Čovek koji je odživeo sve

Bogdan Denić dete je Branka, crnorukca s Kosova, i Ruže, fine beogradske gospođe sličnih korena. Branko se izvukao iz Solunskog procesa i završio u diplomatiji Kraljevine, gde se nije najbolje proveo. Ruža se razvela i postala poverljivo lice komunističke partije već tridesetih godina. Udaće se i do kraja života ostati sa Duškom Dunđerskim (od onih Dunđerskih). Bogdan se rodio u Sofiji, u jednom od diplomatskih mandata svog oca.

Aprilski rat Branka i Bogdana nalazi u Atini, odakle pod dramatičnim okolnostima plove za Kairo, gde otac postaje funkcioner vlade u izgnanstvu, a Bogdan đak nekog britanskog koledža. Posle pubertetskih i skautskih avantura po egipatskim pustinjama, Bogdan uspeva da ubedi oca da mu falsifikuje krštenicu i praveći se da je punoletan stupa u školu rezervnih oficira u Kairu; sa sedamnaest godina kao potporučnik stupa u sastav Australijsko-novozelandske divizije, koja je imala i jugoslovenski bataljon. Kao komandir voda ratuje kroz Italiju sve do Beča, gde ga zatiče pobeda Saveznika.

Posle provoda dostojnog Grejema Grina i Trećeg čoveka (crna berza sa Rusima, poker itd.), Bogdan Denić suočen je sa ponudom britanskih vlasti: ili petogodišnji rad u rudnicima uglja, ili civilno odelo i neka ide kuda hoće. Nije mu se radilo u rudnicima i ukrcao se u brod sa trupama koje su se vraćale u Kanadu. Iz Kanade ulazi u SAD i – praktično ilegalni useljenik – postaje prvo lučki radnik u Njujorku, doker, da bi onda nekako upisao sociologiju na Univerzitetu Njujorka (UNYC), gde će i završiti akademsku karijeru, svim okolnostima uprkos. U međuvremenu je postao sindikalni aktivista, koketirao sa Socijalističkom radničkom partijom (SWP, trockisti), ali mu se nisu dopali. Završava za majstora alatničara i prelazi u Berkli, Kalifornija, kao lokalni sindikalni lider, sve studirajući usput.

Te godine obeležile su ga do kraja života: radnik, sindikalac, demokratski socijalista (kako je sebe opisivao do kraja). Bio je pravi američki radnik dobre struke: alatničar, lovac (kao iz Lovca na jelene; radnici su lovili za zamrzivač, a ne za trofeje) i ponosan. Bilo je to vreme Džoa Makartija i FBI je Bogdana Denića proganjao marljivo i uporno godinama. Državljanstvo SAD nije dobio do 1962, a i to tek presudom Vrhovnog suda. Zelenu kartu je održavao ženeći se dobrim ženama, s kojima se razvodio kad im to dodija; ukupno četiri. Njegova autobiografija – koju sam imao čast i uživanje da prevedem sa engleskog – ima niz veselih epizoda sa FBI-jem koje podsećaju na neprilike Filipa K. Dika.

Početkom šezdesetih Bogdan Denić dolazi u Beograd da radi jedno od prvih socioloških istraživanja – o elitama u Jugoslaviji, uz podršku Najdana Pašića i strpljivi i tolerantni nadzor Udbe. Ti ljudi su shvatili da im nije opasan (osim tog demokratskog socijalizma), a Bogdan je, posle iskustva sa FBI-jem, umeo s njima: dužio ga je neki strpljivi udbaš, drug Žika, s kojim je postao prijatelj. Živeo je na Senjaku, držao nemačke ovčare i išao u lov sa generalima i funkcionerima; pričao nam je posle da je to bilo zlatno vreme: Klub književnika, Mažestik, Moskva, lepe žene, pametni ljudi, provod.

Po povratku u Ameriku doktorirao je prvo u Njujorku, a kasnije i na Sorboni. Njegov klozet u Njujorku, na Menhetnu, pun je uramljenih diploma i priznanja; po stanu ih nema.

Godine 1961. Bogdan je kupio poluruševnu kuću u Supetru na Braču, Ignjata Joba 29, i polako je obnovio i dogradio. Tamo mu se rodila i kćer Maja. Onda je kupio brod, švedski „Albin“ od 27 stopa, robustni baltički motorni krstaš na kome sam neko vreme bio mali od palube i cappomachina. Leta i leta smo proveli u toj kući i na tom brodu, ploveći kud nas vetar nosi, prvo pod američkom, a kasnije (kad su takse postale preskupe) i hrvatskom bandirom. Lepših letovanja se ne sećam: Barba (skipper) koji viče (uvek je vikao jer je bio nagluv), rastopljena pašteta u koju umačemo hleb i paradajz sa maslinovim uljem i solju. Kad doplovimo natrag, išli smo kod šjor Palute u istoimenu kafanu, jednu od boljih u koje sam ikad ušao. Kad me je 1999. zateklo u Hrvatskoj sa iscurelim vizama i dozvolama boravka, u gaćama, Bogdan me je oblačio, i tako do kraja; osećao je potrebu da me oblači, i dan-danas imam gomilu odeće (veoma kvalitetne) od njega. Gole je oblačio, gladne je hranio i žedne je pojio. A borcima za ljudska prava pribavljao je donacije, podsticaje, projekte i već kako se to tada radilo. Veoma često vadio je svoje sopstvene pare, ne pitajući.

