Carica, kraljica, pokajnica

U ratnom izdanju brošure Ko je ko u Republici Srpskoj (izdavač Humanitarna organizacija „Tamo daleko“, 1995. godine), u odrednicu o Biljani Plavšić smešteno je mnogo toga: opisana je najpre kao jedan od „stegonoša buđenja srpske nacionalne svesti“ kome su Muslimani odavno odredili mesto u vrhu liste ratnih zločinaca, dok je srpski narod i borci na frontu jednostavno smatraju „srpskom caricom“; za nju je rečeno da je dosledni i nepokolebljivi antikomunista još od 1945. godine; zatim da smatra kako je rat u BiH bio neizbežan i da je to bio jedini način da „Srbi ne žive pod Turcima“; kako je dr Vojislav Šešelj gotovo usamljen pozitivan primer pravog lidera među srpskim političarima i, na kraju, kako bavljenje politikom nije promenilo osnove njene ličnosti, ali njen život svakako jeste. Nadahnuti autor zapisao je takođe da je „dr Biljana Plavšić veoma lepa, elegantna, odmerena, vaspitana, obrazovana – ukratko, prava dama u kojoj ima mnogo ženske topline i nežnosti“.

Sedam godina kasnije, dok u glavnoj haškoj sudnici na istoj stolici na kojoj obično sedi i Slobodan Milošević, sluša šta o njoj govore predstavnici tužilaštva i odbrane, Biljana Plavšić bi svakako najradije da zaboravi da je ikada bila ikakav nacionalni stegonoša, da su je ikada nazvali „srpskom caricom“, ili da je ikada poznavala, a još manje hvalila nekoga ko se zove Vojislav Šešelj. Ili Arkan. Nobelovac Eli Vizel koji je u završnoj haškoj raspravi pre odmeravanja kazne Biljani Plavšić svedočio preko video linka, u jednom trenutku (kao da je upravo pročitao onaj nadahnuti citat iz pomenute knjige Ko je ko u RS) zapitao se kako je uopšte bilo moguće da neko tako vaspitan, kulturan, inteligentan i obrazovan (doktor nauka, univerzitetski profesor, Fulbrajtov stipendista) kao gospođa Plavšić, ikada zalegne iza politike koja je vodila nasilnom proterivanju tako velikog broja ljudi, prolivanju krvi, ljudskoj patnji i nesreći.

KONTRASTI: Svako ko je ikada sreo Biljanu Plavšić i imao prilike da s njom razgovara verovatno je sebi postavljao slično pitanje kao i nobelovac Vizel. Oni neuporedivo pragmatičniji predstavnici međunarodne zajednice, poput Medlin Olbrajt, bivšeg američkog državnog sekretara, nisu svojevremeno gubili vreme baveći se takvim dilemama.

Onoga trenutka kada je Biljana Plavšić, kao predsednica RS, odlučila da postane „stegonoša“ sprovođenja Dejtonskog sporazuma, Olbrajtova i ostali uhvatili su se za nju kao „zubima za vetar“, govoreći da ova hrabra žena zaslužuje sve pohvale za ućutkivanje i potiskivanje iz političkog života čuvenih paljanskih hajduka – Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika.

U nekim budućim knjigama tipa „ko je bio ko u RS“ nešto manje jednostrani autori svakako će zabeležiti kako je Biljana Plavšić sva bila sačinjena od kontrasta. Jedan od njenih brojnih nadimaka bio je i „ledena kraljica“, a držala je ubedljivo najvatrenije i najzapaljivije govore od svih lidera s Pala; njeno ime bilo je ispisano na mnogim tenkovima i artiljerijskim oruđima u RS iz kojih se tuklo po „neprijatelju“, a istovremeno je na kanabetu u svom kabinetu, kao neku vrstu amajlije, neprekidno čuvala malog sivog plišanog medu; njena ratnička opcija koja (pogotovo u prvoj godini bosanskog rata) nije pitala za žrtve imala je ponešto od „tačerske travestije“ – umesto u neko bradato pakovanje, bila je upakovana u fino odabran kostim s brošem, urednom frizurom i odnegovanim tenom; ona koja je kao i svaki pravi „antikomunista“ smatrala da je život pod Titom bio neka vrsta „genocidnog satiranja“, zbog čega se s onim režimom „ni u čemu nije slagala“ napravila je u to vreme mirnodopskog genocida zavidnu karijeru – između ostalog, bila je i dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Sarajevu, Fulbrajtov stipendista, član Akademije nauka i umjetnosti u BiH; za Željka Ražnatovića Arkana, koji je pre svega zbog svojih vojnih akcija u Bijeljini dospeo na tajnu hašku listu, umela je da kaže kako je „divan i human čovek koga je nevolja naterala da se lati oružja“, dok je konkretno za njegovo vojno angažovanje u Bijeljini izjavila: „Kada sam videla šta je tamo uradio odmah sam zamislila da su sve njegove akcije takve. Rekla sam: evo srpskog junaka. On je pravi Srbin, takvi nam ljudi trebaju“; žena političar koja je izjavljivala da „etničko čišćenje može biti i prirodna pojava“, koja je priželjkivala „da čitavu istočnu Bosnu očisti od Muslimana“, tvrdila da su Muslimani „genetski kvaran materijal prešao u islam“, kojoj se (možda ne baš sasvim korektno) pripisuje i izjava o Srbima kadrim da u ratu protiv celog sveta izgube ako treba i 6.000.000 ljudi, jer će ostalih 6.000.000 svakako preživeti, doživela je da upravo u njoj, nekoliko godina kasnije, taj isti svet prepozna i vidi jedinu demokratsku nadu i šansu za spas Dejtonskog sporazuma i obnovu međunacionalnog poverenja među narodima u BiH.

