Čeda i Legija u dva čina

Da su svedočenje Čedomira Jovanovića na suđenju optuženima za ubistvo Zorana Đinđića i njegov intervju za TV B92 bili deo nekakve pozorišne predstave ili postmodernog hepeninga, kritičari zaista ne bi imali težak posao. Rekli bi jednostavno da su tog 11. i 12. aprila, što na daskama Specijalnog suda, što pred TV kamerama, imali prilike da vide uglavnom ubedljiv nastup glavnih aktera, zanimljiv uvod, pomalo razvučen i uspavljujući zaplet i, konačno, veliko, zaista veliko, finale. To bi se, dakle, desilo da je reč o pozorištu… Pošto je reč o turobnoj realnosti života u Srbiji i pošto se u ovom slučaju pozorišni kritičari ne pitaju, opis čitave stvari izgleda ovako: mnogo toga već poznatog obogaćeno obiljem manje poznatih detalja, mnogo ponavljanja opštih mesta, mnogo emocija svih učesnika i opet ista stvar – veliko finale u vidu direktnog suočenja Čedomira Jovanovića s prvooptuženim za ubistvo srpskog premijera Miloradom Ulemekom Legijom.

PRVI ČIN: Iako je u trenutku objavljivanja ovog broja „Vremena“ javnost već detaljno obaveštena o svim bitnim elementima svedočenja bivšeg potpredsednika Vlade, red je da na ponešto ipak podsetimo. Tokom prvog dana nastupa u Specijalnom sudu, Čedomir Jovanović je pre svega naveo da su Vojislav Koštunica i njegovi saradnici odgovorni za smrt Zorana Đinđića (znači, ne krivi, već odgovorni), kao i da su neki od njih odlazili u kuću Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici – u tom kontekstu, istakao je Zorana Šamija, Gorana Ilića, Gradimira Nalića i Radeta Bulatovića. Izneo je takođe da mu je Ulemek 5. oktobra 2001. lično saopštio da je uspostavio kontakt sa Acom Tomićem, kao i da se tom prilikom sa njim sastao u Spasojevićevoj kući. Pored toga, saopštio je niz detalja o pobuni JSO-a u novembru 2001, objasnio kako su i zašto on i Zoran Đinđić usred te pobune otišli u sedište JSO-a u Kuli, zašto je iscepao ostavku koju je napisao tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović i detaljno opisao kakve su emocije članovi Đinđićeve vlade gajili spram prvooptuženog. Uz Ulemeka, jedna od glavnih tema bio je Dušan Spasojević – na samom početku, Jovanović je negirao da je Dušanu Mihajloviću naredio da Spasojeviću omogući policijsko obezbeđenje, da bi posle toga negirao i često pominjane tvrdnje o tome da je Spasojevićevu suprugu i ćerku uvodio u Centralni zatvor. Tokom prvog dana svedočenja, javnost je još saznala da je posle pucnjave u klubu „Stupica“ u junu 2001. Jovanović na razne načine morao da ubeđuje vođe JSO-a da je Ulemek samo uhapšen, a ne isporučen Hagu; da je Ulemekova supruga „celo prepodne zvala Vladu, ali da se nije probila dalje od centrale“; da je potom organizovana njena poseta pritvorenom suprugu; da je, konačno, Jovanović posle Ulemekovog puštanja otišao u njegovu kuću na razgovor i da je tom razgovoru prisustvovao Milorad Bracanović. Jovanović je istog dana rekao da su izjave svedoka u procesu za ubistvo na Ibarskoj magistrali povučene neposredno posle ubistva Momira Gavrilovića jer se smatralo da „DS neće izdržati tu aferu“. U tom delu priče, bivši potpredsednik Vlade naveo je da je upravo posle ubistva Gavrilovića iz pritvora „u tišini“ pušten i Dušan Spasojević (tada osumnjičen za otmicu Miroslava Miškovića), da je pre toga Spasojević pristao da svedoči o nekim slučajevima, kao i da je „pred njegovom ćelijom“, neposredno pre puštanja, zatečen naoružan čovek koji je uhapšen na Voždovcu i potom prebacivan iz jedne policijske stanice u drugu. „Kako je moguće da on prođe sve to i da pritom pri sebi ima oružje? I na šta bismo mi ličili da se takvom svedoku kao što je Spasojević nešto dogodilo u zatvoru? Jednostavno, bili bismo optuživani, kao i u mnogim drugim prilikama“, objasnio je Jovanović ilustrujući kako su iz MUP-a curile informacije i kako se u određenom trenutku nikom zapravo nije moglo verovati.

