Završeno je vreme ulagivanja i obećavanja, ko je poverovao, poverovao je, a sada je vreme da se pogledamo pravo u oči. To je kao da smo birali firmu koja će nam nadalje održavati automobil, pa je, kad smo se već opredelili, red da saznamo i detalje, kako će čitava stvar sa servisom funkcionisati
Prvi cilj svake korporacije je da pravi novac, a glavno pravilo svake vlade jeste da odlomi veliko parče tog novca i podeli ga ostalima, rekao je jedan od najbogatijih ljudi na svetu Leri Elison, osnivač i direktor softverskog giganta „Orakl“. Drugi Amerikanac Pi Džej O’Rurk, pisac, satiričar i novinar, reče pak da je dati novac i moć vladi isto što i pubertetlijama dati viski i ključeve od auta. Zato je, valjda, jednu od poslednjih svojih knjiga naslovio Ne glasaj – To samo ohrabruje kopilad.
Ipak, u Srbiji će se glasati i nova vlada će se već nekako – sračunati. Šta je to što bi trebalo da bude najpreči posao za Nemanjinu, bez obzira na to ko će tamo sedeti? „Vreme“ nije htelo da traži odgovor na ovo pitanje među političarima, analitičarima i svima onima za koje bismo mogli posumnjati da promovišu neku od ponuđenih političkih opcija. Opredelili smo se, ovog puta, da pitamo one ljude koji poseduju ozbiljan intelektualni i profesionalni kredibilitet i nisu lično zainteresovani za bilo kakvu korist od predizbornog javnog nastupa.
Već i u samom pitanju vidim problem. Ne može se pitanje „šta i zbog čega najpre treba uraditi“ razmatrati bez odgovora na ona pitanja koja se istovremeno nameću: ko i, posebno, kako? Kakva je svrha da kažem šta bi ta nova vlada trebalo prvo da uradi, kada ni sam ne znam kako bi to postigla. To ne bi bilo ni previše pošteno. Naime, ja ni svojim studentima doktorskih studija ne govorim šta bi trebalo da urade ukoliko se najpre ne dogovorimo kako, kojim sredstvima i za koje vreme.
Ipak, imam veoma jasnu predstavu šta bi to naredna vlada morala da učini pre nego što odluči da bilo šta konkretno preduzme. Po mom mišljenju, nova vlada pre svega treba da nam kaže istinu. Istinu o svemu, a posebno o tome kakav će u ovom mandatu biti odnos želje i volje, s jedne i sposobnosti i mogućnosti, s druge strane. Vlada tu jednostavnu istinu treba nama da saopšti, a sebi da je prizna.
Dakle, završeno je vreme ulagivanja i obećavanja, ko je poverovao, poverovao je, a sada je vreme da se pogledamo pravo u oči. To je kao da smo birali firmu koja će nam nadalje održavati automobil, pa je, kad smo se već opredelili, red da saznamo i detalje, kako će čitava stvar sa servisom funkcionisati. Recimo, da nam se najpre saopšti da u radionici nije baš sve tako kao što stoji u prospektu, da oni ne mogu baš da prave čuda. Potom i da nam kažu da su nam kola prastara, da na njima dosta toga treba promeniti, da se neki delovi više ni ne proizvode, drugim rečima, da našem automobilu predstoji generalna i da najverovatnije ove godine nećemo kolima na more.
Možda je ova alegorija prekomplikovana, ali jasno je na kakvu istinu ja mislim. Tek posle suočavanja s ovom istinom možemo da pričamo o tome šta bi nova vlada najpre trebalo i da učini. Još važnije, iz ove istine postalo bi jasno i ono što vlada neće ili ne može da učini, ni odmah, a najverovatnije ni za sto godina. Zašto kasnije lupati glavu o tome kako nešto nije urađeno, promenjeno, poboljšano, ako već sada može jasno da se kaže: to i to nemojte od nas ni očekivati. A kada bi ta istina koja mora da dođe pre svega bila pozitivna – odnosno ako hoćemo da maštamo – vlada bi tek onda mogla da povuče i neki pravi potez. Nešto što nije usmereno na kratkoročnu dobit za neke, već na dugoročnu korist za sve. Neki od onih hrabrih poteza koji nisu sladunjava i rastegljiva populistička obećanja iz predizborne kampanje i za koje postoji opasnost da ih većina danas ne razume, ali koji mogu da vode ka podizanju ukupnog sistema vrednosti u društvu kojim se upravlja. Namerno ne želim ništa da konkretizujem. U nekom, opet metaforičnom smislu, bilo bi to: slikati se danas sa nekim ko će tek za pet godina biti prvi na svetu.
A zašto nemam iluziju o tome da će nova vlada istinom početi svoj mandat? Zato što se to nikada nije dogodilo, pa neće ni sada. Ali i zato što pamtim reči Duška Radovića, a on je davno rekao da ljudi znaju da nije dobro govoriti istinu, ako se živi od onoga šta se govori.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
