu. Bio je to mali autogol – jer studenti su od prikupljanja potpisa napravili feštu i odličnu reklamu. Tako nekako će izgledati cela kampanja
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
