Čovek koji nije podneo ostavku

Izgleda da ipak nije došlo vreme za „podvlačenje crte“ i izvlačenje konačnog zaključka šta je tokom tri godine i tri meseca provedenih na funkciji šefa diplomatije (u vladama Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića) postigao – i propustio da postigne – „ministar na kerozinu“ Vuk Jeremić.

Uprkos nekim medijskim najavama (i nekim opozicionim zahtevima), Jeremić neće biti „žrtveni jarac“ vladajuće koalicije na koga bi trebalo da bude svaljena sva krivica zbog vođenja promašene „kosovske politike“. One iste koja je, još koliko prošle godine, prouzrokovala proglašenje „velike diplomatske pobede“ – kako je okarakterisana odluka UN-a da, oktobra 2008, prihvati zahtev Srbije da se Međunarodni sud pravde izjasni o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. I koja se, ovog leta, kao bumerang, vratila u vidu nepovoljnog mišljenja Suda, povodom koga je i pripremljena nesrećna srpska rezolucija, promenjena u poslednji čas u dogovoru Borisa Tadića i Ketrin Ešton.

Sudeći po izjavama sa zvaničnih adresa, dakle, odlučeno je da politika u čijoj je poslednjoj fazi došlo do „velikog zaokreta“ (tokom koga se Jeremić nalazio na drugom kontinentu) nije bila ni promašena, ni poražena, te zato nema razloga ni za smenu, ni za ostavku njenog najagilnijeg promotera. Teško je, pri tom, naći nešto netačno u izjavi portparolke Demokratske stranke Jelene Trivan, koja je najavu da Jeremić ostaje na čelu srpske diplomatije obrazložila rekavši da on „nije sprovodio sopstvenu spoljnu politiku, već je predstavljao politiku koju su utvrdili Vlada Srbije i republički parlament“.

MINISTAR ZA KOSOVO: Drugo je, naravno, pitanje specifični Jeremićev stil rada zbog koga su ubrzo nakon njegovog dolaska na funkciju, prema navodima raznih izvora, počele da stižu primedbe (uglavnom) zapadnih zvaničnika (pripisuju mu previše tvrdu politiku, izazivanje tenzija nesmotrenim izjavama namenjenim, prvenstveno, domaćem javnom mnjenju, sklonost ka predugačkim monolozima na koje zna da potroši sve vreme predviđeno za dijalog sa sagovornikom, i slično). A poseban problem, svakako, predstavlja činjenica da su Jeremićevi protivnici dobili uverljive argumente da ga, s omalovažavanjem, nazovu „ministrom za Kosovo“ – da li zbog sopstvenih prioriteta, da li zbog odluke donesene na nešto višoj instanci, tek, šef diplomatije je sav onaj kerozin o kome se često govori zbog njegovih brojnih putovanja, potrošio baveći se uglavnom pitanjem Kosova. Evropske integracije, posle smene režima Slobodana Miloševića proglašene ključnim zadatkom novih vlasti, gotovo u potpunosti dospele su u nadležnost nekih drugih domaćih zvaničnika. Šef diplomatije vlade koja je promovisala politiku „I Evropa i Kosovo“ svoju ogromnu energiju prvenstveno je trošio na borbu za Kosovo, povremeno „ulaženje u klinč“ sa susedima i načelno promovisanje politike „četiri stuba srpske diplomatije“(EU, Rusija, Kina i SAD). Što je nešto više od stubova na koje su se oslanjali njegovi (postpetooktobarski) prethodnici – Goran Svilanović, lider Građanskog saveza Srbije, i Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove.

Ni njima – Jeremiću za utehu – nisu baš uvek tekli med i mleko. Čak ni Goranu Svilanoviću, prvom postpetooktobarskom ministru spoljnih poslova (doduše, ne Srbije, već Savezne Republike Jugoslavije) kome je krenulo više nego dobro. Nakon što je, 7. novembra 2000, ušao u kancelariju Ministarstva spoljnih poslova, Goran Svilanović je, uz tadašnjeg saveznog predsednika Vojislava Koštunicu, postao političar kome je najbrže rasla popularnost. Posle povratka u svet na velika vrata, međutim, aplauzi su bili burni, ali kratkotrajni. Srbija je „brzopotezno“ postala članica UN-a (1. novembra 2000), obnovljeni su diplomatski odnosi sa SAD, Velikom Britanijom, Francuskom i Nemačkom i popravljeni odnosi sa zemljama u regionu. Stizale su, potom, „članske karte“ MMF, Svetske banke, Partnerstva za mir, OEBS-a, mada ne uvek sasvim lako. Primer prijema u Savet Evrope, recimo, govori o tome koliko dugo je trajao početni entuzijazam: SRJ je konkurisala za članstvo u jesen 2000, godinu dana kasnije dobila je status posmatrača, a punopravni član postala je 3. aprila 2003, nekoliko dana nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, kada je Evropa shvatila da je Srbiji potreban nekakav podstrek.

