Pre nekoliko godina, jedan moj dobri kolega i još bolji prijatelj je čitavu tu “stvar” ovako opisao: “Ma koga mi zavaramo; propovedaš o slobodi, a ne smeš da se obriješ.” Iako mi ne pada na pamet da se brijem – bradu nosim praktično od vremena kada je počela da mi raste – moram da kažem da je u ovoj misli sadržana suština problema koji se tiču ne samo odnosa Crkve i mene, ne samo odnosa Crkve prema ozbiljnim društvenim problemima ili prema društvu načelno, već odnosa Crkve prema realnosti
Crkva je u moj život ušla veoma rano, ali se i pre toga već štošta izdešavalo u mom životu. Devedesete. Turbulentna adolescencija. Majka je na visokoj funkciji. Mnogo je volim, ali pokušavam i da se nekako sakrijem od nje. Iz ekstremizma u ekstremizam. Nezrelo i glupo, kako i priliči. No, rasečena glava ili krvavi nos se ne mogu sakriti.
Od veoma opasnog igranja sa ultradesnim supkulturama otreznilo me je užasno ubistvo Dušana Jovanovića 1997. Naredne godine izašao je American History X. Očekivano, doživeo sam ga veoma lično. Plakao sam. Imao sam tek petnaest godina, ali sam i izgledao i činio se mnogo starijim. Kao Furlong u filmu. Shvatio sam koliko je lako uprljati se, zagaditi se verovatno najodvratnijim izlučevinama ljudskog duha. Da nisam bio toliko mlad, verovatno bi sve bilo mnogo gore. Malo mi je falilo, vrtelo mi se po glavi. Od tada ne podnosim nikakav nacionalizam.
Onda gimnazija i potraga za smislom. Nisam bio lišen ljubavi, naprotiv, ali sam imao potrebu da pripadam. Bunt se polako pretvarao u osećaj krivice, jednako nezreo. U osnovi je to čista apstrakcija, ali je veoma snažno. U prihvatanju krivice počinjem da vidim neku novu vrstu hrabrosti, možda i najveću. Dostojevski! Pa on samo o tome govori! Svi smo krivi za sve.
Nije to samo Dostojevski, nego je i moja baba. Uz nju sam rastao i ona je do tada bila jedina osoba u mom životu koja je imala neke veze sa Crkvom. Nije bila religiozna u standardnom smislu te reči premda bi se moglo reći da je bila duboko verujuća; pričešćivala se nekoliko puta godišnje, ali se nije ispovedala jer je to smatrala ponižavajućim. Crnogorka starog kova. Hrabrost nije toliko u onome što možeš da učiniš, nego u onome što si spreman da podneseš. Bežanje je najgora sramota. Poštenje se najbolje meri stradanjem.
Neću da bežim od života, ali ga ne razlikujem od osećaja nekakve ogromne odgovornosti i krivice, velike i mračne kao planina. No, ja sam hrabar. Imam šesnaest godina. Mnogi oko mene su se zabrinuli. Post, molitva i takve stvari. Svakodnevni odlasci u crkvu, istu onu u čijoj sam se porti kao dete veoma često i rado igrao. Moja prva asocijacija na nju su, pored sve njene lepote i veličine, i danas klobučići u asfaltu na stazi oko hrama. Oni su mi jedno od prvih sećanja. Bili su mi užasno zabavni, ali nisam nikako mogao da shvatim kako su nastali. Prestao sam da slušam muziku, a ona mi je mnogo značila. I danas mi znači. Odnosno, slušao sam samo duhovnu muziku i Baha. Dobro je što sam mnogo čitao.
Onda upoznajem čoveka koji me je promenio, oslobodio me i naučio da mislim. Radovan Bigović je na prvom mestu bio čovek koji je voleo život. A Crkvu je smatrao njegovom kvintesencijom. Ta njegova Crkva nema veze sa onim što obično pomislite kada kažete “Crkva”. Za njega su to uvek i na prvom mestu bili neki ljudi koji se raduju i pate zajedno, koji pomažu jedni drugima. Sa svim onim što se u tu njegovo shvatanje Crkve nije uklapalo odnosio se nekako šarmantno slobodno, ali i diplomatski ozbiljno. Nikada nisam upoznao čoveka koji je tako dobro poznavao politiku i imao smisla za bavljenje njome. Bio je to i čovek veoma širokog obrazovanja, ali ne naročito sklon akademskom sitničarenju; međutim, sklonost ka tome je prepoznao u meni i počeo je da me podstiče da se bavim naukom.
