Bugarski dani i veze Joce Amsterdama

Od našeg specijalnog dopisnika iz Sofije

Bugari su navikli na visoke temperature u proleće, ali Sofija je ovih dana izložena višestrukom toplotnom udaru: na žestokoj vrućini naporedo se odvijaju dve izborne kampanje. Izbori za evropski parlament, drugi po redu u istoriji susedne države, biće održani već 7. juna, a početkom jula i parlamentarni na nacionalnom nivou. Kampanja je u bukvalnom smislu prljava: kontejneri se presipaju zbog štrajka đubretara, čiji je sindikat blizak vladajućim socijalistima, što je upereno protiv gradonačelnika Bojka Borisova, kandidata desnog centra. Međutim, dodatni element prljavštine stigao je ovoga puta, neočekivano, iz Okružnog suda u Beogradu, zahvaljujući Sretenu Jociću, u javnosti poznatom kao Joca Amsterdam.

Jocić je 7. aprila, na suđenju za ubistvo Gorana Marjanovića i Jelene Đorđević, izjavio da je njegov glavni domaćin i zaštitnik tokom višegodišnjeg boravka u Bugarskoj bio upravo Borisov. „Tamo me je štitio njihov obaveštajni sektor, Bojko Borisov, koji je kasnije postao gradonačelnik Sofije, i Nikolaj Gigov, vlasnik fudbalskog kluba Lokomotiva, sa kojim sam bio vezan biznisom, jer je on bio legalni trgovac oružjem“, rekao je Jocić. S obzirom na to da je Jocić u dvosatnom govoru pominjao i razne druge ljude i događaje, gotovo niko u Srbiji nije obratio pažnju na te reči, ali u Bugarskoj, gde je izborna kampanja upravo počinjala, one su odjeknule kao bomba.

Nikolaj Gigov nije sporan: on je odmah priznao da je poznavao Jocića, ali tvrdi da nije znao njegov pravi identitet, te da je sa njim razgovarao samo o fudbalu. Borisov je ogorčeno demantovao bilo kakvu saradnju sa Jocićem ukazujući da je upravo on, kao glavni sekretar bugarske policije, organizovao Jocićevo hapšenje u avgustu 2002. u Sofiji i njegovo izručenje Holandiji (videti okvir). Protivnici Borisova, međutim, odmah su uočili šansu: već 15. aprila, u bugarskoj skupštini je na inicijativu nezavisne poslanice Marije Kapon, a uz podršku socijalista, formirana komisija sa zadatkom da istraži vezu između Jocića i Borisova. Partije desnice odbile su da uđu u njen sastav, tvrdeći da je reč o providnom političkom triku.

U krnjoj komisiji je nakon tronedeljnog rada došlo do razlaza između šefa komisije, socijaliste Hrista Biserova, i Marije Kapon: dok Biserov tvrdi da je video tajni dokument u kome neimenovani pripadnik podzemlja kaže da je „Bojko uzeo pare“, Kaponova se od toga distancirala, tako da u konačnom izveštaju komisije nema definitivnog zaključka ko je u pravu. Sudeći po anketama javnog mnjenja, Borisov je iz ove afere izašao neoštećen, i još ubedljivo vodi ispred socijalista.

Skandal lansiran iz beogradske sudnice bio je dobar povod za pokušaj da se razjasne nedoumice oko okolnosti pod kojima je Jocić u avgustu 2002. godine uhapšen u Bugarskoj i osvetli njegova uloga u seriji obračuna u podzemlju koja je počela nizom spektakularnih ubistava u Bugarskoj, a završila se atentatom na Ivu Pukanića i Nika Franića prošlog oktobra u Zagrebu. Jocić se u ovoj epopeji javlja kao gotovo mitska ličnost, oko koje je ispletena čitava mreža teorija zavere koja uključuje kokainske kartele, balkanske tajne službe, i desetine leševa posejanih od crnomorskih letovališta do karipskog ostrva Aruba.

