Čekajući vladu ograničenih sposobnosti

Ivica Dačić će u 54. godini života konačno morati nešto zaista da radi. Naravno, nije bilo lako kormilariti Socijalističkom partijom Srbije sve ovo vreme, održavati je u vlasti, provlačiti se kroz scile i haribde političkih kombinatorika, „koferčića“ i „banana“, biti ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, ali… Nešto na dnevnom nivou tako fizički i mentalno naporno kao vođenje Narodne skupštine, pa bar zbog redovnih buđenja rano ujutru, celodnevnih sedenja na jednom mestu i slušanja poslanika, od kojih mnogi ama baš ništa smisleno nemaju da kažu, a usled nepostojanja opozicije ni razloga da se posvađaju, do zla boga je dosadno i zahtevno. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog pritiska nagomilanih zakona na čekanju i direktnih TV prenosa. Dačić se s tim u životu još nije susreo.

Da li je lider socijalista ovu ulogu sam tražio ili mu je „namenjena“, to bar u ovom trenutku ne znamo. Ali odluka da će baš on biti novi predsednik parlamenta jedna je od tek nekoliko konkretnih informacija koje je Aleksandar Vučić, u svojstvu lidera Srpske napredne stranke, saopštio u dugo najavljivanom obraćanju javnosti u utorak 20. oktobra uveče.

Ko će biti ministri u novoj vladi koju će Srbija dobiti više od četiri meseca nakon redovnih parlamentarnih izbora i nedugo pred krajnji Ustavom propisani rok – nismo saznali. Vučić je prvo rekao da će imena biti poznata „za dan ili dva“, pa onda – i to posle kraćeg razmišljanja – „u nedelju“, kao i da ima još „dve, tri“, a zatim „dve, tri ili četiri“ kadrovske nedoumice… Nagađanjima o kome bi moglo da se radi, ko će doći u vladu, ko ostati, a ko otpasti, na ovom mestu se sada nećemo baviti. Vučić je, međutim, zvanično potvrdio ono što je „Vreme“ na ovom mestu prethodnih meseci više puta pominjalo kao vrlo ozbiljnu mogućnost, a detaljno pre dve sedmice – Srbiju čekaju vanredni parlamentarni izbori koji će se održati, kako se predsednik Srbije izrazio, „najkasnije 3. aprila 2022.“. Inače, to je i krajnji rok za redovne predsedničke i beogradske izbore. Srbija će, dakle, sada dobiti privremenu vladu, krajnje ograničenog roka trajanja do najviše osamnaest meseci, koja će uz to biti – koncentraciona.

PARTNERI SA PEČATOM

Vučić je očito odlučio da nema svrhe da izmišlja opoziciju tamo gde je nema i da bi se davanje statusa (naravno, strogo kontrolisanih) opozicionara bilo Dačiću bilo Aleksandru Šapiću doživelo preterano farsično, pa valja i formalno priznati da su se svi njegovi politički protivnici našli van institucija. To za imidž države i njegove vlasti uopšte nije dobro ma kako ta opozicija svojim rejtingom stajala – šef države tvrdi da bi lista SNS-a da se sada održavaju izbori sama imala 180 mandata i da su naprednjaci čak ojačali od 21. juna.

Pored ovog priznanja realnosti, koncentraciona vlada je najmanje rizičan potez s obzirom na odluku o njenom ograničenom trajanju, odnosno o vanrednim izborima. Na taj način Vučić će već sada za sebe čvrsto vezati partnere na koje računa, ne oslanja se na usmene dogovore, ne zavisi od nekih budućih kombinacija i dešavanja.

Dačić i Šapić su sada na najčvršći mogući način obavezani da ga podrže na predsedničkim izborima, da budu lojalni i na beogradskim i da mu ne prave probleme na parlamentarnim. Strateško partnerstvo SNS–SPS–SPAS je ovim pečatirano.

S druge strane, Dačić je spasen na čelu socijalista, odlazak te partije u opoziciju bi vrlo verovatno značio njegov odlazak u penziju, a pitanje je šta bi uopšte ostalo od stranke koja je poslednjih bar dvanaest godina građena isključivo na imperativu „brige za svakog svog člana“, tačnije državnog uhlebljenja, tako da mu žuljanje stolice na Trgu Nikole Pašića narednih godinu i po realno nije previsoka cena. Što se tiče Šapića, treba mu verovati da nije imao ništa protiv ni da bude van vlasti ni da bude u vlasti, kao i da zaista nije imao spisak želja za funkcije u vladi i javnom sektoru. Vreme svakako igra za njega, samo treba kontrolisati temperament, biti fokusiran, disciplinovan i strpljiv.

SCENARIO ZA OPOZICIJU

Kada se podsetimo da će u novoj vladi premijerke Ane Brnabić biti zastupljene i stranke nacionalnih manjina, uglavnom na mestima državnih sekretara i pomoćnika ministara, stižemo do činjenice da će posle 30 godina parlamentarizma u Srbiji ovo biti prvi sastav zakonodavnog doma i zvanično bez opozicije. Treba li zagovornici bojkota junskih izbora ovo da slave kao svoju pobedu?

