Bezosećajnost i laž Er Srbije

Već deset dana mediji se bave slučajem Vida Antića, jedanaestogodišnjeg dečaka sa autizmom, kome Er Srbija nije dozvolila da 6. avgusta leti za Tivat jer je plakao i bio uznemiren. Njegov otac Čedomir Antić, javnosti poznat kao jedan od vođa studentskog protesta ‘96/’97, političar, istoričar, kritičar skoro svih vlasti u poslednjih 20 godina, o problemima i borbi svoje porodice govori mirno, staloženo, svestan svih ograničenja, nerazumevanja i empatije kojima su izložene osobe sa posebnim potrebama. Njegov široki osmeh su dva, tri puta zamenili, verovatno prateći reakcije sagovornika, kratko ćutanje, skupljena usta i pogled okrenut u stranu. Antić je najavio da će tužiti Aerodrom „Nikola Tesla“ i nacionalnog avio-prevoznika Er Srbiju. Aerodrom je, brže-bolje, izdao saopštenje da oni nemaju veze sa ukrcavanjem putnika i da je to obaveza avio-kompanija; iz Er Srbije su prvo rekli da su u Vidovom slučaju sve međunarodne procedure poštovane, zatim su njihovi pravnici upozorili Antićevog advokata da odustanu od tužbe jer nemaju „kejs“ (slučaj, odnosno povod za utuženje); na kraju se oglasio i Direktorat civilnog vazduhoplovstva Srbije rečima „da je avio-prevozilac poštovao odredbe procedura navedenih u priručniku, kao i da nije bilo povrede Zakona o vazdušnom saobraćaju i Zakona o obligacionim i osnovama svojinsko–pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju“. Svejedno, Čedomir Antić je odlučan da istera pravdu na sudu. Iako ima negativnih komentara na društvenim mrežama, stiče se utisak, analizirajući sve što je o ovom slučaju izašlo u medijima, da je javnost u potpunosti na strani porodice Antić.

„VREME„: Čini se da i vaši najžešći politički protivnici imaju za vas razumevanja?

ČEDOMIR ANTIĆ: Postoji jedna empatija i solidarnost koja mene raduje. To mi je drago. To je ljudski jer to nije politika. Prosto, u pitanju su ljudska prava, nije reč samo o mom sinu. Da je u pitanju jedino moj sin, to bi bio samo problem moje porodice. Međutim, u Beogradu postoji između 30.000 i 60.000 osoba sa autizmom, a u ostatku Srbije dva do tri puta više. To u odnosu na procenat stanovništva nije mnogo, ali veliki je to broj jer su u pitanju ljudi koji, uglavnom, imaju potpuni invaliditet. S druge strane, velike su promene u odnosu prema osobama sa posebnim potrebama, ne samo u Srbiji već i u celom svetu. Recimo, kada sam ja pre više od 20 godina studirao na Filozofskom fakultetu nije bilo nijednog studenta sa posebnim potrebama, a danas, kada sam docent na istom fakultetu, imamo po tri, četiri u svakoj generaciji. Da ne govorimo da u ono vreme nije bilo studenata sa mentalnim problemima, a sada ih ima. Ja i iz ličnih razloga imam posebno osećanje prema njima, ali vidim da ni ostale kolege nimalo ne zaostaju. Nekada su to problemi koji su teško rešivi – imao sam studenta koji veoma otežano govori i ne može da piše, a može da uči. Veliko je pitanje kako njega kasnije integrisati u društvo da nešto radi, ali on ima želju da uči i mi smo sve učinili da on te četiri godine provede kao i svi drugi studenti. Njemu je već teško da sve to postigne, da pročita knjige, nekako napiše zahtevane seminarske radove… Pomažu mu roditelji, pomažu mu kolege, ali njegov napor je gigantski.

On može da ispuni program koji se zahteva od studenata?