PECANJE JOCE: Priča o Jocićevom hapšenju počinje s proleća 2002, posetom dvojice predstavnika holandskih bezbednosnih službi bugarskim kolegama u Službi za suzbijanje organizovanog kriminala (NSBOP). Holanđani su sa sobom doneli jednu staru Jocinu fotografiju (iz 1986), otiske prstiju, i informaciju da imaju saznanja da se osoba koju smatraju za jednog od najopasnijih evropskih kriminalaca skriva negde u Bugarskoj. To su zaključili nakon što su, prisluškujući Jocićeve kontakte u Holandiji, zabeležili nekoliko telefonskih poziva sa različitih brojeva u Bugarskoj. Sem toga su imali dugačak spisak Jocićevih različitih lažnih imena koje je koristio u nekoliko evropskih zemalja tokom proteklih godina.

„Proverili smo otiske i sva imena koja su nam Holanđani dali, i nismo našli ništa“, kaže za „Vreme“ Rumen Milanov, koji je u to vreme bio direktor NSBOP-a, a danas vodi privatnu konsultantsku firmu. Proverili su i telefonske brojeve sa kojih je Jocić zvao Holandiju i ustanovili da su u pitanju javne govornice, u Sofiji i na bugarskom primorju. Izgledalo je da je potraga u ćorsokaku, ali Bugarima je bilo stalo da pred Evropljanima poprave imidž zemlje u kojoj kriminal caruje, a policija je paralisana zbog nesposobnosti i korupcije. Počeli su da pažljivo motre međunarodne pozive iz telefonskih govornica, posebno prema Holandiji. „Cela operacija je najviše podsećala na ribarenje“, priseća se Milanov. „Bacite mrežu i čekate.“

Tokom sledećih nekoliko nedelja, zabeležili su više takvih poziva iz raznih govornica, ali sve su bile u istom kraju – u blizini Renesansnog trga u centru Sofije. Reč je o prostranom trgu sa omanjim parkom u sredini, u neposrednoj blizini sedišta gradske policije. Sledeći korak je bio da se u blizini svake od nekoliko govornica po obodu trga postave agenti, naoružani fotografijom na kojoj je Jocinom liku, uz pomoć kompjuterskog programa, dodato petnaestak godina. Agenti NSBOP-a imali su još jedan adut: izvesnu žensku osobu koja je tvrdila da je na nekoj terevenci u društvu bugarskih mafijaša upoznala Srbina koji odgovara Jocićevom opisu, mada mu nije znala ime.

Jedne junske večeri, čekanje se isplatilo: govornici na rubu parkića prišao je muškarac koji je ličio na Jocića. Dok je iz centrale potvrđeno da je odatle zvana Holandija, Jocić je već završio razgovor i uputio se prema žutoj stambenoj zgradi na broju 3. „Predao se bez otpora, čim su mu naši agenti prišli“, kaže Milanov, a na pitanje zašto se Jocić sledećeg dana pred sudijom pojavio sa povelikom modricom na licu (videti sliku) odgovara: „Mi ga nismo tukli, a šta je bilo posle u pritvoru – ne znam.“

NOĆNI POZIV: Postupak je dalje trebalo da teče rutinski: nakon što je uz pomoć otisaka utvrđeno da je zaista reč o Jociću, a ne o Marku Milosavljeviću, kako je pisalo u Jocinom pasošu, određen mu je pritvor zbog lažnih papira, a odmah zatim pokrenut i postupak za izručenje Holandiji. Jocić je preko svojih advokata uložio žalbu, pokušavajući da odloži put, dok je istovremeno tražio način da se izmigolji. Ni Bojko Borisov ni Rumen Milanov nisu hteli da potvrde ni da demantuju pisanje bugarske štampe da je Jocić nudio ogromne pare da ga puste, pa je čak predlagao da otplati bugarski spoljni dug. „Imali smo informacije da je za operaciju Jocićevog oslobađanja prikupljena oveća suma novca, kao i da je taj novac bio usmeren prema izvesnoj osobi iz tužilaštva, ali dokaza za to nema“, kaže Milanov.

