Crvena linija Velikog Getsbija

Majske demonstracije protiv sužavanja radničkih prava u Parizu koja pokušava da sprovede predsednik Francuske Emanuel Makron, pobeda populizma u Italiji, Mađarskoj i Poljskoj, prodor desnice u Austriji, Francuskoj i Nemačkoj, pobeda Donalda Trampa u Americi, migrantska kriza u Evropskoj uniji. Imaju li te pojave neke zajedničke dubinske uzroke?

Jedan od odgovora glasi: imovinska nejednakost, koja je povećavana od devedesetih godina do danas, pokvarila je „socijalni lift“, što je etički neprihvatljivo i društveno neodrživo, pokazuje u junu 2018. objavljeno istraživanje (A Broken Social Elevator? How to Promote Social Mobility) Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Istraživanje obuhvata 35 zemalja u kojima je proučavana društvena pokretljivost (pomeranje naviše ili naniže pojedinaca, porodica ili grupa u društvenoj hijerarhiji, mereno upoređenjem društveno-ekonomskog položaja, statusa zanimanja, obrazovanja i prihoda roditelja i njìhove odrasle dece, koje se opisuje i izrazom socijalna mobilnost).

Izveštaj OECD pokazuje da je za devet godina oko 60 odsto pripadnika sloja „najnižih 20 odsto“ ostalo zaglavljeno na dnu društvene lestvice, dok je 70 odsto pripadnika sloja „najviših 10 odsto“ zadržalo svoj status na vrhu. Drugim rečima: oni sa dna lestvice ostali su „prilepljeni za pod“, a najbogatiji „prilepljeni za plafon“. Zid koji deli bogate od siromašnih postajao je sve deblji i ljudima je bilo sve teže da ga tokom životnog veka preskoče. To nije ona vrsta nevidljivog zida koji u filmu Luisa Bunjuela „Anđeo uništenja“ (El ángel exterminador, 1962) grupu buržuja sprečava da izađe iz kruga u kome se kreću. Ovaj zid čuva nečiji privilegovani status.

RASTUĆE RASLOJAVANJE: Prosečni raspoloživi dohodak „najviših 10 odsto“ sada je oko devet i po puta viši od dohotka najsiromašnijih 10 odsto, a pre 25 godina bio je sedam puta veći. Onih 10 odsto sa vrha lestvice drže polovinu ukupnog bogatstva, dok „donjih 40 odsto“ raspolažu samo sa 3 odsto.

Da bi dete iz prosečne siromašne porodice dostiglo prosečan prihod, u nekim privredama u razvoju bilo bi potrebno devet generacija ili više, u SAD i Britaniji šest generacija, u 35 zemalja članica OECD bilo bi potrebno najmanje pet generacija ili 150 godina, a u Norveškoj, Finskoj, Danskoj i Kanadi – tri.

Izgledi za međugeneracijsku socijalnu pokretljivost na osnovu prihoda, rada ili obrazovanja bolji su u zemljama u kojima je nejednakost mala, a slabiji su u zemljama u kojima je nejednakost u dohocima velika.

Sociolozi taj fenomen opisuju izrazom „krivina Velikog Getsbija“, koji je analogija na tragičnu sudbinu Džeja Getsbija, rođenog Gec, junaka istoimenog romana Skota Ficdžeralda (i filma s Robertom Redfordom), koji se uprkos svom bogatstvu uzalud trudi da zadobije naklonost žene iz visokog društva na Long Ajlendu.

Taj izraz je 2012. u raspravi o tome da li je američka ekonomija fer prvi put pomenuo profesor sa Prinstona Alan Kruger, a potom ga je preuzeo predsednik SAD Barak Obama u izveštaju Kongresu.

Činjenicu da „Getsbijeva krivina“ pokazuje kako u SAD postoji velika nejednakost koja će trajati dugo, ekonomista Pol Krugman je u „Njujork tajmsu“ 2012. nazvao veoma „prosvetljujućom i uznemiravajućom“.

Uticaj materijalnog položaja roditelja na društvenu pokretljivost potomaka ipak nije isključivo američki fenomen. U Ekvadoru i Peruu, na primer, veći je nego u SAD, a u Pakistanu i Nepalu je sličan američkom.

Nedavne analize socijalne pokretljivosti u gradovima u nekada egalitarnoj Kini ukazuju na to da bogatstvo roditelja u visokom procentu i tamo određuje položaj dece. Slična situacija je i u Indiji, mada tamo obrazovanje koje se širi na veliki broj stanovništva donekle koriguje taj paternalistički protekcionizam.