Pa, ispit je trajao sat i po vremena umesto 30 minuta. Ja sam se trudio da nikoga ne oštetim, ni njega ni njegove kolege. Primenjujem iste standarde, ali sam bio spreman da ga strpljivo i uporno slušam i da pokušam da razaberem šta govori. Hteo sam da sve bude fer. Nisam ja tu jedini, ja imam takvo osećanje zbog svog deteta, koje, nažalost, ne može ni tako kao pomenuti student, ali mislim da je dobro što danas svi imaju razumevanja – i profesori i studenti. Pre dvadeset godina tolerancija nije bila na probi pošto takvih studenata uglavnom nije bilo. Ovaj problem ima nekoliko segmenata, jedan je bolest, a drugo je čitav sistem, odnosno odnos prema osobama sa posebnim potrebama.

Pre tri godine vi ste prvi put javnosti predstavili problem svog sina tekstom u „Politici„. Taj tekst ste završili prilično optimistično, a danas posle zabrane Er Srbije da vaš sin sa porodicom leti u Tivat vi poručujete da ćete goniti ustanove i pojedince do kraja: „Do Vrhovnog suda, do Strazbura, do poslednjeg dinara koji posedujem.“ Šta se to tako drastično promenilo za ove tri godine?

Sve promene nabolje su spore, nešto može da se uništi brzo, a da se izgradi treba mnogo vremena. Najteže se menjaju ljudi. Moj omiljeni citat je misao Vuka Karadžića: „Narodu možeš na silu uzeti sve, ali mu ništa na silu ne možeš dati.“ Ja ne želim bilo kome da se svetim, da bilo ko izgubi posao ili 10 posto plate, ali moraju da prihvate jednakost svih građana. Ovde nije samo problem diskriminacije jedne bolesne osobe, u pitanju je diskriminacija čitave jedne kategorije građana, a to su skoro svi oni koji nemaju neku političku vezu ili strani pasoš.

Mi smo tek došli na aerodrom, nismo ni čekirali torbe, mom sinu je odmah presuđeno – gospođa koja je pitala šta je s njim, čim je čula da ima autizam rekla je: „Ja ću vas skinuti sa leta.“ Većina ljudi na to reaguje pomirljivo, koliko god da je jedno društvo napredno, da ne govorimo o Srbiji, spomenimo, recimo, Švajcarsku. Svako ko ima taj problem zna koliko on ima muka, unutar porodice i u društvu. Neka dešavanja u većini porodica su banalna, a nama proizvode mnogo muka. Prirodno je da društvo želi da ima empatiju prema nama, ali i mi imamo empatiju prema društvu. Pa, ne želimo mi da budemo ljudima na smetnji, da gde god da dođemo vriska deteta pokvari ljudima dan jer čekaju u redu ili su došli negde da se odmore ili su zaspali na susednom spratu. Neprirodno bi bilo da kažemo: „Mi imamo problem kao porodica, pa nek imaju svi drugi problem zbog nas.“

Vid ima druga iz odeljenja u školi za osobe sa autizmom i ometenošću u razvoju koji je sa majkom došao iz unutrašnjosti da živi u Beogradu jer u njihovoj opštini nema specijalne škole. Njegova majka se stalno izvinjava, gde god da dođe. Trebalo je vremena da joj u školi objasne kako nema za šta da se uvek i odmah, unapred izvinjava. Obično se ljudi u takvim situacijama povuku.