Pored svega ovoga, Jovanović je izneo i nekoliko detalja koji se nisu našli na naslovnim stranicama, verovatno zato što je o njima već ranije bilo reči. Tako je, recimo, pomenuto da su posle 5. oktobra 2000. Vojislav Koštunica i Slobodan Milošević pregovarali o tome da Milošević postane premijer nove savezne vlade, ali da je Koštunica na kraju konstatovao kako se s tim ne bi saglasili „ekstremni delovi Demokratske stranke“. Takođe, Jovanović je objasnio i zašto u Đinđićevoj vladi mesto ministra policije nije zauzeo Gradimir Nalić, kako se krajem 2000. očekivalo: po njemu, to rešenje je bilo neprihvatljivo zato što je Nalić na slavi JSO-a u novembru 2000. pozvao Jedinicu da podrži „prave patriote, a ne one s kojima ste se dogovorili“.

ČIN U SENCI FINALA: Za razliku od prvog dana, tokom kojeg se u sudnici moglo čuti i nešto novih detalja već poznatih priča, drugi dan Jovanovićevog svedočenja protekao je u objašnjavanju ranije rečenog, ali i u na momente vrlo uzbudljivim raspravama. Naime, on je detaljnije opisao situaciju neposredno pred ubistvo Zorana Đinđića, istakavši kako je veliko hapšenje čelnika zemunskog klana i vođa Jedinice za specijalne operacije trebalo da se dogodi samo dan posle 12. marta i da su vršene poslednje provere lokacije traženih lica koja su u to vreme promenila „svoj uobičajeni način ponašanja i komunikacija“. Takođe, nebrojeno puta ponovljena je hronologija Jovanovićevih poseta Šilerovoj i Centralnom zatvoru, kao i priča o širini njegovih nezvaničnih ovlašćenja – sve, naravno, uz dobro poznate zaključke i teze. Odgovarajući na pitanja advokata optuženih, on je rekao da suprugu Dušana Spasojevića nije upoznao, da nije upoznao ni Mileta Lukovića, da nikada nije sedeo na bazenu u Šilerovoj, da ga tamo nije posluživao „tamnoputi momak sa zaliscima“ (kako ga je pitao jedan od advokata), da od Spasojevića nije dobio ni mercedes ni pištolj, da mu je Dragoljub Marković prijatelj, da se Marković i Ljubiša Buha poznaju od detinjstva, da je Buha preko Markovića povremeno upozoravao Jovanovića na opasnosti koje prete liderima DOS-a, kao i da Buha nije imao nikakvu ulogu u događajima 5. oktobra.

Ipak, jedan od najzanimljivijih delova tog svedočenja bio je zapravo Jovanovićev sukob sa Ulemekovim advokatom Slobodanom Milivojevićem. Naime, iako je prethodnog dana istakao kako je Vlada posle Miškovićeve otmice u pritvoru „koliko god je mogla“ zadržala Dušana Spasojevića, Jovanović je ovaj put ipak rekao nešto drugo: „Posle te otmice, Spasojević je pušten, a njegov advokat Slobodan Milivojević zna kome je platio da bi se to desilo.“ Na pitanje Milivojevića da kaže ko je konkretno potplaćen, bivši potpredsednik Vlade je odgovorio: „Ne mogu da kažem kome ste dali, ali ste dali 200.000 maraka.“ U obraćanju novinarima posle svedočenja, Milivojević je negirao ovakve optužbe, rekavši da je priča o 200.000 maraka zloupotrebljena – navodno, on je kao advokat u to vreme prodao Spasojevićevu kuću, a čitava transakcija bila je „teška“ 250.000 maraka.

Kako bilo, posle Milivojevića, na red je došao i Nenad Vukasović, advokat Zvezdana Jovanovića – pošto ga je svedok indirektno prozvao kao saradnika DB-a, Vukasović je ljutito konstatovao kako ga Jovanović vređa, jer „ja nisam bio saradnik, već pripadnik DB-a“. Tokom duela sa Vukasovićem, jedno od glavnih pitanja advokata bilo je „da li su Dušan Spasojević i Mile Luković bili uhapšeni?“. Svedok je potom više puta ponovio da su oni ubijeni, a ne uhapšeni, a čitava stvar završena je konstatacijom kako je „nama najmanje odgovaralo da se izgube tako važni svedoci“.