ODVOJENI KOLOSECI: Zastupanje spoljnopolitičkih interesa zemlje prvih postpetooktobarskih godina svakako nisu olakšavale brojne kritike zbog (nedovoljne) saradnje sa Haškim tribunalom (Zakon koji je omogućio izručenje optuženih usvojen je u aprilu 2002) ili kriza na Jugu Srbije iz 2001. godine. Ništa manju neprijatnost nisu predstavljali ni poremećeni odnosi Srbije i Crne Gore (tačnije, proces cepanja zajedničke države koji je, posle nekoliko međufaza, finiširan 2006. godine) ili jednako kvalitetni odnosi unutar srpske vladajuće koalicije DOS (tako se, recimo, ministar Svilanović u trenutku najžešćeg sukoba DS-a i Demokratske stranke Srbije našao „u procepu“ između saveznog predsednika Koštunice, sa kojim je dobro sarađivao, i premijera Đinđića, na čiju stranu je, ipak, stao u slučaju oduzimanja poslaničkih mandata DSS-u). Poslednjih godina postojanja zajedničke države, Crna Gora je imala svoje Ministarstvo spoljnih poslova, koje je intenzivno lobiralo za crnogorske interese, dok je Svilanovićevo (a potom i Draškovićevo) savezno ministarstvo nastojalo da predstavlja celu državnu zajednicu (doduše, u koordinaciji sa vladom Srbije). Taj problem je ozbiljno ugrozio i ostvarivanje glavnog cilja – ulaska zemlje u Evropsku uniju. U toj, iz današnje perspektive, već zaboravljenoj fazi dugog putovanja u Evropu, rešenje je pronađeno u „odvojenim kolosecima“ Srbije i Crne Gore, koje je promovisao Visoki predstavnik EU Havijer Solana.

Posebno zanimljiva bila je neprijatna epizoda sa samog početka „uspostavljanja nove spoljne politike“. Javnim kritikama politike zemlje koju predstavlja krizu je izazvao Milan St. Protić, prvi ambasador postpetooktobarske Srbije u SAD. Iako je jedan od proklamovanih ciljeva nove politike bilo upravo poboljšanje odnosa sa SAD, skandal je bio toliki da se završio odlukom o povlačenju Protića nakon svega šest meseci boravka u Vašingtonu. Slučaj „Protić“ bio je okidač i za „kritičku analizu“ kadrovanja u diplomatiji, koja (kritička analiza) suštinski nije završena ni danas.

Svilanovićev naslednik, Vuk Drašković, nasledio je i većinu problema i nerešenih pitanja, ali i neke nove, među kojima je ključna bila aktuelizacija kosovskog problema. Kao i Svilanović, i Drašković je, iz istog kabineta, zastupao dve države – državnu zajednicu Srbije i Crne Gore (od 16. aprila 2004. do 5. juna 2006) i Srbiju (od 5. juna 2006. do 15. maja 2007). Jedno vreme je čak, uz kolegu Zorana Stankovića, ministra odbrane SCG, imao krajnje nejasan status – nakon raspada državne zajednice, dvojica ministara izabranih u Skupštini SCG nisu reizabrani u Skupštini prisilno osamostaljene Srbije.

SOLIRANJE: Draškovićev dolazak na mesto šefa diplomatije u delu zapadnih medija „pozdravljen“ je podsećanjem na njegovu nacionalističku prošlost i odgovarajućim dovođenjem u sumnju njegove proevropske orijentacije. Ubrzo posle toga, ministar se u zemlji suočio sa kontraoptužbama – za nedostatak patriotizma. Zbog tvrdnje da je režim Slobodana Miloševića na Kosovu izvršio etničko čišćenje Albanaca, Drašković je, naime, već u prvom mesecu ministrovanja politički preživeo jedan pokušaj smene. To ga, međutim, nije nateralo da odustane od „solističkih nastupa“, po kojima je bio poznat tokom celog ministrovanja (kao što je, recimo, njegovo zalaganje za povlačenje tužbi protiv zemalja članica NATO-a, podignutih zbog bombardovanja Srbije iz 1999, ali i zalaganje za povlačenje tužbi Hrvatske i BiH protiv SCG, po principu „svi treba da povuku tužbe protiv svih“). Još jedan povod za povike „smenite Vuka“, potom, pronađen je u reakcijama Draškovića i njegove stranke na pogibiju dvojice gardista u Topčideru. Ministar je, još jednom, ostao na funkciji.