U Supetru su ga voleli i promena vlasti to nije mnogo promenila. Jednom je nekog novoustašu bacio u more s rive (uvek je bio em jak, em nezgodne naravi), a prisutni komandir milicije šjor Mate i lokalni sudija za prekršaje čudili su se da kako je čovek eto tako, slučajno, upao u more…

* * *

Zadužio je Bogdan Denić generacije „na ovim prostorima“, svojim javnim, ali i svojim privatnim angažmanom. Amerikanac, pritom Srbin „sa dna kace“, a još i Jugoslaven i antinacionalista do srži.

Slušala sam priče o tom „američkom profesoru“ koji je pokušavao gasiti požare među političkim potpaljivačima i po zaraćenim selima po Hrvatskoj 1991. godine. Poslije je, kao Klint Istvud, govorio o svom argumentu: pištolju koji je i „martićevce“ jedared impresionirao.

Upoznala sam ga u Njujorku, nakon što sam – gledajući u avionu snimke rušenja Mostarskog mosta tog 9. novembra 1993, stideći se beskrajno – u nekoj pauzi skupa na koji sam došla pozvala njegov broj telefona. Ja sam ovdje, dolazite odmah na Univerzitet, došla sam: ostali smo tada nekoliko sati zajedno, za šankom u zgradi njegovog fakulteta, i postali prijatelji za cijeli život.

Pomagao je antiratnu priču u Zagrebu i Beogradu i ratnom Sarajevu, pomagao je sve one koji su se borili protiv bezumlja 90-ih. Ne samo da je nalazeći pomoć koristio svoje silne veze po svijetu, nego je davao i vlastite dolare. O tome najbolje mogu svjedočiti silni oni koji su prošli kroz aktivnosti organizacije koju je osnovao u Zagrebu (kasnije s podružnicama u Splitu, Beogradu i Sarajevu),

TOD–Tranzicijom do demokracije. U TOD-u su, inače, većinu činile žene: Lovorka Marinović, Jelena Cukrov, Branka Šesto, Marina Škurić Prodanović… i Bogdan je i tu bio preteča u ravnopravnosti spolova. Ja slušam žene i kad me preglasaju, ne mogu se buniti, nije jednom rekao i nije jednom bio preglasan.

Osnovao je Bogdan i Ljetnu školu demokracije. Bili smo najprije u Crikvenici, potom na njegovom Braču, u Supetru. Nema koga nije bilo u Crikvenici tih prvih godina: svi koji su bili protiv „svojih“ nacionalističkih režima bili su tamo, kao mala grupa otpadnika, i najbolje bi bilo – tako smo tad govorili – da se baci bomba na nas i da najveći dio tih „izdajnika“ svih fela ode dođavola.

Onda smo se preselili u Supetar. Prva škola je održana u njegovoj vlastitoj kući, jer su nam svi hoteli otkazali već dogovorene rezervacije. Ta kuća nam je svima bila drugi dom, a on nam je svima postao ne više samo Bogdan, nego naš Barba, netko tko je uvijek tu i za nas i zbog nas, i privatno i kao ljudima koji smo htjeli napraviti „naše prostore“ boljim mjestima za život za sve. I one druge. To je, inače, bila točka u kojoj smo se – mi neprijatelji – barem jednom godišnje osjećali kao ljudi, a ne pripadnici nacija kako su nas farbale naše matične sredine, točka u kojoj su (da ne povjerujete danas!) čak i Albanci, kosovski i oni drugi, bili slušani i poštovani.

Nije da se nismo i svađali: jako ga je nerviralo kad smo ga one američke izborne godine maltretirali time da ako Ameri izaberu Džordža Buša, nisu nimalo pametniji narodi (birači) od nas koji smo birali Miloševića i Tuđmana. Oko toga smo se svađali baš zato što je i njega ta činjenica nervirala.

Inače se nismo svađali. Imam najmanje hiljadu i jedno sjećanje u kojem je barba Bogdan bio veći od gomile kojom nas omeđuju u svakodnevnom životu, koja ne zna za drugo i drugačije. Svi koji su bili u njegovom vidokrugu dijele to iskustvo.

Nismo mu dvije želje ispunili: da mu nabavimo video-kazetu sa jedne beogradske televizije na kojoj je početkom 90-ih gostovao sa vojvodom Šešeljem. Rekao mu je: „Nije lako biti Hrvat usred Beograda“, ovaj jado se nije usudio da ga prebiju kao onomad Nikolu Barovića. Nismo mu našli niti JNA kožnu torbicu, za kojom je patio (baš onako, jer je to htio) posljednjih godinu dana, na užas bližnjih.

Naš Barba je bio čovjek koji je ispunio sve: pameću, antifašizmom, altruizmom, ljubavlju prema svakome od nas privilegiranih koji smo prijateljevali s njim.

Oporukom je ostavio da ga se ima kremirati, bit će to napravljeno u Zagrebu 4. aprila.

Pepeo našeg Barbe bit će prosut u Jadransko more i kad nakon toga svi mi koji smo ga voljeli, i on nas, zaronimo u plavo, mislit ćemo na njega i na svijet kakav smo zajedno priželjkivali.