Zaljubio sam se u teologiju i to toliko da sam napisao molbu da mi se odobri da četvrti razred gimnazije upišem vanredno i završim ga tokom leta kako bih što pre počeo da studiram. Uspeo sam, postao sam student desetak dana pre osamnaestog rođendana. Interesuju me hrišćanski klasici, ali sve više i helenska misao. Platon me fascinira. Onda otkrivam Ničea koga čitam pasionirano. Kreacija je kritika, to je otkriće moga punoletstva. Ponovo počinjem da slušam muziku koju sam voleo, sada na novi način. Idem redovno i na koncerte. Privlači me i politička filosofija. Otkrivam da postoji i politička teologija. Leva. Osvešćujem se politički, i to je neraskidivo povezano sa mojim prvim koracima u teologiji. Kažu da nema čoveka koji u mladosti nije bio anarhista ili levičar, a u starosti konzervativac. Kod mene je vera u neophodnost socijalne revolucije posledica mog političkog i intelektualnog sazrevanja. Teologija, teologija… Imam devetnaest, dvadeset godina. Postao sam otac.
Ono što me suštinski privlači u Crkvi je bogosluženje, liturgija. Međutim, njegov duh je nekako “u kontru” svemu drugom što Crkvu čini, postaje mi sve očiglednije. Ipak, verovao sam da ima smisla boriti se. Nema bežanja, opet i iznova. Baba umire. Hoću da se upustim u borbu i smatram da to može samo iznutra. Postao sam sveštenik pre dvadeset i pete, mislim da sam bio u tom trenutku najmlađi.
foto: bojan stekić…
Upoznajem se sa drugom stranom crkvenog života, onoj od koje sam bio zaštićen. Besmislena administracija, spletke. Ipak, bilo je i ne tako malo veoma finih ljudi, naročito onih koji su pripadali nekim prošlim vremenima i bili stariji od mene više od pola veka. No, najvažnije je to što sam kroz sve to stekao i nekoliko veoma bliskih prijatelja koji su i sada tu. Radio sam svašta, od crkvenosudskih poslova do organizacije crkvenog radija. Šalju me u medije, pokazalo se da imam smisla za njih, da me vole kao sagovornika. Ima super iskustava, govorim veoma slobodno i kritički, ali nije sve i uvek baš prijatno; ima i bizarnih stvari, nezamislive opskure, uglavnom namenjene dijaspori. Recimo, pričaš o tome šta Crkva misli o ovome ili onome, je l’ može mašina da se uključi u nedelju ili ne, a voditelj fura košulju sa kratkim rukavima i kravatu u bojama srpske zastave, dok u pauzama razgovora piče Žare i Goci. No, sve u rok službe.
Ono sa crkvenim radijom se pomera uzbrdo, ali nekako “spiralno”, oscilira. No, bilo je i mnogo kreativnosti i, iz današnje perspektive, nezamisliva količina slobode. Davor Džalto i ja vodimo svoju emisiju u kojoj otvoreno kritikujemo mnogo toga iz “života” Crkve i društva. I nije to bila jedina takva emisija.
Nakon što sam nekoliko godina služio u kapeli u Studentskom gradu, postao sam paroh na Bežanijskoj kosi. Izbegavao sam parohijsku službu jer nisam hteo da budem “profesionalni pop”. Iz današnje perspektive, parohijska služba (u kojoj sam bio od 2011. do 2017) najsmislenija je stvar koju sam radio u Crkvi. Konkretni ljudi, konkretni problemi, konkretne potrebe. Svaka, pa i najmanja inicijativa, donosi nekakav plod. Ljudi od sveštenika traže samo da bude čovek. Opusti se.
Popovi su ovakvi i onakvi, ali je parohijsko sveštenstvo najzdraviji i najbolji deo Crkve, nema priče. Njihov osnovni problem je gramzivost, doduše, mnogo manje nego što se o tome govori, ali je i ona često posledica činjenice da im je položaj neizvestan i da su ponekad gotovo ucenjeni. Da toga nema, situacija bi bila mnogo drugačija.