PSIHOANALIZA AMERIČKOG SNA: Dok većina ljudi i dalje veruje da su za uspeh veoma važni dobro obrazovanje i naporan rad, sve veći broj shvata da su za napredak u životu veoma važni bogati ili visokoobrazovani roditelji. Tako misli 36 odsto ljudi u zemljama OECD (više od polovine ispitanika u Čileu, Nemačkoj, Poljskoj i Španiji, ali samo 20 odsto ili manje u nordijskim zemljama i Japanu). U 1992. godini takvo mišljenje imao je manji broj ljudi – 31 odsto. Istraživači takve percepcije nazivaju krizom meritornosti koja, između ostalog, narušava mit o tzv. američkom snu, na kome počiva liberalna ideologija.

U svom pregledu istraživanja socijalne pokretljivosti neprofitna organizacija Brukings institjušen (Brookings institution) podseća kako su Evropljani, poput francuskog političkog teoretičara Aleksija de Tokvila, bili oduševljeni ekonomskom dinamičnošću i socijalnom mobilnošću američkog društva u prvoj polovini devetnaestog veka, da je tada oslobađanje od ograničavanja aristokratskog društva privuklo mnoge da pređu okean i odu u Novi svet. I danas imigranti nastavljaju potragu za davno obećanim američkim snom.

Ankete pokazuju da mnogi Amerikanci veruju da su prilike za napredovanje ekonomskim lestvicama u SAD bolje nego u drugim zemljama, međutim, u istraživanju Brukingsa postavlja se pitanje da li je široko prihvaćena pretpostavka o većoj ekonomskoj pokretljivosti u SAD zaista potkrepljena činjenicama.

KAKO ZA KOGA: Profesor sociologije na Univerzitetu u Otavi Majls Korak, autor istraživanja „Siromašna deca postaju siromašni odrasli“ i „Pokretljivost, za koga?“, svrstao je SAD i Veliku Britaniju u zemlje sa niskom stopom društvene pokretljivosti i predviđao da će se u SAD prednosti i nedostaci uticaja prihoda roditelja na status dece u sledećoj generaciji povećati za oko četvrtinu.

On je u svojim istraživanjima 2006. izračunavao takozvane „stope fleksibilnosti međugeneracijskih zarada“ (koja na „krivini Velikog Getsbija“ pokazuje koliko jedan dolar koji je zaradio nečiji otac utiče na njegov socijalni status): SAD i Velika Britanija imaju stope od 0,50, Francuska 0,41, Nemačka 0,32, Švedska 0,27, Kanada, Finska, Norveška i Danska – manje od 0,20.

Neke od zemalja, naročito nordijske zemlje Finska, Norveška ili Danska, koriguju gvozdeno pravilo Velikog Getsbija tako što imaju nižu nejednakost i veću socijalnu pokretljivost.

U Koreji, Austriji, Španiji i Holandiji se, kao i u Sjedinjenim Državama, čuva status kvo u korist bogatih: „zakovani“ su prihodi onih na vrhu, ali i prihodi onih na dnu socijalne lestvice.

Nešto vidljiviji prolaz prema grupama sa najvećim zaradama zabeležen je u nekada egalitarnim istočnim državama Poljskoj i Češkoj, a primetan je u Irskoj, Austriji, Danskoj, Španiji i Portugalu, mada je unekoliko otežan.

Mađarska, Francuska, Nemačka i Austrija kombinuju nižu nejednakost i povoljniju socijalnu mobilnost građana sa nižim zaradama, ali njihov uspon ograničavaju na niže srednje slojeve.

Po društvenoj pokretljivosti njima su slične Kanada i Novi Zeland, a do neke mere i Španija i Australija, a u grupi zemalja u razvoju Indonezija, Južna Afrika pa, zbog promena privredne strukture iz agrarne u industrijsku, do neke mere i paternalistički Brazil.

U Holandiji, Finskoj, Sloveniji i Španiji ostali su nepromenjeni prihodi na „podovima“ i na „plafonima“.

PREDNOST OD TRI GODINE: Pripadnici sloja bogatih efikasno prenose na svoju decu vlastite privilegije kroz ulaganja u različite forme kapitala – ljudski, društveni, kulturni i finansijski – stil govora, veštine, nova znanja koja povećavaju njihove šanse, obezbeđuju im društvene kontakte i povoljno mesto za život. Prema pisanju britanske štampe, 27 puta je verovatnije da će dete koje živi u najnerazvijenijem području u Engleskoj pohađati neadekvatnu školu nego dete iz elitnih područja.

