Da li će uspeti drugi krug

Prva vest je glasila da se obračun kod O.K. korala odlaže zbog kiše. Prilično iznenađenje izazvala je činjenica da je na prvi krug predsedničkih izbora u Srbiji 29. septembra izašlo 56 odsto, a ne, kako su istraživači javnog mnjenja predviđali, 66 odsto.

Partijski propagandisti i politički analitičari, a naročito izborni štabovi pribegli su uobičajenom izgovoru da je glasače rasterala kiša. Vremenske prilike delimično utiču na odziv, u nekim zemljama na starije, kod nas, kako se pretpostavlja, na mlađe.

No, pitanje je opet da li mlađe birače rasteruje kiša ili – lepo vreme. Sećamo se kako je Vuk Drašković 1992. prekorevao Beograđane što u vreme Vidovdanskog sabora „ližu sladoled“ a ne demonstriraju za slobodu Srbije. Slobodan Milošević je odlagao priznavanje rezultata lokalnih izbora 1996. godine, valjda u nadi da će lapavica oterati demonstrante sa ulica. Đinđić je, kad je 1991. godine Šešelj pobedio Boru Pekića, u Rakovici objašnjavao da su njihovi, demokratski birači tog dana otišli na plažu. Milan Stojadinović je pre onog rata izgovorio onu čuvenu rečenicu u Nišu: „Prošle nedelje je padala kiša, ove nedelje greje sunce, znači bog je sa nama i mi ćemo pobediti…“

Da li je baš tako? Pre će biti da se političke snage u DOS-u vrte oko svog optimuma.

Broj birača koji su glasali 24. septembra 2000. godine u Srbiji iznosio je 4.759.030, dok je broj birača koji su glasali 23. decembra 2000. godine iznosio 3.752.170, što je činio 57,64 odsto biračkog tela. Sada je na biralište izašlo oko 3.600.000. Joj razlike!

Neki analitičari kažu, ali brojevi to ne sugerišu, da je posle oktobarskog prevrata deo birača postao nezainteresovan za politiku pošto je „posao obavljen“, diktator je srušen, itd…

Nisu se tada pobednici povukli sa birališta. Glasači DOS-a su decembra 2000. bili zahvaćeni pobedničkom euforijom (i deobom plena i „dekoracija“), koja uključuje onu slatku jezu da će se stari režim nekim čudom vratiti i onu psihologiju „probosti vampira glogovim kocem“, i oni su u decembru na srpske parlamentarne izbore masovno izašli da potvrde pobedu.

CRVENA APSTINENCIJA: Lista „Demokratska opozicija Srbije – dr Vojislav Koštunica“ – za savezno veće u septembru 2000. uzima 2.040.646 glasova, a Lista „Demokratska opozicija Srbije – dr Vojislav Koštunica“ na republičkim parlamentarnim izborima decembra 2000. godine dobija čak 2,4 miliona glasova.

Socijalistička partija Srbije – Jugoslovenska levica – Slobodan Milošević – septembra 2000. godine dobila je 1.532.841 glas, a Socijalistička partija Srbije decembra 516.326.

Šta govore ti podaci? Govore da se od septembra do decembra 2000. godine broj birača smanjio za milion, a da je takođe milion glasova manje imao SPS. Oni koji su pognuli glavu i ostali kod kuće, dakle, bili su pretežno socijalisti.

Ovo poklapanje rasta broja apstinenata i pada broja socijalističkih birača sugeriše zaključak da verovatno nije tačno ono opšte mesto upotrebljavano u partijskim svađama da su socijalisti masovno otišli u DSS. Kad je Koštunica pobedio na predsedničkim izborima, oni su još bili socijalisti. U pojačavanju DOS-ovog parlamentarnog skora za 400.000 u decembru, pored njihovih prebeglica moglo je biti i dosta prebeglih glasača SPO-a – i možda u to vreme radikala.

Srpska radikalna stranka dobila je 406.196 glasova u septembru, a 322.615 ili 8,59 odsto u decembru, što će reći da je dala sto hiljada glasova na revers, ili u pasivu.

Srpski pokret obnove u septembru 2000, na primer, na izborima za Veće građana, gde jedino prelazi cenzus, ima 238.000, a u decembru iste godine 140.000 glasova. Dakle, tu nedostaje 100.000 glasova.