Ono što se zna jeste da je Jocić, dok je u gradskom zatvoru čekao izručenje, jedne noći stao da se previja od bolova u stomaku. Probuđen kasnim pozivom iz zatvora, Borisov je u prvi mah odobrio da ga prebace u zatvorski stacionar, ali mu je ubrzo sinulo da to nije bez razloga. Naredio je da se straže oko zatvora pojačaju, a iste noći, čim je dežurni lekar ustanovio da Jociću ništa ne fali, organizovano je njegovo prebacivanje u pritvorsku jedinicu Tranzitne policije, najbolje čuvani zatvor u Bugarskoj. Nekoliko izvora bliskih policiji potvrđuje da je Jocić te noći trebalo da pobegne iz slabo čuvanog stacionara, a da ga je u blizini zatvora čekala ekipa koju je organizovao Milčo Bonev zvani Baj Mile, jedan od vođa kriminalnog sindikata SIK. Boneva su u bašti restorana fudbalskog kluba „Slavija“ 2004. spektakularno ubili napadači obučeni u policijske uniforme, a usput je stradalo i pet njegovih telohranitelja. Suđenje nekolicini pripadnika rivalskog klana optuženih za njegovo ubistvo još je u toku.

Ubistvo Baj Mileta se u bugarskoj štampi često pripisivalo Joci Amsterdamu, mada je on u to vreme bio u holandskom zatvoru; navodno ga je odatle naručio sveteći se što ga Mile nije izvukao iz zatvora, a neki tvrde da je Joca verovao da ga je Mile „namestio“. Međutim, mnogobrojni policijski i policiji bliski bugarski izvori kažu da to nije tačno: Miletovo ubistvo rezultat je druge, mnogo komplikovanije priče o sukobima unutar tamošnjeg podzemlja, a njih dvojica su do kraja (Miletovog) života ostali dobri prijatelji. Jocić je u avgustu 2002, nakon što su mu sve žalbe odbijene, holandskim vojnim avionom prebačen u specijalni zatvor u Fuhtu, da odleži ostatak trogodišnje kazne. Međutim, njegove bugarske veze time nisu bile prekinute.

PODZEMNI RAT: Niko ne može sa sigurnošću da kaže kad se Jocić doselio u Bugarsku. Kao Marko Milosavljević je tamo živeo manje od dve godine, ali ko zna koje je identitete koristio pre toga. Nakon što su Jocine slike objavljene u svim novinama, ljudi su počeli da se prisećaju da su ga još polovinom devedesetih često viđali u društvu pomenutog Baj Mileta, čiji je klan kontrolisao veliki broj hotela u bugarskim letovalištima i ski-centrima. Mile je često tamo gostio svoje srpske prijatelje, sve redom opasne momke koji su se hvalili svojim učešćem u bosanskom ratu, a Joca se u to društvo lako uklapao. Izbegavao je, međutim, da se ističe i da se upušta u kriminalne poslove. „Bugarska mu je bila potrebna kao sklonište i baza odakle je mogao da vuče konce u drugim zemljama, pa se trudio da ovde ne pravi probleme“, kaže Milanov. Slavi Angelov, novinar sofijskog lista „24 časa“ i autor više knjiga o bugarskom podzemlju, slaže se sa ovim: „Ovde je jedno vreme bila moda da se svako nerazjašnjeno ubistvo pripisuje Joci Amsterdamu“, kaže on. „Naknadno se ispostavilo da to nije tačno.“

Međutim, kada se Baj Miletov SIK, razgranata banda koja je bila legalno registrovana kao osiguravajuće društvo, raspala na dva suprotstavljena tabora, Joca nije mogao da ostane neutralan. Rascep je počeo 1998, ubistvom biznismena Emila Petrova, vlasnika velike građevinske firme. Baj Mile je od Petrova pokušao da iznudi neke pare (oko pola miliona dolara), ali je ovaj odbio da plati i potražio zaštitu od drugog bosa SIK, izvesnog Polija Panteva, sa kojim je bio u bliskim odnosima. Petrov je ubijen, nakon čega se ljutiti Pantev sa grupom saradnika odvojio od Baj Mileta, čime je unutar dotad jedinstvenog klana izbio rat.

Do eskalacije je došlo kada je Pantev sledeće godine ukrao oko 600 kilograma kokaina iz tajnog magacina u Blagoevgradu. Za taj kokain se u bugarskoj štampi tvrdilo da je bio Jocin, ali Angelov tvrdi da ni to nije tačno: po njemu, kokain je pripadao izvesnom Kuzmanu Guslekovu (ubijen u svojoj vili u Marbelji 1999), a Baj Miletova ekipa je trebalo da obezbedi transport kroz Bugarsku. Nakon ove drske krađe, Baj Mile je odlučio da Panteva po svaku cenu likvidira.