U državnim školama najuspešniju siromašnu decu prosečna deca iz bogatijih porodica preteknu u uspehu između pete i šesnaeste godine, kaže izveštaj OECD-a.

Rezultati dece roditelja nižeg socijalno-ekonomskog statusa na PISA testovima iz matematike su za oko jednu petinu niži nego kod dece visoko obrazovanih roditelja, što je po nekima ekvivalentno trima godinama dodatnog školovanja.

Oko šest puta je manje verovatno da na Oxbridge (Oksford ili Kembridž) odu mladi iz siromašnog nego iz bogatog domaćinstva. Samo četiri odsto doktora, šest odsto advokata i jedanaest odsto novinara u Britaniji potiču iz radničke klase. Oko 71 odsto viših britanskih sudija, 43 odsto novinskih kolumnista, 33 odsto poslanika i 22 odsto pop zvezda išlo je u privatne škole. To sebi može da priušti samo sedam odsto britanskog stanovništva.

foto: freeimages.com

PAD NA SOCIJALNOJ LESTVICI: Pripadnici srednje klase, čiji je status bio osnova stabilnosti države blagostanja, imali su nešto više mogućnosti od pripadnika drugih slojeva za napredovanje ka višim slojevima.

Međutim, oni su u krizi bili izloženi i većim rizicima pada niz socijalnu lestvicu – ponekad do samog dna – i suočavali su se sa nezaposlenošću ili nedostatkom finansijskih sredstava potrebnih za održavanje minimalnog životnog standarda. Jedno od sedam domaćinstava srednje klase u zemljama OECD-a u posmatranom četvorogodišnjem periodu spustilo se na nivo onih 20 odsto domaćinstava sa najmanjim zaradama. Takvu sudbinu doživeo je svaki peti pripadnik onog dela srednje klase koji je imao niže prihode. A iz tog geta teško izlazi i naredna generacija.

Neki podaci govore da je u zemljama OECD-a poboljšanje javnog obrazovanja donekle uvećavalo šanse siromašnih za socijalni uspon. Međutim, kako pokazuju izveštaji OECD-a, za potomke nižih slojeva školska vrata su sve uža, a zidovi tesni, pogotovu u državama sa većim socijalnim razlikama.

Socijalni uspon potomaka roditelja sa niskim obrazovanjem bila je stvarnost za mnoge ljude rođene između 1955. i 1975. godine, ali je taj kanal socijalne promocije za one koji su rođeni nakon 1975. godine prilično sužen. Viši obrazovni status od svojih roditelja steklo je 42 odsto onih koji danas imaju 55 godina do 64 godine, a samo oko 34 odsto onih od 25 godina do 34 godine.

U zemljama OECD-a deca čiji roditelji nisu završili srednju školu imaju samo 15 odsto šansi da dospeju na univerzitet, u poređenju sa 60 odsto šansi koje imaju njihovi vršnjaci čiji je bar jedan roditelj imao univerzitetsko obrazovanje.

Oko 43 odsto dece manje obrazovanih roditelja napušta srednje ili niže škole, a samo 7 odsto dece iz porodica s višim obrazovanjem.

POPRAVNI ISPIT: Za one koji su napustili srednju školu u nekim zemljama primenjuju se skupi programi „druge šanse“ – kao što su Job Corpus u Sjedinjenim Državama ili narodne škole u Švedskoj. U Nemačkoj, oni koji nemaju novac za školarinu mogu da se prijave na vanrednu profesionalnu obuku u trajanju do jedne godine.

Neke zemlje, kao što su Holandija, Australija, Kanada i Čile, pokušavaju da ublaže taj problem obezbeđujući više sredstava za dodatne troškove škola koje prihvataju slabije učenike.

Pominju se programi namenjeni obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti dece koji obuhvataju i socijalne službe (Prospera u Meksiku, Bolsa Familia u Brazilu ili Solidario u Čileu); programi namenjeni majkama, koje su sklone više nego očevi da izdvajaju sredstva za svoju decu, kao početni dizajn programa Progresa (sada Prospera) u Meksiku.

U zemljama OECD-a nešto više od trećine dece mlađe od tri godine obuhvaćeno je predškolskim programom, ali to se u velikoj meri razlikuje od zemlje do zemlje – od oko 6 odsto u Češkoj i Slovačkoj do čak 65 odsto u Danskoj, gde je predškolsko obrazovanje propisano zakonom kao dečje pravo. Radi poboljšanja ishoda školovanja u nekoliko zemalja (u Norveškoj i Francuskoj), uvećavaju se ulaganja u predškolske ustanove.