Pasivizovanih socijalističkih birača, dakle, ima između 600.000 i milion, ako je ta brojka bliža prvoj, to može biti zbog neumitnosti da ljudski vek kod nas traje u proseku sedamdesetak godina, a socijalistički birači bili su starije dobi. Ni tada ni u kasnijem periodu ti dekuražirani socijalistički birači, koji se nisu više solidarisali sa Slobom, nisu ohrabrivani da glasaju za DOS, naprotiv, bili su sistematski obeshrabrivani da to učine.

Mića Danojlić ima jednu belešku iz šezdesetosme – trećeg dana demonstracija on pokušava da uđe na Filozofski fakultet, ali ga redar na vratima zaustavlja: „Nećeš da uđeš bez indeksa! Nisam ja za džabe krvario.“ To bi mogla da bude neka karakteristika psihologije DOS-ovskih prvoboraca, neka vrsta nove uspaljenosti: za nas mogu glasati samo oni koji imaju dva svedoka da nisu izostajali s demonstracija i novorođena deca čiji bar jedan roditelj može da dokaže da je redovno šetao, a da to nije činio po nalogu Udbe.

Dok je Šešelj aktivirao aktivne socijaliste, Koštunica i Labus očito nisu uspeli da privuku pokolebane socijaliste koji su između septembra i decembra 2000. otišli u apstinenciju. Izgubili su i nešto svojih.

FINALE: Prva dva kandidata (Vojislav Koštunica i Miroljub Labus) u zbiru su osvojili nešto manje glasova nego što je njihova nekadašnja (a na saveznom nivou i još postojeća) koalicija (DOS) osvojila na decembarskim izborima 2000. Sada razdvojeni Koštunica i Labus imaju zajedno 58 odsto izašlih ili oko 2.100.000 glasača, što je za oko trista hiljada glasova manje nego što je celokupan DOS sakupio u decembru na parlamentarnim, a Koštunica u septembru 2000. na predsedničkim izborima. Zbirni rezultat dvojice prvoplasiranih kandidata je, opet, čak nešto malo i veći od parlamentarnog rezultata koalicije DOS na saveznim parlamentarnim izborima 2000. godine (2.040.000). To znači da je politička konstelacija koja se doskora nazivala DOS, a sada se tako može nazvati samo ako želi da se izazove konfuzija, zapravo prešla svoj zenit i da nije uspela da privuče nove birače, ali i da nije izgubila mnogo. Da su se zadužili u banci, platili bi za ove dve godine veću kamatu.

Moglo bi se reći čak i da ta razlika, dakle, nije veća od onog sinergijskog efekta koji se često javlja pri udruživanju, a gubi pri razdruživanju partija u koalicije.

Vest je dakle u osnovi tačna, ali nije u pitanju kiša. Razvod je bio gotovo besplatan.

KOŠTUNICA: Distribucija glasova u prvom krugu predsedničkih izbora u Srbiji pokazuje da se u izborima 2002. ipak ni na jednoj bitnoj tački ne nagoveštava neka drastična revizija biračke strateške odluke koja je 2000. godine Srbiju počela da uključuje u proces relativno brzog priključenja Evropskoj uniji. Izborni rezultat je, sve u svemu, neka relativno blaga opomena birača posle raspada koalicije, posle prve dve godine reforme, više verbalna opomena nego žuti karton. Ipak, ta biračka kazna nije tako drastična da bi promenila tok zbivanja u Srbiji.

Prvoplasirani kandidat Vojislav Koštunica sa oko 1.100.000 glasova izgubio je kraljevsku neprikosnovenost nosioca DOS-ove liste, dakle oko milion i trista hiljada glasova podrške i ulazi u završnicu praćen prognozama da će pobediti ako izađe dovoljno glasača. Centar za proučavanje alternativa u svojoj izbornoj prognozi, na primer, predviđa da bi Koštunici u drugom krugu mogli da idu glasovi Šešelja, Vuka Draškovića, Bate Živojinovića, Pelevića i delimično Ivkovića.

Koštunica je izgubio mnogo od podrške, ali je na putu da završi posao osamostaljivanja i jačanja DSS-a pred republičke i savezne izbore koje traži. Sociolog Vladimir Cvetković (Pres klub, ponedeljak 30. septembra) uočava da su ovi predsednički izbori potvrdili snažnu artikulaciju DSS-a kao vodeće stranke u Srbiji. On pretpostavlja da će na „Đinđićevoj strani“ doći do partijskog pregrupisavanja, da će manjinske partije, na primer, glasati samostalno. U DOS-u već počinje postizborno pregrupisavanje, počinje inicijativa za izdvajanje socijaldemokratije u poseban poslanički krug. Izgleda da će se problematizovati položaj Čovića u vladi i sve to ukazuje na skore parlamentarne izbore.