Konačno počinjem da radim na Fakultetu kao asistent. Radovan Bigović iznenada umire. Bio je to jedan od najsnažnijih potresa koje sam doživeo. Ali ne samo ja. Sve što će uslediti pokazaće koliko je bilo značajno prisustvo ličnosti poput njegove. Za Fakultet, za Crkvu, za društvo.
Ono što je usledilo, manje-više je poznato, a o svemu sam ovih dana mnogo govorio, u više medija.
No, za mene lično poslednjih meseci je najvažnije to što sam konačno uspeo da izbacim iz sebe onu veliku i mračnu planinu. Napisao sam roman. “Vaskrsenje” je izašlo u februaru, promocija će biti 28. marta u SKC. Priča i ličnosti su izmišljeni, ali su emocije i problemi stvarni. Hteo sam da stavim disklejmer na knjigu: sve sličnosti sa stvarnim ljudima i događajima su nenamerne i neizbežne. Mučio sam likove, dovodio sam ih do krajnosti besmisla (ako tako nešto uopšte postoji), radio ono što čitavog života radim sa samim sobom, ali se na kraju pojavio tračak. Čega? Slobode? Ne znam. Lepote? Ne znam. Smisla? Ne znam.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Studenti su pobedili u 22 grada, a SNS u svega dva. Bivša vladajuća partija zadržala je pak ogromnu većinu na Kosovu i u zatvorima. Štaviše, u zatvorima (gde su osvojili 66 odsto) broj glasova im je porastao u odnosu na 2023. godinu. Pojedini cene da do sledećih izbora taj procenat može skočiti i do 90 odsto. Zatim, u Novom Pazaru, SL je osvojio 38,7 odsto glasova, čime je ostvario bolji rezultat od stranke Rasima Ljajića za 18 odsto, a od Aleksandra Vučića za 20 odsto, što je značajan pokazatelj toga da je, između mnogih drugih, prevazišla i etničke i lokalne podele, koje su mnogi političari namerno gajili
Istraživanja pokazuju da je prava noćna mora promeniti sistem vlasti koji se zasniva na kontroli celog društva, od pravosuđa, preko regulatornih tela i državnih preduzeća, sve do mreža subjekata koji upravljaju javnom imovinom, a nalaze se izvan neposredne kontrole vlade. Ne zaboravimo da je vučićizam prodro do kontrole javnih toaleta
Intervju: Spasoje Vulević, bivši komandant Specijalne antiterorističke jedinice
“Instrukcije komandanata bile su da se spreme za odbranu institucija po svaku cenu”, kaže za “Vreme” Spasoje Vulević, koji navodi da je u izbornoj noći bilo angažovano oko 4000 policajaca. Govori o tome kako je izbegnut sukob sa građanima, šta je preko policijske radio-veze čuo 15. marta i zašto je odbio da SAJ izvede na blokade. Upozorava da se ne sme ponoviti greška posle 5. oktobra i da bez ozbiljne lustracije nema reforme policije
Dok izborni pobednici ne preuzmu dizgine, odlazeći režim drži razne poluge moći i ima vremena da još krade i zametne tragove. Naprednjaci u deluziji čak tvrde da će biti obična opozicija. Ali, ništa od toga neće im proći glatko
Po Vučićevom dolasku na vlast otprilike pola Demokratske stranke prešlo je na mračnu stranu i mora im se priznati da su se, kao pravi konvertiti spremni da iskažu tvrdu lojalnost, naročito istakli. Evo Gorana Vesića, na primer. Ili onog ambasadora u Americi Dragana Šutanovca. O Nebojši doktoru Krstiću da i ne govorimo. Sada se, kao što vidimo, prvi preporučio – ni manje ni više – Milorad Dodik lično
Moja čast zove se odanost, stajalo je na metalnim kopčama na opasačima esesovaca, čime su naglašavali vernost Adolfu Hitleru. Batinaški odredi esenesovaca umesto partijskih oznaka nosili su fantomke na glavi. Njihova odanost bila je izražena u evrima.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