MILOŠEVIĆ: Većina ovih izjava koje po svojoj radikalnosti daleko nadilaze sve ono što su govorili i najzagriženiji zagovornici ratne opcije potiče inače iz prve godine rata u BiH, zbog čega je Biljana Plavšić i dospela na hašku optuženičku klupu.

U knjizi Balkanska odiseja lord Dejvid Oven opisuje, na primer, gospođu Plavšić kao jednog od paljanskih lidera najzaslužnijih za to što Vens-Ovenov plan o podeli Bosne nije usvojen u Parlamentu RS. Oven tvrdi da je Plavšićka tada jasno poručila kako nema uzmicanja s teritorija koje su Srbi jednom osvojili u Bosni. Njemu se činilo da je ona tada, po tvrdoći svojih stavova, bila najbliža generalu Ratku Mladiću. Oven takođe primećuje da je tadašnja potpredsednica RS o mirovnom planu govorila prilično podrugljivo, što je ostavilo utisak na poslanike paljanske skupštine. U tome, naravno, nije bila usamljena, ali je zato bila jedina koja je uoči ovog skupa odbila da se, pred mnogobrojnim uglednim gostima i TV ekipama, rukuje sa Slobodanom Miloševićem.

Ovom incidentu prethodile su upravo pripreme javnog mnjenja od strane zvaničnog Beograda da se Vens-Ovenov plan obavezno usvoji. Baš u to vreme neke novine su prenele Plavšićkinu izjavu o tome „kako nas je 12.000, pa neka i šest strada…“ Ona je kasnije objasnila da su to zapravo reči jednog ranjenog ratnika koje je ona samo citirala. Svejedno, Milošević se uhvatio za ovu izjavu i rekao da je onima koji tako govore mesto u bolnicima, a ne u politici. Njegova supruga je otišla još korak dalje i opisala Plavšićku kao „dr Mengelea s Pala“.

Koji dan kasnije, upravo na Palama, Miloševićeva ruka koja je krenula da se rukuje s Biljanom Plavšić ostala je da visi u vazduhu bez pozdrava. Ostao je takođe i utisak da ni pre, a ni posle ovog događaja, Milošević nikada zbog sličnih izjava nije „slao u bolnicu“ nikoga iz svog muškog okruženja. A imao je dovoljno takvih pacijenata. Da je to tada učinio, možda danas ne bi sedeo u Hagu, a i bolnice bi se na vreme punile ovakvim pacijentima, umesto kasnije ranjenicima. Mnogo godina kasnije gospođa Plavšić je Miloševića opisala kao „inteligentnog čoveka s kojim nikada nije sarađivala“. Objasnila je da se njihov prvi sukob desio bar dve godine pre onog neuzvraćenog pozdrava na Palama, još 1990. kada je Milošević jednom prilikom došao u Sarajevo da se vidi s Alijom Izetbegovićem. Tom prilikom našao je i nekih pomalo potcenjivačkih dvadesetak minuta da se vidi s uglednim članovima Srpskog nacionalnog veća, što se njoj nikako nije dopalo, tim pre što je samo dan ranije Milošević odbio da Srpskoj pravoslavnoj crkvi vrati imovinu koja joj je pripadala.