Parlamentarni rezultat DSS-a teško da može da bude isti kao Koštuničin u prvom krugu s obzirom na to da je u javnosti kristalisana slika da ova partija ima malo preduzimljivih ljudi koji bi se snalazili u lavirintu tranzicije. S druge strane, serija lokalnih izbora pokazala je sličan raspored glasova, po polovina DSS-u i ostatku DOS-a, a postoji i treći blok koji u lokalu ne nosi Šešelj, već socijalisti.

Koštuničin apel biračima može da se tiče državnog razloga, može da kaže, kao što čini, da ako izbori ne uspeju, država ulazi u novi ciklus krize. Propast drugog kruga Koštunici kao verovatnom pobedniku ne može pasti teško jer on u sledeći ciklus ulazi kao neko čija je pobeda osujećena. Njegov štab je već uložio protest zbog neuređenog biračkog spiska i već sada tvrdi da je na biralište izašlo 65, a ne 55 odsto, pošto su u spisku ostale mrtve duše.

Sociolog Vladimir Cvetković takođe sumnja u valjanost biračkog spiska i kaže da su naši istraživači, a naročito statističari pomalo zaboravili na podatak da u poslednjem popisu imamo 7,5 miliona stanovnika, a 6,5 odsto birača, a da stanovništvo do 18 godina čini samo 14 odsto u ukupnoj populaciji. Po Cvetkovićevom mišljenju, jedini kome ne odgovara da izbori uspeju jeste aktuelna srpska vlada.

On kaže da će biti zanimljivo videti kako će reagovati Vlada Republike Srbije, on smatra da je malo verovatno da će vlada energično pozvati birače, kao i da će se ona u suštini držati ignorantski ili će, na primer, DSS biti ohrabren da vodi kampanju protiv izbora, dakle i protiv verifikacije verovatne Koštuničine pobede u drugom krugu.

Drugoplasirani kandidat Miroljub Labus osvojio je nešto manje od milion glasova i njemu u drugom krugu, po toj prognozi, idu glasovi Obradovića, Pavkovića, Laloševića i delimično Ivkovića. I po ovoj i po drugim agencijama, Koštunica bi u drugom krugu mogao da dobije znatnu prednost u odnosu na Labusa. Tu dolazimo do tačke na kojoj će Labus imati jak interes da se potrudi da ostvari što tešnji rezultat, pošto je svima jasno da na red dolaze parlamentarni izbori.

Ti izbori bi za Labusa mogli biti utakmica na domaćem terenu jer bi na parlamentarnim izborima trebalo više da se ceni njegovo umeće (ekonomija, menadžerske performanse itd…). Njegov problem je u tome što blok za koji on igra nije homogen i teško da će uspeti da na izbore izađe ceo. Vladimir Cvetković, na primer, analizirajući njegov dobar rezultat u Vojvodini, pretpostavlja da će nacionalne manjine na izbore najverovatnije izaći samostalno.

LABUS: Labusov izborni argument može biti, a on to u prvim porukama i koristi, da opcija ekonomskih reformatora ipak ima značajnu podršku, njegovom strateškom savezniku srpskoj vladi može izgledati da pola biračkog tela DOS-a može delovati kao solidan oslonac, a da propast izbora može pokazati krizu režima i poništiti Labusov prilično dobar rezultat.

Srpski premijer Đinđić ne mora više da se plaši „bauka Koštunice“ i sada već relaksiranije može da razmišlja i o parlamentarnim izborima.

Ta opcija ima limite. Biračima je već javljeno da će Koštunica biti pobednik i neke od Labusovih pristalica možda će odustati. Labusov hendikep je to što on vodi u malo opština – Koštunica je prvi u 82 opštine, Šešelj u 62, a Labus samo u 34.

Na drugoj strani, Labusovi birači su prilično napujdani na Koštunicu. (Slobodan Cvejić kaže da većina Labusovih glasača kaže da je za ovo stanje kriv samo Koštunica, a većina Koštuničinih kaže da su kriva obojica.)

