Čovek bez penkala

Ričard Grenel je prošlog petka, na Dan zaljubljenih, održao malu demonstraciju zavrtanja ruku. „Molim Vas, sedite“, rekao je predstavnicima Beograda i Prištine dok su škljocale kamere, a onda se primakao stolu. Kao kakav konferansije, Grenel je sa ledenim osmehom nastavio: „U redu, jeste li spremni? Hvala Vam što ćete potpisati, možete početi.“

Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, potražio je olovku po unutrašnjem džepu sakoa i onda pod budnim okom Trampovog čoveka za Kosovo potpisao dva dokumenta – o obnavljanju železničkih veza i izgradnji auto-puta. Iza Grenela su bile kulise Minhenske konferencije o bezbednosti, tokom koje su papiri potpisani, i dvojica predsednika kao scenografski ukras. Hašim Tači u ovim zgodama ima pokeraški izraz lica koji ne govori ništa. Aleksandar Vučić pak, kao i uvek kada ga slikaju sa bivšim liderima UČK, biva uprepodobljen kao da prisustvuje komemoraciji ili pogubljenju.

Marko Đurić je pokušavao da kopira facijalnu ekspresiju šefa, a kasnije je požurio da izjavi da je na toj sterilnoj minhenskoj sceni potpisano „samo“ pismo o namerama, čiji značaj nije bogzna kakav. Slično je izjavio par sedmica ranije kada je, takođe pod Grenelovom dirigentskom palicom, u Berlinu potpisana namera o obnavljanju avionske linije Priština–Beograd. Dokument je u ime Srbije potpisao Milun Trivunac, državni sekretar u Ministarstvu privrede.

Potpisi iz Berlina i Minhena imaju još nešto zajedničko – ni jedan nije Vučićev. Tokom osam godina na vlasti – a bio je na nepostojećoj funkciji „prvog potpredsednika“ Vlade, ministra odbrane, premijera, koordinatora službi bezbednosti i konačno predsednika Srbije – ustanovljeno je gvozdeno pravilo sa svega nekoliko izuzetaka: Vučić ne potpisuje ugovore, sporazume, pisma o namerama…

ŠEF JE PRISUTAN

Dešava se nekim čudom da, kad god treba potpisati nešto, Vučić zaturi penkalo pa mora neko drugi. I to on, čovek koji se hvalio da će „lično“ pisati svakom penzioneru u zemlji, nosilac izbornih lista od Horgoša do Preševa, neumorni pregalac koji „dovodi“ investitore, vidovnjak što proriče strelce golova za Zvezdu i veći lider od Tita i knjaza Miloša zajedno (videti tekst u prošlom broju „Stvaranje poluboga ili kako je Vučić postao Sveti Sava“)?

U izveštajima sa potpisivanja ugovora često se nalazi fraza „u prisustvu Aleksandra Vučića“. Tamo gde se beru lovorike, gde ima slikanja, tu je i on. Recimo, kada je (jul 2017) ubacivao lopate maltera u temelje niške fabrike za sijalice austrijskog Cumtobela. Uoči tog hepeninga, lokalni austrijski list „Foralberger nahrihten“ javio je kako su na skupštini akcionara Cumtobela šefovi rekli da u Niš idu jer je jeftina radna snaga i jer Vlada Srbije daje izdašnih osam miliona evra subvencija. Ugovor sa Austrijancima potpisao je ministar privrede Goran Knežević.

Vučić je bio i te kako prisutan kada je, tokom posete državne delegacije Kini (septembar 2018), ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić potpisao da RTB Bor ode u ruke kompanije Ziđin. Ministar finansija Siniša Mali je redom potpisao ugovore sa firmama koje se zovu Šiđadžuang Džij, Šandong Linglon, Landžou Guantung… i sa Huavejom o nabavci kamera za nadzor koje prepoznaju lica. Smederevska železara je otišla u ruke kineskog Hestila uz potpis tadašnjeg ministra privrede Željka Sertića (april 2016).

Ministarki saobraćaja i infrastrukture Zorani Mihajlović dopalo je, između ostalog, da potpiše ugovor o „zajedničkom ulaganju“ u Beograd na vodi sa kompanijom Igl Hils iz Emirata (april 2015), koncesiju za beogradski aerodrom sa francuskom kompanijom Vansi (mart 2018), ugovor o izgradnji Moravskog koridora sa tursko-američkim konzorcijumom (decembar 2019).

POTPISI KAO „GARANTI ĆUTANJA“

Vučićev potpis naći će se, doduše, na krovnim sporazumima sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima (februar 2013), ali su oni opšteg tipa – o strateškom partnerstvu, saradnji u oblasti odbrane i zaštiti investicija.

Jedini put se Vučićevo ime našlo ispod neke poslovne kombinacije vlasti u okvirnom ugovoru za osnivanje Er Srbije (avgust 2013) u dilu sa Etihadom. No, taj potpis je godinu dana kasnije postao bezvredan jer je Dušan Vujović, kao ministar privrede, potpisao reviziju sporazuma. Njegov prethodnik na ministarskoj funkciji Saša Radulović je tada u autorskom tekstu za „Vreme“ tvrdio da je „novi ugovor očigledno pisan da bi se prikrile i pokrile diletantske stvari koje su pisale u Osnovnom ugovoru i koje su problem za Evropsku komisiju“. Radulović je čitav posao sa Etihadom okarakterisao kao „sipanje novca u propali bunar“.