Ovo nije bilo lako izvesti, jer se Pantev vozio u blindiranom automobilu, okružen gomilom teško naoružanih telohranitelja. Prvi atentat koji je Mile organizovao nije uspeo: nesuđeni ubica, izvesni Ivan Stojanov zvani Kubeto (Zvonik), ispalio je projektil iz „zolje“ na automobil u kome je bio Pantev, ali raketa nije eksplodirala jer ju je Kubeto ispalio iz prevelike blizine. Drugi pokušaj je propao kada je grupa ruskih „umetnika“ koje je Baj Mile unajmio, sastavljajući bombu koju su nameravali da podmetnu, greškom digla u vazduh sebe i pola sofijskog hotela u kome su boravili. Posle toga, Pantev je pobegao u Južnu Ameriku, a Mile se obratio Joci Amsterdamu, koji je uz pomoć svojih prijatelja iz Kolumbije završio posao: Pantev je ubijen u martu 2001. u Arubi. „To je jedino ubistvo bugarskog kriminalca za koje pouzdano znamo da ga je organizovao Jocić“, tvrde bugarski policijski izvori.

PUCAČI IZ LAPTOPA: Kada je Jocić 2002. uhapšen i izručen Holandiji, ostavio je Baj Miletu oproštajni poklon u vidu grupe ubica, skupljenih s koca i konopca, uglavnom hrvatskih državljana sa ratnim iskustvom. Za postojanje ove grupe, kojoj se pripisuje niz ubistava i kidnapovanja (žrtve su sve odreda Baj Miletovi rivali), saznalo se tek 2004, na prilično neobičan način. Lanac događaja počeo je upadom grupe lokalnih provalnika u jedan stan u Sofiji; umesto nakita i deviza, u stanu su našli sanduk pun raznog oružja, uključujući snajpere, plastični eksploziv i raketne bacače. Lopovi su se prepali i pobegli, ponevši sa sobom samo jedan laptop kompjuter. Kada su ga uključili, na desktopu su našli gomilu fotografija raznih ljudi koji su pred kamerama pozirali sa oružjem. Na kraju je jedan od lopova, koji je ujedno bio policijski doušnik, odneo laptop u policiju i ispričao celu priču.

Bugarski policajci su prvo neko vreme osmatrali stan, ali pošto je izgledao prazan, diskretno su ušli uz pomoć kalauza. Oružja više nije bilo, osim jednog noćnog nišana, a policija je nastavila da drži stan pod prismotrom. U međuvremenu su na osnovu podataka iz laptopa došli do imena članova bande, ukupno njih dvanaest: braća Robert i Luka Matanić, Amir Mafalani, Fenko Imamović, Emil Ivezić, Goran Turković, Blaženko Jalžabetić, Vinko Kokić, Ivan Može, Danijel Milinković, Zdravko Šagolj i Branko Vujanović. Svi pomenuti bili su povezani sa Jocićem, a prva trojica sa ovog spiska pojavljuju se pet godina kasnije kao optuženi za ubistvo Ive Pukanića i Nike Franića.

Robert Matanić i Branko Vujanović uhvaćeni su nekoliko dana kasnije pred vratima pomenutog stana, ali su pod čudnim okolnostima uspeli da pobegnu (Matanić je, navodno, savladao policajca koji ga je sprovodio, a Vujanović se išetao iz policijske stanice). Matanić je sa delom oružja ilegalno prešao u Srbiju, gde je uhapšen nakon što se zabarikadirao u sobi hotela Ineks Krajina u Negotinu. Osuđen je na dve godine zatvora koje je odležao u Sremskoj Mitrovici, u isto vreme dok je tamo sedeo Jocin prijatelj Andrija Drašković. Matanić je nakon toga izručen Bugarskoj, gde mu je suđeno zbog nekoliko ubistava, ali je oslobođen zbog nedostatka dokaza, tako da se 2006. vratio u Hrvatsku. Uhvaćen je i Ivan Može, i takođe oslobođen, ali je, za razliku od Matanića, odlučio da ostane u Bugarskoj. To se pokazalo kao greška: nestao je 2007, posle bliskog susreta sa grupom bugarskih gangstera iz rivalskog klana, a telo nikada nije nađeno. Ostali članovi grupe uspeli su da se domognu Hrvatske i tako se spasu od bugarskog pravosuđa.