Uz to, Labusov izborni štab je verovatno dosegao reklamne limite, već je mnogo potrošio na reklamu i unekoliko prezasitio biračko telo (Labusovi i Koštuničini spotovi stoje u odnosu 60:5), a vladina paralelna kampanja „Ponosni na Srbiju“ u vreme izborne ćutnje verovatno je oterala bar onoliko birača koliko ih je oterala ona sitna jesenja kiša.

ŠEŠELJ: Druga izborna vest je da radikal Šešelj opet slama mozak političkim analitičarima i prognozerima javnog mnjenja. Kako do juče tokom izborne kampanje niko nije hteo da obrati pažnju na to da Šešelj ulazi u prazan prostor, dok su se glavni takmaci bavili jedan drugim, tako su sad svi vrisnuli da desnica nastupa. „Iz Srbije majke začuo se krik, Vojo će nam Šešelj biti predsjednik.“ (Baja Mali Knindža)

Brojke opet sugerišu mirniji zaključak. Srpska radikalna stranka imala je u decembru 2000. godine 320.000 glasova, socijalisti su imali, kako rekosmo, pola miliona, a Šešelj sada ima oko 830.000. Pošto je Bata Živojinović uzeo oko 100.000 glasova, a Bane Ivković oko 40.000, ispada da je Šešelj, koji je popravio skor za oko pola miliona, uspeo da privuče nešto više od dve trećine aktivnih socijalističkih birača, nešto je pokupio od Pelevića, a možda i iz onog kontingenta od oko 300.000 razočaranih DOS-ovaca.

Trećeplasirani kandidat Vojislav Šešelj sakupio je onoliko glasova koliko su (mereno redom veličina) na decembarskim izborima 2000. godine osvojili SPS i SRS. Odziv na republičkim izborima takođe je samo nešto manji nego što je bio na republičkim parlamentarnim izborima decembra 2000.

Zabavljeni međusobnom borbom za primat, prva dva kandidata u toku kampanje praktično nisu ometali konsolidaciju trećeg, Vojislava Šešelja, koji je ujedinio preostale glasače SPS-a i SRS-a, ali njegov rezultat nije takav da može osporiti dominantno glasačko opredeljenje.

Ako pozove svoje glasače da podrže Koštunicu, Šešelj bi mogao da utiče na njegovu pobedu, ali i da od Koštunice otera deo glasača koji se kolebaju između Labusa i Koštunice. Za otvoren poziv da se glasa za Koštunicu on ne bi trebalo da ima mnogo interesa, pošto mu odgovara da se čitava vladajuća garnitura ospori, da se stvori vakuum u kome bi on neometano nadirao. On je veoma aktivno koristio opstrukciju u parlamentarnoj borbi, nije pokazivao da će u bilo kojoj situaciji podržavati DOS i teško je poverovati da on neće raditi na propasti drugog kruga izbora. Kada su u Skupštini Srbije oduzimani mandati DSS-u, Šešelj je odbio da bilo šta preduzme ističući da je Koštunica taj koji je „doveo Đinđića“ i koji je njega „skinuo s televizije“. On je u parlamentu primenjivao uporan bojkot.

U daljem toku izbornog procesa Šešelj ima samo mogućnost da ometa izbore – ako pozove svoje birače na bojkot, on tako može uticati na to da se birači ne odazovu u dovoljnom broju (50 plus jedan). Ako eventualno dâ sugestiju svojim biračima da se upuste u aktivnu opstrukciju izbora (recimo precrtavanjem glasačkih listića), mogao bi da oteža prvoplasiranom kandidatu u drugom krugu da dosegne potreban rezultat (50 odsto izašlih plus jedan glasač).

Njegov interes da izbori uspeju može biti samo u njegovoj nameri da predsednički rezultat kojim je zadovoljan upotrebi za sticanje podrške na parlamentarnim izborima. Njegovo tumačenje rezultata izbora glasi da je Đinđićeva vlada potučena do nogu, što nagoveštava da bi on sa okupljenom raznorodnom vojskom želeo da nastavi juriš.

Interes svakog od njih je da pre svega pokažu da je Srbiji potreban predsednik i da eventualno Šešelja u slučaju da on minira izbore prikažu kao neprijatelja poretka.

Odgovor prvoplasiranih kandidata na Šešeljev bojkot bio bi da pokušaju da ponovo probude biračko telo i da povećaju odziv.