Ni drugi sporni dilovi sa Arapima nemaju Vučićev potpis. Ondašnji ministar privrede Dušan Vujović potpisao je ugovor o zajedničkom ulaganju u poljoprivredu sa firmom Al Ravafed (jul 2014), a vredno zemljište PKB-a je ispod cene prodato Al Dahri sa potpisom državnog sekretara u Ministarstvu privrede Dragana Stevanovića (oktobar 2018).

Kritičari odsustvo Vučićevih potpisa tumače kao delegiranje odgovornosti za korupcionaške poslove na posilne. „Ti potpisi više deluju kao garanti ćutanja o saučesništvu u zloupotrebama funkcija i zakona, kriminalu i korupciji, koji će zauvek štititi vezu nalogodavaca i izvršilaca“, smatra Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde. „Međutim, veoma bi zanimljivo bilo, u kontekstu afera oko sumnjive trgovine oružjem u koju je upleten Vučić i njegov partijski i državni vrh, da se prelistaju svi njegovi potpisi dok je bio ministar odbrane. Sigurna sam da bismo tu dobili odgovore na pitanja o aferi Krušik, GIM-u i Vučićevom omiljenom trgovcu Slobodanu Tešiću“, dodaje Marinika Tepić za „Vreme“.

SAKRIVANJE „IZDAJE“

Patriotski front kritičara nudi tumačenje prema kojem Vučić od istorijskih udžbenika sakriva svoju „izdajničku ulogu“. Podseća se najčešće da se, iako je Vučić vukao konce, na famoznom Briselskom sporazumu (april 2013) nalazi potpis tadašnjeg premijera Ivica Dačića, čoveka kojeg bije glas da je ucenjen i da mu sudbina leži u dosijeu u Vučićevoj fioci.

Istina, Vučićev potpis je na pet „malih“ sporazuma (2015) zajedno sa imenom tadašnjeg kosovskog premijera Ise Mustafe. Njih dvojica su u Briselu potpisali dilove o pravosuđu, energetici, Zajednici srpskih opština, telekomunikacijama i mostu na Ibru, što je Marko Đurić okarakterisao kao goleadu Srbije od čuvenih 5:0.

Dok se tu briselski reflektori nisu mogli izbeći, vlast je tiho zaključivala sporazume koji Srbiju dovode u predvorje NATO – ali tek pošto je Vučić predao funkciju ministra odbrane. Na sporazumu SOFA (Status of Forces Agreement) nalazi se potpis nekadašnjeg ministra odbrane Nebojše Rodića (januar 2014), a na sporazumu IPAP (Individualni partnerski akcioni plan) je ime Bratislava Gašića (januar 2015).

„Možda Srbija nije formalno ušla u NATO, ali NATO u Srbiju uveliko jeste“, napisao je Đorđe Vukadinović za „Politiku“ u februaru 2016. „Upravo ovo je, sviđalo vam se to ili ne, jedna od najkonkretnijih tekovina tri i po godine vlasti SNS nad Srbijom. Naravno, uz ‘briselske sporazume’ sa Prištinom. Sve ostalo je više-manje samo propagandna magla i dim.“

SVE ZA REJTING

Sa druge strane, Vučiću se zamera da je neprekidno u vanustavnom ofsajdu, da se u sve meša i o svemu odlučuje. Nije li paradoksalno onda pitati zašto još ne potpisuje sve ugovore? Ili je, upravo suprotno, logično da baš on potpisom garantuje za dilove koje pravi?

Kao kada je prošlog oktobra potpisao dokument o takozvanom „mini-šengenu“. To mu je bilo važno, da bi i dalje bio šampion evrointegracija na Balkanu, i ne preterano opasno jer je dokument opšteg karaktera. Zato je Vučić taj sporazum potpisao kao predsednik, i to sa premijerima Albanije i Makedonije.

Miloš Hrnjaz, docent na Fakultetu političkih nauka, za „Vreme“ navodi da prema Bečkoj konvenciji o međunarodnom pravu (1969) samo šef države, premijer i ministar inostranih poslova mogu bez posebnog ovlašćenja da potpisuju međudržavne ugovore i preuzimaju obaveze na državu. Svi ostali moraju imati ovlašćenje sa vrha da nešto potpišu.

On dodaje da predsednici država obično potpisuju „samo veoma važne međunarodne ugovore“, te da odsustvo njihovog potpisa demonstrira da se nečemu pridaje manji značaj. „Nepotpisivanje međunarodnih ugovora bi moglo da ima i drugačije motive – da se izbegne pitanje eventualne nesaglasnosti potpisanog sa nacionalnim pravom, u prvom redu sa Ustavom, ili da se izbegnu eventualne političke posledice u vidu smanjenja popularnosti“, objašnjava Hrnjaz.

Osam godina Vučićeve svevlasti moglo bi da se posmatra i kao slalom kroz minsko polje svega što bi moglo da mu ugrozi rejting. Nepopularni poslovi se delegiraju na poslugu.

U rimejku klasika Gorana Markovića „Tito i ja“ mali Zoran bi bio pozvan na Vučićev rođendan, pa bi rodbina rekla da ne valja ići praznih ruku i zapitala: „A šta to njemu čovek može da pokloni, a da on to već nema?“ Neko bi se dosetio – penkalo za svaku priliku.