POVRATAK U BEOGRAD: Joca Amsterdam je u međuvremenu odležao kaznu u Holandiji i, nakon suđenja za neki heroin na kome je oslobođen zbog nedostatka dokaza, vratio se u Srbiju 2006. Ostatak priče dobro je poznat: provodi u noćnim klubovima u društvu sa Andrijom Draškovićem i Hadži Draganom Antićem, tenderi, Miloševićeva vila u Tolstojevoj i najzad, hapšenje na osnovu podataka prikupljenih od strane hrvatske policije zbog ubistva Pukanića i Franića krajem aprila ove godine.

Ostalo je, međutim, dosta pitanja koja su za sada bez odgovora. Na primer, zašto je Jocić, prema podacima bugarske policije, čak dvanaest puta prelazio bugarsko-srpsku granicu pod imenom Marko Milosavljević tokom 2001. i 2002. godine, iako je osim holandske, za njim raspisana i srpska poternica? Podsetimo: to je ono vreme kada je srpskim podzemljem vladao Zemunski klan, pod zaštitom državne bezbednosti. Valjalo bi proveriti i da li se neki od tih Jocinih izleta u domovinu poklapa sa ubistvom Zorana Ristovića Prike, čije je raspadnuto telo nađeno 4. jula 2001. u Košutnjaku. Prika je bio dugogodišnji pripadnik Jedinice za specijalne operacije, označen kao jedan od atentatora na Slavka Ćuruviju.

Jocićevi česti izleti u Srbiju 2001. i 2002. takođe ukazuju da je priča o nekakvom sukobu između Jocića i Milorada Ulemeka Legije, plasirana iz beogradskih policijskih krugova i više puta navođena i u ovim novinama, netačna. Jocić je po svemu sudeći bio i ostao u sjajnim odnosima sa Legijom i „zemuncima“, a jedan od indikatora je i da je izvesni Nenad Milićević, član Zemunskog klana, uhapšen u Bugarskoj tokom akcije „Sablja“ 2003, tamo često viđan sa Jocićevim odraslim sinom Milošem, koji je nakon očevog hapšenja ostao u Bugarskoj.

I konačno, bilo bi zanimljivo ispitati prirodu Jocinog drugarstva sa bugarskim biznismenom Hristom Kovačkim, vlasnikom nekoliko tamošnjih rudnika i elektrana. Pomenuti Kovački, koji tvrdi da ga za Jocića veže isključivo lično prijateljstvo, ali ne i poslovi, poslednjih je godina kupio dvadesetak firmi u Srbiji, između ostalih „Nevenu“ Leskovac, kruševački Trajal, Novu gumu iz Rume i rudnik uglja u Kovinu. Radnici u tim preduzećima još od sredine prošle godine ne dobijaju plate, a Kovački je krajem 2008. uhapšen u Bugarskoj i optužen zbog utaje poreza. Platio je kauciju od 300.000 leva (oko 150.000 evra), a čim je izašao iz zatvora osnovao je stranku Lider, koja se na bugarskim parlamentarnim izborima takmiči protiv Bojka Borisova. Tu negde moglo bi se naći objašnjenje za Jocićev motiv da iz beogradske sudnice nabaci blato na Bojka.

Kako će se suđenja Jociću za dva dvostruka ubistva završiti teško je prognozirati, s obzirom na njegovu reputaciju čoveka koji za sobom ne ostavlja žive svedoke. Ipak, izgleda da je, naručujući ubistvo u Zagrebu dok mu je tekao proces za drugo u Beogradu, malo precenio svoje mogućnosti. Kao, uostalom, i petljanjem u bugarsku politiku.

