U svim analizama onoga što se dešava poslednjih meseci u Srbiji ponavlja se da je ustala cela Srbija i javili se društveni pokreti i protesti čak i u mestima koja su bila ili u potpunosti zaboravljena ili u celini kontrolisana od vladajućeg režima. Ako je do pre neke nedelju važilo da samo Aleksandar Vučić zna imena svakog sela i naseljenog mesta u Srbiji, zahvaljujući studentskom buntu i blokadama, sada i većina stanovnika zna za skoro svako mesto – neko se tu pobunio, stao da oda počast ili da blokira neku raskrsnicu odajući pomen nastradalima u novosadskoj nesreći od 1. novembra 2024. godine.
Ova politička geografija koja je osvojila celu zemlju i raširila se među narodom, počinje da menja i doživljaj stanovnika prema učesnicima u političkom životu. Više se niko ne seća kada je Aleksandar Vučić mahao svojim rejtingom – u poslednjih nekoliko meseci on samo govori o tome i ponavlja kako ima “nesumnjivi legitimitet” jer je za njega Srbija dva puta većinski glasala na predsedničkim izborima.
SAM NA LEDINI
Sada mu se dogodilo da je jedva uspeo da nađe mesto na kome bi održao svoj skup, odnosno, neki urbani prostor na koji bi mogao da dovede na stotine autobusa prvenstveno iz srpskog entiteta u BiH, a onda i sa ljudima koje je bukvalno “mogao da nahvata” po Srbiji i da ih sakupi na poljančetu ispred sportske hale u Sremskoj Mitrovici – gradu koji ne pamti takvu opsadu još od rimskih careva po kojima je poznat u istoriji. Pa čak i tamo nije bio dobrodošao što su mu stanovnici ovog grada poručili i dan pre održavanja kontramitinga, kao i dan docnije kada su sa sugrađanima iz Rume šetali do svog grada da bi pokazali urbi et orbi da “ono juče” nije imalo veze sa njima i njihovim gradom.
I dok se Srbija sabirala i sretala u Kragujevcu na “Sretenjskim susretima” koje su organizovali studenti srbijanskih univerziteta, u Sremskoj se Mitrovici Vučić susreo sa svojom trenutnom političkom istinom – on je istrošio sve što je mogao kada su javna okupljanja i masovni događaji u pitanju. Porukom da će pobediti “obojenu revoluciju” u celom svetu dodatno je potvrdio stav onih koji veruju da on više ni ne zna šta govori kada se pojavi pred masom.
Kao nikada ranije u svojoj karijeri, osim možda u prvih nekoliko godina nakon 5. oktobra, Vučić se našao na političkoj ledini, poprilično sam i bez novih ideja kako da trenutno stanje preokrene u svoju koristi i da još jednom nastupi kao apsolutni vođa svih Srba. On je dva dana pre odlaska u Mitrovicu na naručeni kontramiting bio kod Milorada Dodika u gostima, gde su njih dvojica slavili zajedno valjda doček Dana državnosti Srbije i Republike Srpske. U najtežim trenucima svoje novije političke karijere, Vučić se dohvatio Dodika – ne toliko što mu veruje koliko što se ponekad razumeju u međusobnim biznisima i što je i Dodik, nažalost, autoritet za većinu Srba u Bosni i Hercegovini.
Predsednik RS je tako dočekao da ugosti još jednog kolegu iz Srbije u trenucima kada ovom ne ide na domaćem terenu. I pre toga Dodik je znao da glumi “vašarsku mečku”, ide gde god ga zovu po Srbiji, priča ili se slika od pucačina na Pasuljanskim livadama do večerinki u vili Bokeljka; znao je i da istrpi da mu Vučić šalje svoje siledžije tokom izbora. Ukratko, dočekao je Vučića kao Borisa Tadića u zimu 2012, što je zanimljivo podudaranje.
Tadašnji predsednik Srbije, suočen sa nadolazećim izborima i činjenicom da mu obrijani četnici u liku naprednjaka prete uzimanjem vlasti, potražio je pomoć u patriotskom zagrljaju braće iz Republike Srpske. On je otišao na pravi “Dan državnosti” ovog dela BiH, 9. januara i otud nam poslao poruku da mu je bio spremljen atentat. Mnogi su zaboravili slučaj iz hale “Borik” i onoga što je docnije usledilo, ali, rezultat na proleće bio je takav da Tadić i demokrate više nisu bile na vlasti.
Vučić je iz Bosne slao poruku o jedinstvu srpskog naroda i nagovestio da bi možda mogao da se kandiduje na izborima u Bosni ako bi se prijavio na adresu porodične kuće Vučića u selu Čipuljić kraj Bugojna. On je toliko uveren da je dominantan na političkom polju da nikoga ne bi čudilo kada bi “povukao takav potez”, a mnogi bi ga iz Srbije ohrabrili da se vrati na dedovinu i tamo sprovodi svoje političke ideje i planove o nacionalnom ujedinjenju svih Srba, te osveti Hrvatima za sve što su uradili tokom NDH-a i docnije u ratu 1991–1995.