Tokom dvodnevnog svedočenja Čedomira Jovanovića pred Specijalnim sudom otvoreno je nekoliko zanimljivih pitanja, pomenut niz detalja vrednih pažnje, ali je opšta ocena da se nije čulo baš mnogo spektakularno novog. U tom smislu, svedočenje je zaista daleko od onoga što se očekivalo posle bezbroj Jovanovićevih najava da će sve što zna reći tek pred sudom. Ostalo je nesporno da Jovanović mnogo toga zna, ali je isto tako nesporno da se to što on zna s teškom mukom probijalo „između redova“, tj. između onoga što je više ocena, procena i generalna slika nego neka nova činjenica. Iako je na pitanje jednog od advokata da li iznosi svoje opservacije ili konkretne stvari, Jovanović istakao kako bi, u slučaju da iznosi opservacije „ovo svedočenje trajalo mesecima“, utisak je da je bivši potpredsednik Vlade više objašnjavao, nego otkrivao. No, očekivanja onih koji su od dvodnevnog svedočenja mnogo očekivali ipak nisu izneverena – zahvaljujući finalu čitavog spektakla, vredelo je odslušati čak i ono što se već dugo zna. Poštujući proceduru, predsednik sudskog veća je, posle advokata oštećenih i optuženih, priliku za postavljanje pitanja pružio i optuženima – prisutni su očekivali da će pitanja imati i prvooptuženi Ulemek, kao i često pominjani Dejan Milenković Bagzi i Saša Pejaković. Ali, tu dolazimo do velikog preokreta… Pošto je prvooptuženi objasnio kako posle „niza neistina i nebuloza“ ne želi da postavlja pitanja i da umesto toga traži suočenje sa svedokom, ostali optuženi nisu pokazali želju za ispitivanjem i reč je prepuštena bivšem komandantu JSO-a (koji je obrazložio da suočenje traži „po osnovu“ neslaganja njegovog iskaza sa Jovanovićevim po mnogim bitnim pitanjima). Sudsko veće dozvoljava suočenje, Ulemeka izvode iz dela za optužene, Jovanović se okreće ka njemu i uz osmeh konstatuje kako mu je „veliko zadovoljstvo što može da porazgovara sa ubicom Zorana Đinđića“. Ulemek onda traži od suda da spreči svedoka da ga vređa, na šta svedok odgovara u holivudskom stilu: „Ti si biološka uvreda. Ti kad ćutiš, vređaš.“ Sledile su pretnje („Ako ovako nastavi da priča, završiće u bolnici“, Ulemek), dalje uvrede („Da biste uvredili nečije dostojanstvo, to dostojanstvo mora da postoji“, Jovanović, „On je u agoniji“, Ulemek) i vrlo malo konkretnog dijaloga tokom kojeg je svaka strana, naravno, ostala pri prvobitnim izjavama.

Ocene ovakvog epiloga su neposredno po okončanju svedočenja bile različite. Po jednima, Jovanović je bio neubedljiv, previše emotivan i nimalo na nivou svega onoga što je prethodno rekao sudijama. Po drugima, „konačno je uradio pravu stvar“, odnosno bio baš ono što se od njega i očekuje. Kad se sve sabere i oduzme, biće da su i jedni i drugi u pravu. S jedne strane, činjenica je da Jovanoviću nije trebalo da završnim nastupom nekako baci u senku sve što je pre toga ispričao, da njegovo ponašanje nije nimalo nalikovalo ponašanju jednog političara i da ono nema nikakve veze s utvrđivanjem konačne istine zbog koje se i našao pred Specijalnim sudom. S druge strane, činjenica je da je emotivnost u određenim trenucima dozvoljena svima, pa i Čedomiru Jovanoviću. Činjenica je da u određenim trenucima čovek može (ponekad i mora) da tamo nekom Marku/Janku/Legiji kaže šta o njemu zapravo misli – koliko god to ne bilo na nivou zadatka i politike. Pored svega toga, takođe je činjenica da je Jovanović u svom završnom nastupu, možda čak i nesvesno, ispao prilično praktičan. Naime, ono što je on izgovorio Legiji, zapravo su reči koje bi prvooptuženom Ulemeku uputio i svaki običan građanin – istovremeno nemoćan i kivan zbog onoga što se dogodilo Zoranu Đinđiću i Srbiji 12. marta 2003. Ako se zna da je još i pre ovog svedočenja Čeda krenuo u pohod za političko pridobijanje baš takvih, nemoćnih i kivnih istovremeno, jasno je da od ovog „ispada“ može da ima samo vajde.

Kako god da okrenemo, vredelo (mu) je.