Bojko Borisov za "Vreme":Ništa lično

Gradonačelnik Sofije i kandidat za budućeg premijera Bugarske ima tipičnu tranzicionu biografiju: bio je predavač na Policijskoj akademiji, trener bugarske karate reprezentacije, vlasnik privatne agencije za obezbeđenje, a u vreme hapšenja Sretena Jocića, glavni sekretar MUP-a. Njegova stranka GERB (Građani za evropski razvoj Bugarske, a ujedno i bugarska reč za „grb“) osnovana je pre samo tri godine, ali je ubedljivo pobedila na izborima za evropski parlament 2007, i ima dobre šanse da ponovi uspeh na nacionalnim izborima ovog leta. Sledbenici ga vide kao netipičnog političara i borca protiv korumpiranog sistema, dok mu protivnici zameraju nedostatak političkog iskustva i veze sa kontroverznim biznismenima iz razdoblja divlje privatizacije tokom devedesetih.

Borisov u izbornoj trci ima sasvim bukvalan hendikep: nedavno je slomio gležanj igrajući mali fudbal, tako da je intervju za „Vreme“ dao u bašti svoje kuće u rodnom mestu Bankja, slikovitoj banji blizu Sofije.

„VREME„: Jesu li vam optužbe da ste bili domaćin i zaštitnik Joce Amsterdama naškodile u ovoj kampanji?

BOJKO BORISOV: Naprotiv, učinjena mi je usluga time što je ovaj slučaj otvoren. Tu se vidi da je cela operacija izvedena besprekorno. Jocić je uhapšen za vreme mog mandata, i mada je u akciji učestvovalo mnogo ljudi, normalno je što me kao čoveka na rukovodećem položaju smatraju najzaslužnijim za taj uspeh, kao što bi bilo normalno da snosim odgovornost u slučaju neuspeha.

Možete li da malo detaljnije opišete kako je ta akcija izgledala?

Ne mogu da govorim o detaljima, jer bih time otkrio metode operativnog rada. Sve što mogu da kažem jeste da smo postupili po zakonitom zahtevu kolega iz Holandije i da je Jocić na kraju vojnim avionom prebačen u tu zemlju. Time smo ispunili svoju međunarodnu obavezu prema partnerima iz Evropske unije i dokazali da smo odgovorna zemlja.

Je li istina da je Jocić nudio da otkupi državni dug Bugarske, samo da ga pustite?

Tako kažu ljudi iz bezbednosnih struktura. Istina je da smo u to vreme imali poveliki dug.

Postoji i priča da je Jocić naručio i vaše ubistvo.

Nadam se da Jocić shvata da u celoj priči ne postoji ništa lično, i da sam isključivo obavljao svoju dužnost. Da je u tom trenutku na mom mestu bio neko drugi, isto bi postupio.

Kada su nas Holanđani upozorili na njegovo prisustvo ovde, morali smo da ih shvatimo ozbiljno, s obzirom na krivična dela zbog kojih su ga potraživali i na okolnost da je imao, ako me sećanje ne vara, jedanaest lažnih identiteta. Međutim, nismo našli dokaze da je učinio bilo šta protivzakonito na bugarskoj teritoriji i, koliko mi znamo, ovde se bavio isključivo transferima fudbalera. Sem toga, hteo bih da naglasim da smo sve vreme imali odličnu saradnju sa našim partnerima iz srpskih službi, i da smo sa njima redovno razmenjivali informacije. Organizovani kriminal je međunarodni problem.

Evropska unija je zbog organizovanog kriminala i korupcije zamrzla stotine miliona evra namenjenih Bugarskoj. Mislite li da, ukoliko dobijete izbore, možete da rešite taj problem?

Imaćemo snažnu podršku naših evropskih partnera iz Evropske narodnjačke stranke, u kojoj su i partije Sarkozija, Berluskonija i Merkelove. Sa svima njima imam odlične lične odnose – od Angele Merkel mi je baš juče stigla poruka podrške. Zato verujem da će, ukoliko se svi budemo držali ranijih dogovora, fondovi brzo posle izbora biti odmrznuti.

Hoću da naglasim i da sam se oduvek zalagao za što brži prijem Srbije u Evropsku uniju, i da ću nastaviti da radim na tome. Bugarska ne može ostati evropsko ostrvo na Balkanu.

D. A.