Neke zemlje pomoću socijalne politike pokušavaju da naprave balans između radnih i porodičnih obaveza roditelja, da podrže uključivanje roditelja u tržišta rada i da ublaže štetne uticaje finansijskih poteškoća na budućnost dece. Francuska i nordijske zemlje, na primer, pružaju podršku roditeljima tokom ranih godina života njihovog deteta, pokušavaju da stimulišu visoku zaposlenost žena sa visokom stopom fertiliteta. Norveška i Velika Britanija su proširile ili su uvele besplatne časove za decu.

Nabrojano je i više primera kako se od zemlje do zemlje obezbeđuje višegodišnje izdržavanje dece posle razvoda, koji je često okidač za siromaštvo, pre svega žena. Nezanemarljiv broj roditelja koji nisu staratelji izbegava da plaća alimentaciju. Lista odgovora država je duža: prinudne naplate, odbitak od plata, oduzimanje imovine, blokada bankovnih računa.

Podršku deci u takvim prilikama u nekim zemljama osigurava država (Austrija, Estonija, Nemačka, Mađarska, Italija i Švedska); u nekim lokalne vlasti (Češka Republika, Danska i Finska); u nekim specijalni fondovi (u Letoniji, Litvaniji, Luksemburgu, Poljskoj i Portugalu); ili posebna administrativna agencija (Francuska, Holandija i Velika Britanija).

RASTUĆI PESIMIZAM: Istraživači OECD-a uočavaju rastući pesimizam kada je reč o šansama za poboljšanje finansijske situacije pojedinaca, koji se pojavio pre globalne finansijske krize 2008: početkom dvehiljaditih očekivanja da će doći do finansijskog poboljšanja splasnula su u većini evropskih zemalja OECD-a za koje su dostupni podaci, posebno na jugu i severu Evrope.

Pesimizam se tokom krize 2008. proširio. Nešto malo optimizma zabeleženo je samo u 2015. godini, ali očekivanje finansijskog poboljšanja i dalje je znatno ispod nivoa devedesetih. Ljudi su pesimističniji u zemljama u kojima su prihodi roditelja, ili njihovo obrazovanje, više uticali na perspektive sinova i kćeri.

U izveštaju OECD-a preporučuje se da zemlje radi popravljanja „pokvarenog socijalnog lifta“ poboljšaju široki opseg raznih politika – od socijalnih, porodičnih i obrazovnih, do stambenih, migracionih i urbanističkih.

Rasprostranjen osećaj da ljudi nemaju jednake mogućnosti podriva socijalnu koheziju. Povećava se nasilje i verovatnoća da izbiju društveni i klasni sukobi. Rastuća nejednakost prihoda roditelja i šokova zbog pada dohotka znatno utiču na zdravlje dece, njihov kognitivni razvoj i uspeh u školi, na njihovo ponašanje, kao i na njihov socijalni i emocionalni razvoj.

Slab start može da prati decu tokom čitavog života. Socijalno-ekonomski status u velikoj meri utiče na izglede za zapošljavanje, kvalitet posla, zdravstveno stanje, obrazovanje.

Pet puta je veća verovatnoća da mladi ljudi koji su nezaposleni ili neaktivni imaju zdravstvene ili mentalne probleme, nego mladi koji su zaposleni ili se obrazuju. U zemljama OECD-a dvadesetpetogodišnji univerzitetski obrazovan čovek može očekivati da u proseku živi skoro osam godina duže od svog niže obrazovanog vršnjaka. Za žene razlika iznosi 4,6 godina.

Nedostatak socijalne pokretljivosti na dnu raspodele dohotka znači i da su mnogi potencijalni talenti propustili šansu ili ostali nedovoljno razvijeni. To znači da mnoge investicione mogućnosti i potencijalni biznis nikada neće videti svetlost dana, konstatuje se u izveštaju OECD-a o društvenoj pokretljivosti.

Zapravo, na specifičan način se pledira za reanimaciju socijalno odgovorne države u vreme kada se nastavlja neoliberalna demontaža države blagostanja.

Migrant pred liftom

Šta je sa strepnjama i perspektivama onih koji čekaju pred pokvarenim liftom „obećane zemlje“? To je kompleksna priča koja lavira između integracije i getoizacije, između motivisanja i eksploatacije, između zaštite i marginalizacije, između vrbovanja i izgona.

