Bitka za knjižaru

U ulici Kragujevačkog oktobra 84 do pre nekoliko dana nalazila se jedina knjižara u Kragujevcu. Međutim, 1. aprila, ovo mesto, na kom je od 1953. godine knjižara Svetlost, postalo je „objekat u renoviranju“. Nakon privatizacije Trgovinskog preduzeća „Srbija“, u čijem je vlasništvu i objekat, novi vlasnik ne planira da zadrži njegovu namenu. Sada grad sa skoro 200.000 stanovnika, šest fakulteta i deset srednjih škola nema nijednu knjižaru.

Ispred bivše knjižare nalazi se improvizovani štand na kom građani potpisuju inicijativu za njen ostanak baš na ovom mestu. S druge strane štanda, na tri sata smenjuju se ekipe od po dvoje članova Inicijativnog odbora za zaštitu knjižare. Reč je o neformalnom telu koje čine kragujevački novinari, pisci, slikari, reditelji, profesori Kragujevačkog univerziteta i druge ugledne ličnosti iz ovog grada. Cilj im je da sakupe dovoljan broj potpisa za predlog Skupštini grada da nekako pokuša da zadrži prvobitnu namenu ovog objekta. Za taj poduhvat treba im oko 3000 potpisa. Međutim, za prvih pet dana prikupili su više od 7000, a građani i dalje dolaze u velikom broju. Zato su odlučili da prikupe 10.000 potpisa, koliko je potrebno da sa istom inicijativom izađu i pred poslanike Skupštine Srbije.

Iako inicijatori peticije za spas knjižare mirno sede na stolicama, ne trudeći se da na bilo koji način dodatno animiraju prolaznike, već u ranim prepodnevnim satima u svakom trenutku bar pet-šest ljudi čeka na red da se potpiše. Ostali, iako ih niko ništa ne pita, u prolazu kratko dobacuju: „Potpisao sam!“ Najčešće pitanje za članove Inicijativnog odbora jeste: „Vredi li ovo?“ Odgovor je skrušen i propraćen sleganjem ramenima: „Pa, valjda vredi.“ Jedina nejasnoća koju građani imaju jeste da li ovi ljudi brane knjižaru kao knjižaru, čija god ona bila, ili njenog doskorašnjeg zakupca, Izdavačku kuću Stubovi kulture. Dežurni na štandu strpljivo objašnjavaju da oni nemaju ništa sa ovim preduzećem, da njima nije važno ko će biti zakupac ili vlasnik ovog prostora, sve dok on služi onome čemu je služio proteklih pedeset pet godina – kupovini knjiga. „Osnivač i vlasnik Stubova kulture Predrag Marković bio je pre nekoliko dana u Kragujevcu, razgovarao je sa gradonačelnikom o tome da dobije neku drugu lokaciju, koju hoće“, kaže za „Vreme“ Olivera Ilić, novinarka i portparolka Inicijativnog odbora: „Nama se nije ni obratio, samo nam je u prolazu dobacio: ‘Vidimo se na otvaranju nove knjižare.’“ Dok Ilićeva ovo priča, jedan od prolaznika koji je bio tu i tokom Markovićeve posete ubacuje se: „Došlo mi bilo da mu, uh…“

MIĆA I GRUJA: Malo je onih van Kragujevca koji mogu da shvate zašto je Kragujevčanima bitno da knjižara ostane baš na ovom mestu. Pre svega, reč je o tradiciji. Svetlost je najstarija knjižara u Kragujevcu i druga najstarija u Srbiji, odmah posle knjižare „Geca Kon“ u Beogradu. Ali, postoji jedan još sentimentalniji razlog. Ekipa „Vremena“ zatekla se na štandu kada se pojavio stariji i vidno uzbuđen čovek. Zamolivši da mu neko drugi upiše matični broj, prošaputao je: „Ja sam Mićin brat.“ Kada je upisao svoje ime, većina onih na štandu saznala je da Mićino prezime – Jovanović. Za njih, taj čovek se decenijama zvao – Mića knjižar. Reč je o čoveku koji je knjižaru Svetlost vodio od njenog otvaranja do svoje smrti, 1993. godine. Mića je bio, kažu, jedna od najvoljenijih ličnosti u Kragujevcu. Ako nije imao knjigu koju mušterija traži, bio je u stanju da „prevrne“ celu bivšu Jugoslaviju dok je ne nađe. Kod njega je uvek moglo „i na rate i na odloženo“, a ako kupac baš nikako nije imao da plati, mogao je da dolazi u knjižaru dok željenu knjigu ne pročita, a Mića bi mu svakog dana služio čaj ili kafu. Kada su nastupila teška vremena i kad knjige više nikoga nisu zanimale, Mića je novom sistematizacijom u TP-u „Srbija“ nasilno odvojen od knjižare i preraspodeljen u jednu od samoposluga. Umro je nekoliko meseci kasnije.

Knjižara je nekako opstajala, a onda naglo živnula kada su je 2001. zakupili Stubovi kulture. Međutim, najveća zasluga za njeno oživljavanje jeste u tome što je Mića dobio dostojnog naslednika. Reč je o doskorašnjem šefu knjižare, Nebojši Grujoviću Gruji. Baš kao Mića, i on je donedavno uspevao da „izbunari“ svaku knjigu koja bi nekom zatrebala, pa makar ona bila polovna, „raskupusana“ ili bez korica. Prvo što je Gruja uradio kad je preuzeo knjižaru bilo je ubacivanje udobne fotelje za čitače bez para, a drugo – postavljanje Mićinog portreta na centralno mesto u knjižari.

NE DAJU KAMEN: Pored fotelje i Mićine slike, u knjižari je postojao još jedan predmet od „istorijskog“ značaja. Leta 2005. knjižara je bila mesto verovatno jedinstvenog događaja u svetu, jer je opljačkana, a iz nje je odneta samo jedna knjiga. Ogromnim kamenom neko je razbio izlog i odneo samo Džensonovu „Istoriju umetnosti“. Od tada kamen krasi izlog knjižare, a iznosi se jedino leti, kada kragujevački pesnici stoje na njemu i čitaju svoju poeziju. Prilikom iseljavanja knjižare, zaposleni su zaboravili da ponesu kamen, a kada su ga zatražili od onih koji su došli da preuređuju lokal rečeno im je da ništa od zatečene imovine ne sme da se otuđuje.

Inicijativu za opstanak knjižare podržali su predsednik Srbije Boris Tadić, Ministarstvo kulture, sve političke partije, osim kragujevačke vladajuće Zajedno za Kragujevac, sve studentske organizacije Kragujevačkog univerziteta i sindikati. Štand ispred bivše knjižare nije jedino mesto gde se može potpisati peticija, jer vlasnici kafića i prodavnica samoinicijativno skupljaju potpise. Slično je i sa skupštinama stanara, a jedna profesorka Prve kragujevačke gimnazije svakog dana donosi potpise maturanata.

Ipak, svima je manje ili više jasno da sentimenti imaju male šanse u borbi protiv kapitalizma. Uz to, privatizacija TP-a „Srbija“ donosi ovom gradu više koristi nego štete. Maloprodajni objekti ovog preduzeća donedavno su bili jeziva mesta sa praznim rafovima i pregorelim sijalicama u koje niko nije ulazio. Neki od njih već su preuređeni u prodavnice jednog od najvećih trgovinskih lanaca u Srbiji, što znači da za zaposlene dolaze dani kada će im opet biti uplaćivani doprinosi, o platama da i ne govorimo.