Kako je guverner Mlađan Dinkić osvojio javnost, a Vlada preuzela kontrolu nad kapitalom
Velika afera koja je izbila povodom izbora „novog-starog“ Saveta Agencije za osiguranje depozita i sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka izrodila se u svađu G17 plus i Vlade Srbije oko hiljadu pitanja – samo se nije raspravljalo o onom glavnom: u čemu je značaj kontrole nad tom Agencijom? I jedna i druga strana, dakle guverner Mlađan Dinkić i premijer Zoran Živković, sa nesrećnim ministrom finansija Božidarom Đelićem u sredini, razmenjivale su oštre reči o tome ko je u suštini iz Saveta te Agencije izbacio ili izbegao da u njega ponovo ubaci vodeću ekspertsku trojku G17 plus – Miroljuba Labusa, Radovana Jelašića i Vesnu Arsić i zašto je Vlada Srbije u taj Savet ubacila „svoju većinu“ – Aleksandra Vlahovića, Mirka Cvetkovića, Katarinu Relić i samog Božidara Đelića (koji više ne zna tačno gde je) – ali, do javnosti nije doprla gotovo nijedna rečenica o tome šta sve već kontroliše spomenuta Agencija i šta će sutra sve kontrolisati.
A reč je, da odmah to u najkraćem objasnimo, o Agenciji koja gazduje sa ogromnom stečajnom masom famozne četiri najveće državne banke koje su ugašene početkom prošle godine, dakle sa dubioznom aktivom i rastegljivom pasivom od oko 5 milijardi dolara – ali i sa bilansima pet-šest što likvidiranih, što „prisvojenih“ poslovnih banaka – „prisvojenih“ u državno vlasništvo posle poznatog zakona po kome je nekadašnja savezna država „ušla u vlasništvo“ banaka kojima su u Pariskom klubu reprogramirane ili otpisane spoljne obaveze uz državnu garanciju. Država je, naravno, preuzela vlasništvo u punom iznosu tih obaveza poslovnih banaka – pa će je taj „kontrolni paket“ akcija nad pola srpskog bankarstva koštati realno mnogo manje jer je većina tih obaveza otpisana i do 66 odsto (ili se nadamo da će biti otpisane – kad eventualno i Londonski klub poverilaca krene za pariskom formulom).
Celom tom ogromnom imovinom, koja je istina istovremeno opterećena i veoma velikim obavezama, formalno-pravno upravljala je dosada direktorka Agencije Vesna Džinić, jedna od članica Dinkićevog reformskog kruga, ali je ona verovatno samo sprovodila ono što se odlučivalo u Savetu pod ranijim predsedništvom Miroljuba Labusa. Uostalom, čim su se raširile vesti da je Labusova ekipa izgubila na glasanju u Vladi Srbije (to se izgleda dogodilo 15. maja) i Džinićka je najavila ostavku.
Sada kada je vodeća elita nekadašnje „savezne države“ (a zapravo „ekspertske Srbije“), nakon Povelje Srbije i Crne Gore, došla „pod nož“ srpske republičke administracije (a moglo bi se reći i pod sankciona ovlašćenja Demokratske stranke) i kada tu operaciju praktično niko iz G17 plus nije preživeo, a samo se guverner Dinkić još drži u Narodnoj banci, postalo je jasno da Vlada Srbije neće dozvoliti da se mimo nje stvori neki centar odlučivanja o bivšem (a i o budućem) kapitalu u poslovnim bankama i da je na tom putu neće zaustaviti nikakvi kriterijumi znanja, stručnosti, uspeha i poštenja – ako te osobine javnost prepozna kod neke političke konkurencije ili – i kod te konkurencije. Naime, u pitanju su suviše krupne pare.
Teza koja se ovde ističe može se braniti čak i ako se ima u vidu da je Božidar Đelić pokušavao da skrene pažnju javnosti na to da Agencija odlučuje o određenim parama i da je navodno Vlada Srbije morala, nakon smene Labusa i njegovog tima koju je diskretno obavio Savet Ministara SCG (navodno još pre dve-tri nedelje), da požuri i izabere novi Savet Agencije jer se očekuje da Trgovinski sud u Beogradu (čuven po nezavisnosti od politike) krene sa stečajnim postupkom nad imovinom četiri likvidirane državne banke – a u njihovoj stečajnoj masi republički budžet treba da se snađe za oko 1,4 milijardi dinara. Ovaj nespretni Đelićev pokušaj da zabašuri svoju nesrećnu ulogu u spomenutom glasanju o Savetu Agencije za banke (posle koga je čak bio viđen i za v.d. predsednika te Agencije, ali je posle brzo od te funkcije odustao) nije mu ništa pomogao. Niko nije prihvatio razgovor o interesima koje, dve političke grupe iz srpske vladajuće elite, imaju u zoni kontrole bankarskog kapitala, a sve je prebačeno na tugaljivi kolosek političkog nagvaždanja o nezgodnoj poziciji koju Đelić kao „umereni lojalista“ ima između „jakih“ ličnosti u Vladi Srbije i starih prijatelja u G17 plus.
Ipak, mada se nije razgovaralo o samoj Agenciji za banke, afera nije slučajno završila kao priča o tome da li Vlada Srbije ne namerava da odustane od pokušaja da, po mogućstvu mnogo pre političkih izbora, skloni i Mlađana Dinkića i njegovu ekipu iz Narodne banke Srbije, jer je reč o ključnom uporištu jedne „novoformirane“ stranke čiji su ljudi upravo u monetarnoj i finansijskoj sferi stekli značajan ugled u javnosti. U metafori, „bauk Labusa“ kruži Demokratskom strankom i zbog toga ona već danas pokušava da se pripremi za veliki obračun (dok neki misle da bi trebalo da se pripremi za nešto upravo suprotno). U tom svetlu može se posmatrati i „transfer“ Aleksandra Vlahovića, ministra za privatizaciju, iz ekspertske zone Vlade Srbije u DS, da bi već proteklog vikenda bio promovisan za novog člana Glavnog odbora te stranke (iz koje je pokojni premijer Đinđić iz nekog razloga razjurio sve viđenije ekonomiste). Neki listovi u Vlahovićevom izboru među vođstvom DS-a nisu prepoznali glavnu vest proteklog zasedanja rukvodstva DS-a, već su se vezali za sličnu promociju Đinđićeve udovice. Međutim, tek sa ulaskom Vlahovića u vrh DS-a, ta stranka, koja ima najviše funkcionera u republičkoj administraciji, dobila je bar jednog ministra koji se dosad pokazao uspešnim i koji ima izvesne šanse u očekivanom rvanju sa ekonomskim ekspertima iz G17 plus.
Zasada, „strasti su splasnule“, kako se izrazio guverner Mlađan Dinkić u zapaženom intervjuu na RTS-u, pa se može očekivati da se Labusova trojka ipak nađe u Savetu Agencije – što je možda i dogovoreno na sastanku premijera Zorana Živkovića sa vodećim ekspertima G17 plus u proteklu nedelju. Ostaje, međutim, činjenica da je Vlada Srbije ipak stekla kakvu-takvu većinu u Savetu Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, koja je već sada „vlasnik“ desetak, što bankrotiranih što „preuzetih“, poslovnih banaka i njihove imovine. Uverljivi guverner Dinkić dobio je tokom ove afere bitku za javnost, a Vlada se zadovoljila preuzimanjem pune kontrole nad kapitalom.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