Kao glavne strateške pravce spoljne politike Drašković je, stupajući na dužnost, naveo članstvo u EU, ali i saradnju sa SAD i Rusijom. Sa ministarske pozicije, predložio je i „prečicu“ na putu ka Briselu u vidu Vašingtona, odnosno ulaska u NATO i Partnerstvo za mir, ali i „formulu 3E“ za rešenje kosovskog pitanja (koja nikad nije ozbiljno razmatrana) . U vreme mandata Vuka Draškovića izbilo je nasilje nad Srbima na Kosovu (mart 2004), koje nije izmenilo viđenje Zapada o „dobrim“ i „lošim“ kosovskim momcima, ali jeste bilo najava ponovnog stavljanja problema Kosova na dnevni red. Draškoviću je u zadatak dopalo promovisanje nikad dovoljno jasne ideje „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, a potom i učešće u početku pregovora o statusu Kosova pod rukovodstvom Martija Ahtisarija, već odranije poznatog zagovornika nezavisnosti Pokrajine. Istovremeno, u domaćoj javnosti ojačale su nacionalističke snage, koje su, u prvom periodu posle pada režima Slobodana Miloševića, bile prilično obeućene. Jedan od glavnih negativnih likova u očima promotera nacionalističkog i šovinističkog pogleda na svet postao je upravo – šef diplomatije.

Na poziciji ministra spoljnih poslova, Drašković je preživeo i odluku Brisela o zamrzavanju pregovora sa Srbijom zbog nedovoljne saradnje sa Hagom (april 2006) koja je izazvala parlamentarnu krizu i prevremene parlamentarne izbore. Bilo je, ipak, i događaja koji su mu, svakako, prijali, kao što je ulazak Srbije u Partnerstvo za mir, otvaranje kancelarije NATO-a u Beogradu, potpisivanje ugovora o pristupanju asocijaciji CEFTA…

KONTINUITET: Nakon propasti Ahtisarijevog plana, organizovani su još jedni (neuspešni) pregovori o Kosovu, ovog puta pod patronatom „trojke“ (SAD, EU, Rusija). Bilo je to na samom početku ministarskog mandata drugog Vuka, Jeremića (koji je na funkciju stupio najavljujući „politiku kontinuiteta“ i izrazivši nadu da će moći da se osloni na „mudrost i iskustvo svog prethodnika“).

Kao spoljnopolitičke prioritete Jeremić je, prilikom stupanja na dužnost, naveo „evropske i evroatlantske integracije Srbije“, regionalnu saradnju i stabilizaciju u regionu, ali je, nedugo zatim, Skupština Srbije usvojila Rezolucije o vojnoj neutralnosti (i tako stavila tačku na značajan deo priče o evroatlantskim integracijama). Njemu se „zalomilo“ i ministrovanje u momentu jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, u februaru 2008. (što je uslovilo povlačenje ambasadora iz niza zemalja koje su priznale Kosovo). Upravo je on vodio diplomatiju u vreme kada je uskraćeno gostoprimstvo ambasadorima Makedonije i Crne Gore – zbog odluke tih zemalja da priznaju Kosovo odmah posle „diplomatske pobede Srbije u UN“, koja se ovog leta pretvorila u, ako ne poraz, a ono, makar problem. I u povod za spekulacije o smeni ministra, za čijeg mandata su se, ipak, desili i neki pozitivni pomaci: u Skupštini Srbije ratifikovan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije sa EU, a načinjen je i prvi za običnog čoveka vidljiv korak u približavanju Evropi – ukidanje šengenskih viza.

Malo je, međutim, onih koji su spremni da te događaje dovedu u vezu sa likom i delom ministra zaduženog za spoljnu politiku Srbije, a još je manje onih koji znaju da li je takvu poziciju ministar sam odabrao, ili je na nju samo pristao.

DEMOKRATIJA I NEISPUNJENE NADE: Kosovo je kao »spoljnopolitički« problem obeležilo proteklu deceniju; slika sa protestnog marša zbog pogroma 17. marta 2004. / foto: reuters