U jednom intervjuu iz oktobra 1994. priznala je da je i ona, „kao uostalom svi“ prošla kroz fazu ljubavi prema Miloševiću, samo što je kod nje to kratko trajalo. „Davno sam naslutila da je Milošević čovek od kojeg Srbi mnogo traže, a on ne može da im pruži. Često sam govorila da nije kriv Slobodan Milošević jer on u sebi nema nacionalne srpske supstance i ne može da uradi neke stvari koje se od njega očekuju. Milošević nikada nije rekao da je nacionalista. Ljudi su bili oduševljeni njegovom rečenicom: ‘Ovaj narod niko ne sme da bije’. Analizirajmo tu rečenicu. On nije rekao ništa specijalno i toliko je normalno da narod ne sme niko da bije, bilo koji narod. Takvih demagoških štosova je bilo mnogo, ali ipak taj čovek nikada nije lagao. Druga stvar je što smo mi imali predstavu da se konačno pojavio vođa srpskog naroda. Lično sam odavno počela Miloševića da posmatram kao čoveka koji ne može da izađe iz svoje kože, a narod traži od njega da bude vožd. On to nije po svojim sposobnostima koje bi možda izašle iz jakog nacionalnog naboja, ali pošto tog naboja nema, a događaji su takvi da traže takvu klasu čoveka, on nije mogao drugačije.“

U junu 2000. kada se još nije znalo (tek se slutilo) da je dva meseca ranije u Hagu već podignuta optužnica protiv nje Biljana Plavšić je u NIN-u priznala da ju je Milošević još 1998. godine, pošto je izgubila predsedničke izbore u RS, pozvao da pređe u Beograd. Rekao joj je navodno – „Banjaluka je mala, dođi ovde“. Ona je to odbila, izgovarajući se da ne želi da napusti teritoriju BiH.

Poslednji put Miloševića je javno pomenula pre nekoliko dana u razgovoru s novinarkom „Politike“ u avionu na putu za Hag. Tvrdila je da njeno priznanje krivice u Hagu ne znači da je s Karlom del Ponte postigla nagodbu da svedoči protiv Miloševića „jer o njemu ne bi imala šta da svedoči“. Možda se i vara. Oni koji su nekada kao i ona smatrali da Milošević nema dovoljno „nacionalne srpske supstance“ i da ih stalno negde sputava i koči u njihovom nacionalnom zamahu (Milan Babić, na primer), spadaju među najubedljivije svedoke u glavnom haškom procesu.

KARADŽIĆ: Osim Vojislava Šešelja u jednom trenutku, na Plavšićkinoj listi „najboljih srpskih političara“ dugo je na prvom mestu stajao dr Radovan Karadžić. „Njegove izjave su uvek odmerene i realne, ali u njima nema beznađa. Uvek ima neke nade na kraju. On ima psihičke i fizičke snage da sve izdrži“, rekla je za njega Biljana Plavšić.

Uvažavanje je očigledno bilo međusobno, pa je tako 1996. godine, pošto ga je Dejtonski sporazum izbacio iz politike, sam Karadžić odlučio da privremeno za svog naslednika na mestu predsednika RS postavi Biljanu Plavšić. Pre toga, ona se nekoliko godina bavila uglavnom humanitarnim pitanjima, skresavši pomalo onaj svoj radikalizam s početka rata. Mnogima je ova Karadžićeva odluka (koju će kasnije opisati kao svoju najveću grešku) delovala pomalo čudno, ali se ispostavilo da je Plavšićki u tom trenutku izgleda najviše verovao kao najtvrđem političaru s Pala i najdoslednijem poštovaocu njegovog lika i dela.

Čitave te 1996. Biljana Plavšić na učestala pitanja hoće li Karadžić, umesto da se posveti unutarstranačkim pitanjima, ipak uskoro krenuti u Hag, odgovara na sličan način: „Ko to treba da ga izruči? Ne mogu zamisliti nijednog Srbina koji bi mogao da tako nešto uradi, ne samo prema Karadžiću nego prema bilo kome ko je učestvovao u ovoj našoj borbi“. Na podsećanje da Amerikanci verovatno neće odustati tek tako od Karadžića i Mladića, odgovara pomalo ljutito: „Ne mogu da shvatim tako brutalno mešanje Amerike i uzimanje prava da diktira našem narodu koga će da ima za predsednika. Kao što znate, reč je o dve najistaknutije ličnosti koje su od početka imale viziju koju smo mi, srpski narod u RS, sledili i koja nas je dovela dotle da postignemo prioritetni cilj, da se odvojimo od onih koji su za nepunih sto godina počinili tri genocida nad našim narodom. To je Karadžićeva velika zasluga. Ne znam šta hoće da postignu uklanjanjem generala Mladića. On je obavljao svoju vojničku dužnost i svi ga respektuju. On je legenda. Udarili su na dve ličnosti koje su sinonim srpstva u RS“.