U OECD-ovom Međunarodnom pregledu migracija za 2018. (International Migration Outlook 2018) konstatuje se da su zemlje OECD-a 2017. primile nešto više od 5 miliona novih stalnih imigranta (40 odsto njih su članovi porodica ranije pridošlih imigranata).

Uz to, u zemlje OECD-a je 2016. došlo 4,2 miliona privremenih radnika, 11 odsto više nego u prethodnoj godini. Prema izveštaju OECD-a takvih radnika je najviše u Poljskoj (672.000, uglavnom iz Ukrajine) i u SAD (660.000, zanimljivo, po podacima OECD-a, iz Indije kao glavne zemlje porekla, mada u novijem periodu latinoamerička imigracija u SAD prevazilazi azijsku).

Jedno istraživanje Eurobarometra pokazuje da više od polovine Evropljana veruje da je broju legalnih imigranata jednak, ako nije i veći, broj ilegalnih (mladih ljudi, koji nalaze sezonske poslove u poljoprivredi, građevinarstvu i u uslugama u domaćinstvima).

U EU to sumnjičenje dostiglo je kulminaciju u takozvanoj izbegličkoj krizi. U zemljama OECD-a je 2017. podneto 1,23 miliona izbegličkih zahteva za azil. Od januara 2014. do decembra 2017. godine evropske zemlje su primile 4 miliona novih zahteva za azil, što je tri puta više nego u prethodnom četvorogodišnjem periodu.

U izveštaju se izračunava da bi do decembra 2020. priliv azilanata mogao povećati ponudu na tržištu rada u zemljama OECD-a tek za manje od 0,25 procenata, u EU za 0,4 odsto. Doduše, u zemljama sa najvećim prilivom azilanata (Nemačka, Švedska, Austrija) taj uticaj će verovatno biti mnogo veći. U Nemačkoj bi se broj nezaposlenih mogao popeti na 6 odsto. U određenim segmentima tržišta rada, naročito među mladim ljudima sa niskim obrazovanjem, ponuda radne snage bi se mogla uvećati i do 15 odsto do 2020. U Evropskoj uniji stopa zapošljavanja imigranata je, inače, za 5 procentnih poena veća od stope zaposlenosti domaćeg stanovništva.

Upozorava se i na to da žmurenje pred javnom nervozom zbog ekonomskog i socijalnog uticaja migranata, iako je taj uticaj statistički marginalan a u javnosti preuveličan, može da onemogući vođenje konstruktivne i pragmatične migracione politike.

S obzirom da su u većini zemalja domaćina migranti ranjiva grupa, u izveštaju OECD-a se naglašava da su potrebne dobro ciljane mere kako bi im se pružila adekvatna podrška. Ti uzgredni nalazi zapravo samo nagoveštavaju dramu integracije imigranata u socijalno stratifikovanim industrijskim društvima uzdrmanim rastućim socijalnim razlikama i blokiranom socijalnom mobilnošću.

Jedan zanimljiv nalaz istraživanja EU koji je pordržala grupe autora sa Stokholmskog univerziteta o obrazovanju i socijalnoj mobilnosti u Evropi (Education and Social Mobility in Europe: Levelling the Playing Field for Europe’s Children and Fuelling its Economy) pokazuje da iako ljudi migriraju kako bi povećali svoje sopstvene i šanse svoje dece za bolji život, baš to što su imigranti često ima štetne efekte na realizaciju njihovih mogućnosti u novoj zemlji, ako se ne aktiviraju resursi da im se pomogne da „uđu u socijalni lift“.

Na primer, druga generacija imigranata iz zemalja izvan EU (uglavnom iz Turske i bivše Jugoslavije) koji su došli u Austriju, kada je školovanje u pitanju, pokazala je više „međugeneracijske istrajnosti“ nego domaći muškarci i žene. Taj izraz znači suprotno od onoga kako zvuči – nema socijalne mobilnosti, oni imaju isti nivo obrazovanja kao njihovi očevi. Pritom, muškarci imigranti druge generacije bolje prolaze od žena imigranata koje su dvostruko ranjiva grupa – kao žene i kao imigrantkinje.

U zemljama OECD-a 2017. bilo je oko 3,3 miliona međunarodnih studenata koji čine 9 odsto studentske populacije, na master studijama ih je 14 odsto, a na doktorskim studijama 24 odsto, što je zapravo više podatak o odlivu mozgova nego o obrazovnim motivima ili šansama imigranata za socijalni uspon.

foto: armin weigel