VAKUUM: I pored drugačijih taktičkih varijanti, neuspeh predsedničkih izbora ne bi mogao da bude od koristi nijednom od prvoplasiranih kandidata jer bi stvorio opšti utisak da administracija u Beogradu ipak ne uživa dovoljnu podršku biračkog tela i olakšao bi snagama bivšeg režima da u kasnijem razvoju događaja, u nekoj vrsti haotičnog vakuuma, kapitalizuju razočaranje, gubitak entuzijazma i rastuće socijalno nezadovoljstvo, koje uočavaju pojedini sociolozi. To nezadovoljstvo je veće nego što to pokazuje izborni rezultat. Šešelj može videti šansu u tome što je u prvom krugu vodio u velikom broju opština.

Sociolog Slobodan Cvejić uočava da su Šešeljevi birači bili bolje politički motivisani od ostalih. On uočava da analitičari često upadaju u zamku da linearno povežu socijalno nezadovoljstvo i političko delovanje. Često je, međutim, teško naći direktnu vezu između politike i stomaka. On u istraživanjima sada prvi put posle 15. godina primećuje da postoji tzv. kristalizacija ekonomskih interesa u političkom prostoru, može da se primeti da postoji segment birčkog tela koji o politici razmišlja stomakom. Međutim to nisu, ako se očekuje, najsiromašniji. Najsiromašniji su sastavili svoj skromni krug preživljavanja i glasaju zbog nečeg drugog. Postoje ljudi kojima ide nabolje pa su glasali za Šešelja, ali i postoje oni kojima ide nagore, pa su glasali za Labusa.

Šešelj na ovim izborima nije mnogo koristio svoju nacionalnu retoriku, već, reklo bi se, onu koju je koristio Berluskoni, tvrdeći da je on i pored svih mana jedini sposoban da slomi kičmu organizovanom kriminalu u Srbiji. Ono što je Šešelj do sada probudio ipak ne govori o tome da je on iskoristio samo deo rezervoara tinjajućeg nezadovoljstva. Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa uočava (Pres klub) kako ovi izbori pokazuju da se u Srbiji formiraju tri bloka. Jedan je reformsko-neoliberalni, okupljen oko Miroljuba Labusa; drugi je takođe demokratsko-reformski ali s neodređenim odnosom prema tranziciji, oko Vojislava Koštunice, a treći je nacionalno-socijalno populistički i predvodi ga Vojislav Šešelj. Moguće je da ovaj blok ojača ako se Šešelj još više okrene socijalnim temama i ako počne oštrije da govori protiv novog svetskog poretka oličenog u Svetskoj banci i MMF-u. Nikolić uočava kako je MMF oficijelno napustio izraz „šok terapija“. On kaže da analiza tranzicija pokazuje da su neuspešne one koje su imale „šok terapiju“, a uspešne one u kojima su se smenjivali neoliberali i socijaldemokrati. On uočava da su uspešne tranzicije one u kojima se na vlasti smenjuju neoliberalna i socijaldemokratska opcija. To je model koji bi trebalo da se usvoji ovde. Ako ne usvojimo ovaj model smenjivosti liberala koji malo više rade na ekonomskom razvoju i socijaldemokratske redistribucije, gubićemo vreme na razne demagoge. I reforme će izgubiti podršku stanovništva. Ovi izbori, međutim, pokazuju da socijaldemokratska opcija kod nas ne postoji, tako da se reformskoj orijentaciji kao alternativa nameće nacionalno socijalna demagogija.

Pored uticaja razočaranja, na Šešeljev rezultat je po Nikolićevom mišljenju uticala i negativna kampanja koja je odmagala demokratskim kandidatima a pomagala Šešelja.

Nikolić nabraja sedam razloga za uspeh g. Šešelja: Miloševićeva poruka donela mu je većinu birača SPS-a, pomogla mu je podela između druga dva SPS-ova kandidata, možda je strast i disciplina Šešeljevih birača izraženija. Šešelj je, pored standardnog nacionalizma, koristio i socijalne teme. On je koristio strah od reforme jer ni Labus ni Koštunica nisu uspeli da ubede birače da nemaju čega da se boje.