Te 1996. Biljana Plavšić je pobedila na predsedničkim izborima u RS i na toj funkciji ostala do jeseni 1998. Početkom 1997. počinje upadljivije da se distancira od Radovana Karadžića i približava Zapadu. Karadžića i Krajišnika počinje da optužuje za „korupciju, reketiranje i pljačku male RS“, polako preseljava institucije i kabinete s Pala u Banjaluku, prestaje da bude gadljiva na stranu pomoć koja je često upakovana uz neke političke zahteve, u nekoliko navrata za dlaku izbegava nešto nalik na državni udar, ispred vrata njenog banjalučkog predsedničkog kabineta smeštenog u građevini habzburškog stila, Biljanu Plavšić i onog njenog plišanog medu s kanabeta sve češće čuvaju do zuba naoružani policijaci, ona postaje sve iskreniji zagovornik Dejtonskog sporazuma i sve poželjniji gost u mnogim evropskim metropolama. U međuvremenu osniva i sopstvenu stranku, a 1997. raspušta Skupštinu RS u kojoj dominira paljanska struja i organizuje prevremene parlamentarne izbore.

OLBRAJT: Početkom juna te godine u posetu BiH na nekoliko sati dolazi tadašnji američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja svraća i u Banjaluku gde iza zatvorenih vrata razgovara s Biljanom Plavšić. Dva meseca kasnije, u avgustu iste godine, u dva intervjua (jednom je prisustvovao i potpisnik ovog teksta) Plavšićka ponavlja istu spektakularnu izjavu – tvrdi kako je Medlin Olbarjt od nje tražila da pronađe Radovana Karadžića i da mu s američke strane uputi poslednju ponudu – odlazak iz RS u neku treću zemlju pod novim identitetom, potpuno povlačenje iz politike i javnosti, garancije da neće završiti u Hagu. Zadatak je ispunila, ali je Karadžić tu ponudu primio sa nepoverenjem, čak i pomalo ljutito („gledao me je gotovo s nekakvim prezirom“). Kada se 13. augusta 1997. ta priča poput bombe pojavila u novinama, Medlin Olbrajt koja se u tom trenutku zatekla u Čileu, požurila je da je naravno odmah demantuje, mada ne previše ubedljivo. Saopštila je kako se nada da gospođa Plavšić neuporedivo bolje pamti odredbe Dejtonskog sporazuma po kojima svi osumnjičeni za zločine moraju u Hag, nego što pamti detalje njihovog razgovora.

Ovaj nesporazum nije, međutim, previše opteretio odnose između Vašingtona i Banjaluke. Gospođa Olbrajt je u više navrata kasnije opisivala Biljanu Plavšić kao veoma hrabru ženu koja je započela istinsku demokratizaciju RS, presudno pomogla sprovođenje Dejtonskog sporazuma i izolaciju uticaja s Pala. Tvrdila je da njihovi odnosi osim uzajamnog razumevanja žena koje se bave politikom imaju i jednu prijateljsku notu. Mnogi su ovu „bliskost“ tumačili i kao najbolju moguću zaštitu Biljane Plavšić od eventualnih haških pretnji. Čarolija je nestala 1998. godine pošto je Plavšićka izgubila predsedničke izbore u RS.

Početkom januara 2001. dobrovoljno se zaputila u Hag, pošto su joj opet izgleda s američke strane savetovali da to uradi. Još u vreme dok se takva mogućnost samo teoretski pominjala, Biljana Plavšić je tvrdila da joj nisu potrebne tajne optužnice i da će, ako joj to budu tražili, civilizovano i dobrovoljno otići pred Haški sud. „Ako je 20.000 mladića dalo život za ovu državu, zašto bih ja bila nešto posebno.“ Obećanje je ispunila, a prva koja je pozdravila ovu „hrabru i ispravnu odluku“ bila je upravo Medlin Olbrajt. Ovih dana se saznalo da je gospođa Olbrajt svojevremeno Haškom sudu poslala i pismo u kome je podržala ideju da se Biljani Plavšić omogući da početak suđenja ne sačeka u zatvoru. Bila je među prvim koja je u oktobru ove godine pozdravila visoko moralnu odluku bivše predsednice RS da prizna krivicu pred Sudom u Hagu.

U knjizi Ko je ko u Haškom sudu jednoga dana svakako će biti zapisano da je Biljana Plavšić bila „stegonoša“ buđenja svesti o sopstvenoj odgovornosti među političarima koji su svojim odlukama započinjali ratove i unesrećili desetine hiljada ljudi na prostorima bivše Jugoslavije. Kao što je nekada na Palama bila prva u zahtevima da se u ratu ide do kraja, da se dođe do ubedljive vojničke pobede, i tek onda daju neki mali ustupci, tako je i danas prva i jedina iz te ratne ekipe koja je priznala krivicu i nagovestila kajanje za ono što je nekada činila. Svi ostali iz te ekipe ili ne priznaju ništa, ili se i dalje kriju po šumama. Oni koji su je zvali „srpska carica“ tvrdili su da joj politika nije promenila ličnost, ali život jeste. Gledano iz haškog ugla, reklo bi se – i ličnost i život.