BEZ IDEJA
Očevidno je da Vučiću ponestaje ideja i to je zajednička ocena svih koji prate srpski politički život poslednjih meseci. Jedina novost koju je donela 2025. jeste da se on sada bukvalno svakoga dana pojavljuje i oglašava, a ako se to slučajno dogodi kao pre dve nedelje da se nije oglasio ili pojavio čitav jedan dan, onda mediji pod njegovom kontrolom prave “vesti” o tome zašto se nije pojavio ili oglasio.
Već je objašnjeno i ponovljeno da on nema dobro oruđe protiv studenta, kao što ga ne bi imao nijedan autokrata bilo gde u svetu. On ne sme da krene frontalno na studentske blokade, ne sme da uđe u o otvoreno nasilje, posebno sada kada su stigle kamere iz čitavog sveta koje snimaju masovne i herojske akcije studenata Srbije i uživo izveštavaju sa događaja koje oni organizuju ili inspirišu.
Njegovi pokušaji dvostruke igre – pre podne vas gazim, popodne vas mazim – nisu doneli rezultat: studentska blokada je ušla u sve delove društva, sve fokus grupe, običan narod je srećan i zapanjen onim što njegova deca rade, način na koji su organizovani i veličinom onoga što su spremni da žrtvuju za svoj cilj. Iako mu je teško da se suzdržava, pa mu se omakne da ga studentski marš na Kragujevac “podseća na ono što je radio Musolini” – dakle, da izjednačava studente Srbije sa fašistima – Vučić se drži onoga što su mu PR savetnici rekli. A to je da ne govori loše o studentima i da proba da im se približi preko svojih pravih političkih protivnika.
Na njegovu nesreću, opozicija se pritajila poput hajduka kao da je celu zimu kod jataka i valjda čeka da ozeleni gora da krenu u neku akciju. U takvim okolnostima, Vučić ima sužen manevar za redovni repertoar javno izrečenih uvreda što je jedan od njegovih stalnih i najjačih alata u javnoj komunikaciji. Jednostavno rečeno: on nema koga da napada, pa se koristi šablonima dela srpske Udbe: postoje sile koje rade na rastakanju Srbije, uništavanju srpstva, žele nam najgore, šalju špijune i tome slično i sve iz tog udbaškog komunikacionog priručnika za diktatore.
Kada i to zakaže, a zakaže uvek i očevidno jer ne donosi održavanje rejtinga i valjanu mobilizaciju potrebnih birača, Vučić kreće u ono što je još Tomas Man pisao o Adolfu Hitleru iz 1933. godine: “On ne razgovara, on drži govore, kmeči kao baba o svojoj ugroženosti, preti samoubistvom. Oko sebe je okupio najgori malograđanski šljam koji zna da može da profitira samo u takvom sistemu”.
BEZ POVRATKA
Uz to, stvari na spoljnom planu ne izgledaju dobro iako se čini da ga u isto vreme podržavaju i Kina i Rusija i Amerika i EU. Amerikanci traže primenu sankcija prema Gaspromu, Rusi traže da se to ne primenjuje, a EU traži da se sprovodi reformska agenda da bi mu uplatili obećane stotine miliona evra donacija. Vučić je ove godine ostao u Srbiji i BIH, nije otišao ni na dan u Minhen na verovatno najznačajniju Bezbednosnu konferenciju u ovoj deceniji. Kao da mu ponestaje hrabrosti i čini mu se da ako ode iz Srbije, ono mesto koje trenutno ima neće ga više čekati.
Jedan od poslednjih Vučićevih manevara bilo je očekivanje da će se raspasti dve TV stanice koje ga posebno nerviraju i remete: TV N1 i TV Nova S. Ali, kao što vidimo, ni to se nije dogodilo uprkos prodaji kompanije SBB. Vučić je potrošio sada već milijarde evra javnog novca kroz aktivnosti Telekoma Srbija i gde ga je to dovelo: TV N1 bila je ubedljivo najgledanija stanica proteklih nedelja, gledanija i od onih sa nacionalnim pokrivanjem jer ljude u Srbiji itekako zanima šta se dešava u Srbiji, a ne šta bi Vučić hteo da im kaže da se dešava.
U zbiru, efekti njegovog delovanja i spin politike iz dana u dan se krune pred našim očima. Da li će se “stvar” do kraja raspasti uskoro ili u narednim mesecima, videćemo, ali je se promena već dogodila.
“Po šumama i gorama naše zemlje ponosne” narod se probudio na krilima onoga što su studenti i đaci i njihovi učitelji pokrenuli. Nema više nikoga ko bi mogao da kaže: sve će to da se vrati na staro. Starog više nema, a kakvo će biti novo zavisiće od brzine i načina promena. Iz istorije smo videli da svako odlaganje ne znači nužno i bolje rešenje za rasplet. Naprotiv.