Iz kretanja biračkog tela, kako vidimo, proizlazi da nije sasvim tačan zaključak da Šešelj sa prikupljenih 800.000 glasova predstavlja neki izuzetno veliki rezervoar, pošto je znatan deo njegovih glasača očito „pozajmljen“ od socijalista. I radikali i ti socijalisti koji su poslušali poziv Slobodana Miloševića iz Haga verovatno predstavljaju vatrene pristalice i treba možda s rezervom gledati na mogućnost da oni pređu „dosmanlijama“.

REZERVE I REZERVOARI: Uz to, ovde treba reći da u zemlji koja je upravo izašla iz četiri izgubljena rata, sa 600.000 izbeglica za koje ne postoji dovoljna osetljivost u domaćoj a pogotovu u međunarodnoj javnosti, čiji položaj nije ni iz daleka predmet domaćih i stranih humanitarnih zabrinutosti i dramatizacija, koji možda doživljavaju da su cinično zaboravljeni, uz veliki broj nezaposlenih i isti toliki broj onih koji su uplašeni za svoj posao, deo glasača autentično je vezan za desnu Šešeljevu opciju i nju ni radikalni ni oprezni reformisti ne mogu privući.

Zapažena je vest da je Labus pobedio u Vojvodini, a Koštunica u Beogradu i ostatku Srbije, ali je nezapaženo da je Koštunica u Vojvodini treći. Činjenica da je Šešelj zauzeo poziciju broj dva u Vojvodini i na jugu Srbije govori da Šešelj postiže dobre rezultate u nacionalno mešovitim sredinama i u sredinama o čijoj budućnosti postoje različite ekstremne koncepcije.

Gde je još rezerva za uspeh izbora! U potrebi kandidata da u konkurentskoj borbi pokušaju da uvećaju podršku svoja dva bloka. Da jedni drugima preuzmu glasove, teško je verovatno.

Šešelj, kako će se možda videti, nije jedini vlasnik rezervoara glasova za njihovo prelivanje u drugom krugu. Posred Šešeljevih glasača, postoji i još oko 15 odsto ili oko pola miliona glasova koji su otišli kandidatima od 4. do 11. mesta. To je čak i veći rezervoar nego Šešeljem.

Glavni rezervoar su opet apstinenti, a njih u znatnom broju čine pokolebani, razočarani i uvređeni socijalisti.

Socijalisti su, dakle, nosioci apstinentske liste, to su oni koji su glasali za bivšu vlast, zato što je vlast, ne za vođu lično, i koji sada prolaze kroz stočetvrtu nedelju političkog posta i ćutke podnose anateme naših puritanaca koji govore o kolektivnoj odgovornosti za postojanje bivšeg režima. DOS je obećao da posle osvajanja neće biti revanšizma, ali to obećanje se istopilo u kriznim štabovima u borbi za plen i pomešano je s pričom o lustraciji.

Neuspeh predsedničkih izbora mogao bi da dramatizuje slabost državnih političkih institucija koja se na mnogim tačkama i dalje manifestuje. Predsednički izbori u Srbiji održani su u vakuumu tzv. nedovršene države, tačnije u još neraščišćenim ruševinama bivše države, čije granice nisu jasno definisane, odnosno čiji je deo teritorije pod međunarodnim protektoratom, u još nezavršenom definisanju odnosa dve republike, u ustavnom sistemu koji se faktički ne poštuje u svim segmentima, u institucionalnim okvirima ostalim od starog režima, po starom izbornom zakonodavstvu, nerešenim pitanjima novca, moći i politike, u stanju u kome nije dovršena konsolidacija sudova, najvažnijih društvenih institucija i medija.

Ta institucionalna kriza bi se neuspehom predsedničkih izbora mogla samo produbiti. To znači da će u pozivima biračima biti pominjan državni razlog i odsudnost bitke. Čović to oseća i kaže da bi neuspeh izbora mogao odgovarati samo snagama destrukcije i šalje poruku da vlada nikako ne bi smela da kalkuliše sa propašću izbora.

Birači su inače u odmeravanjima te vrste relativno lako prelazili linije partijskih podela. Nesumnjivo je da je među Šešeljevim glasačima na poslednjim predsedničkim izborima 1997 (1.730.581 u prvom krugu protiv Lilića) bilo mnogo glasača nekadašnjeg DEPOS-a, ili Koalicije Zajedno ili potonjeg DOS-a. Vuk Drašković je, ne bez osnove, tvrdio da je od 800.000 njegovih nekadašnjih glasova bar oko pola miliona dato na revers DOS-u i da on još pokušava da ih vrati.