Svako ima pravo da slavi šta mu se slavi i da predstavlja kao trijumf šta god mu se predstavlja, jer politička borba je u velikoj meri upravo to – predstava, borba za premoć željene percepcije, mada često i sa vrlo bolnim realnim posledicama. Tako da je potpuno razumno očekivati da će opozicija koja je bojkotovala izbore insistirati na tvrdnji da je Vučićev režim koncentracionom vladom sada potpuno razobličen, demaskiran, da je on sam praktično priznao taj „poraz“ i da je cela priča sa formiranjem novog skupštinskog saziva i vlade potpuno nevažna. To možda jeste tako, a možda i nije. Ali to ostavljamo političkoj borbi. Mnogo zanimljivije, i važnije, jeste šta će opozicija da radi sa izborima koji nas čekaju.

Vanredni parlamentarni izbori mnogo su više u Vučićevom interesu nego što su u interesu opozicionara, koji pre svega nemaju snage da u punom kapacitetu vode tri izborne kampanje. Takođe, ove izbore za Narodnu skupštinu biće veoma teško bojkotovati, pogotovo ako se učestvuje na onim za predsednika i Beograd. Izlazak na jedne uz neizlazak na druge izbore bilo bi jako teško objasniti biračima, a pre svega u prestonici, a postoje i velike ambicije u traženju kandidata za Andrićev venac.

Kako će opozicija izdejstvovati značajno bolje izborne uslove u odnosu na prethodnu kampanju pitanje je sa najrealnijim odgovorom – nikako. Uz posredovanje predstavnika Evropskog parlamenta sigurno će se održavati novi pregovori o toj temi, pa je i u interesu vlasti da pokaže kako je otvorena za dijalog sa neistomišljenicima. Međutim, dramatično izmenjenih okolnosti za godinu dana u odnosu na današnji dan neće biti izuzev izvesnih zakonodavnih korekcija i nešto otvorenijeg RTS-a i ažurnijeg REM a. Uglavnom, dovoljno da SNS kaže kako su na nešto pristali i dovoljno da opozicija kaže kako su ponovo u nečemu pobedili, pa svi na izbore.

A onda: tesno u Beogradu, na predsedničkim pristojan rezultat, mada uz poraz u prvom krugu, i četvrtina ili petina mandata u parlamentu. To je za opoziciju najizvesniji scenario na narednim izborima. A ako se odluče da opet bojkotuju parlamentarne izbore, biće izuzetno zanimljivo čuti kako će to da objasne biračima.

ZADACI I PERCEPCIJE

Vlada, koja će, kako je u utorak 20. oktobra uveče na RTS-u najavila Ana Brnabić, biti izabrana u sredu 28. oktobra, ma koliko je mnogi u opoziciono orijentisanom delu javnosti smatrali nevažnom, suočiće se s velikim brojem zadataka od čijeg ispunjavanja direktno zavise bolji život građana, te današnjica i sutrašnjica cele države.

Iako je istina, a jeste, da sve najvažnije odluke donosi Aleksandar Vučić, ma šta njegovi najvatreniji obožavaoci i kritičari mislili, on ipak nije Supermen, nije natčovek koji u svakom trenutku može da se bavi svakom temom, ako ništa drugo neophodni su mu saradnici koji umeju da izvršavaju zadatke u poverenim resorima i bar ponekad da izađu sa nekom idejom, uz plus na sve to da ipak ne može da pravi „stilski“ blamantnu vladu u susret svim onim izborima na kojima mora da pobedi.

Koje će zadatke, dakle, morati da rešavaju predsednik, premijerka i njihovi ministri u narednih godinu i po? Kako su najavili, ima ih šest i redom su: borba protiv pandemije (Vučić najavljuje vakcinu za „četiri-pet“ meseci, ali pre juna za masovnu upotrebu teško da će je biti); borba za Srbe na Kosovu i kompromisno rešenje za Kosovo (tu će dosta toga zavisiti od američkih izbora, između ostalog); borba protiv „mafije“ (u narednom periodu očekujmo buljuke medijskih naslova i videćemo koliko pravosudnih postupaka); reforme na putu ka EU, dijalog sa različitim društvenim grupama, borba protiv netrpeljivosti prema migrantima (što je za svaku pohvalu); zadržavanje nezavisnosti države i samostalnog donošenja odluka (što znači da će Srbija, bez obzira na sve glasnija protivljenja sa Zapada, nastaviti da razvija sve bliže odnose sa Kinom, dok će se s druge strane nastaviti pažljivo distanciranje od Rusije); ekonomski rast i uspešna borba protiv ekonomskih posledica pandemije.

Prema Vučićevim rečima, cilj nove vlade biće da narednih godinu i po dana Srbija bude prva u Evropi po svim parametrima koji znače bolji život građana. Opstanak njegove vlasti zavisiće od toga da li će građani Srbije, sve statistike na stranu, imati percepciju osetnog boljitka u svojoj svakodnevici kada se na biračkom mestu „najkasnije 3. aprila 2022.“ bude podvlačila crta.