Moja supruga i Vidova baka su počele da plaču, ja sam se (možda zahvaljujući još uvek neugašenom političkom nervu) smesta pobunio. Smesta sam počeo da pretim tužbom jer sam razumeo da jedino to može da nam pomogne. Poziv na humanost, na neke procedure, očigledno nije imao efekat, to nikoga nije brinulo. Odveli su me do lekara koji je Vida pogledao u hodniku i on je smesta doneo presudu. U njegovom nalazu piše: „Rekli su mi da boluje od autizma.“ Ono što je mene tu jako potreslo jeste to da tu nisu vidljive bilo kakve procedure. Advokat mi je savetovao da tražim da kontaktiraju sa pilotom, oni nisu hteli. Zatim, nema predstavljanja. To je takođe besmisleno. Bilo je logično da priđu, da pitaju da li ima nekih problema, pa da onda ponude da se bolesno dete čekira preko reda, a nije bio tako veliki red. Mogli su da nas odvedu u neku prostoriju sa erkondišnom, pa da mu daju priliku da se umiri. Imali su oni vremena, mi smo došli dva sata ranije, pa da nam pet minuta pred let kažu: „Izvinite, mi ne možemo da dozvolimo da se ukrca na avion, ali, vaša prava su sledeća, možete pravnu pomoć da dobijete tu, evo vam vizitkarte, mi smo ti i ti.“ Ja sam se osećao kao da sam pokušao da u avion unesem 20 kilograma pokvarenog krompira. Uhvate me sa smrdljivim džakom, međutim ja ostajem uporan u bezobrazluku: „Ali, ja moram!“ A oni se nasmeju: „Čoveče, stvarno, nema smisla. Ili bacite krompir ili nemojte da letite s nama.“

Kakve su bile reakcije drugih putnika?

Nažalost, nije bilo nikakve reakcije, posebno ne u smislu solidarnosti. Čak su iz Er Srbije u svom sramotnom saopštenju napisali da je dete bilo agresivno. Moja advokatica je tražila da budu dostavljeni snimci nadzornih kamera na aerodromu pa da vidimo da li je to slučaj. Uopšte, autistična deca nisu agresivna. Ona su uznemirijuća, pogotovo za ljude koji ih ne poznaju, ali nisu agresivna. Ja to mogu da potvrdim. Moj sin je lečen od svoje prve godine. Dakle, sve terapije je prošao, i psihijatrijske i defektološke, što je još važnije. Imao je pet godina privatnog terapeuta, deset godina državnog, pa se bavi nekim sportom, ima svog trenera, vežba plivanje od svoje pete godine. Nije on neko dete koje je bilo zaključano u nekom podrumu, pa smo mi sad odlučili da ga izvedemo. Putovao je avionom tri puta, sve tri destinacije su bile četiri, pet puta udaljenije od Tivta. Bili smo u Egiptu 2012. kada su na vlasti bila Muslimanska braća, autoritarna, religiozna politička grupa, koja istina, koliko ja znam, ima razumevanja za osobe sa posebnim potrebama. I nismo imali problema.

A da li je na tim letovima plakao ili bio uznemiren?

Ne sećam se ničeg posebnog. Uobičajeno… Možda je uoči jednog leta kratko plakao, pa je prestao.

Nikome to tada nije smetalo?

Niko se nikada nije žalio. Dobro, ja mislim da ljudi imaju jednu toleranciju prema takvoj deci. Međutim, u ovom slučaju na Aerodromu „Nikola Tesla“ to je bila samo odluka jedne službenice. Nismo mi toliko dugo bili u tom redu – čekali smo desetak minuta, on je šest, sedam minuta plakao. Rekao sam joj da ima autizam misleći da će ona imati razumevanje, da će nam dati prostora, a ona je smesta rekla da će ga „skinuti sa leta“. Reakcija je meni tu čudna. Osim tog nalaza lekara, nema druge reakcije i nemate mogućnost da se požalite. Nije tu problem jednog deteta ili jedne porodice, to bi bilo lako da je tako. Postoje desetine hiljada ljudi sa autizmom i svi oni su sada ugroženi. Mi smo kao društvo prihvatili da su osobe sa posebnim potrebama, bilo da imaju mentalne teškoće ili da ne mogu da hodaju ili da obavljaju bilo koju drugu funkciju, ravnopravne. I počeli smo da gradimo rampe da takve osobe imaju nesmetan pristup. Ali, koliko naše ustanove to prihvataju? Ja sam sa Er Srbijom imao utisak kao da sam se vratio u prošlost. To je jedna bezimena vlast koja crpe autoritet iz uniforme i građanin treba da razmisli zašto je došao u poziciju da uniforma ima s njim posla. Opet kažem da je njihovo saopštenje da je dete bilo agresivno i da su se drugi putnici žalili sramotno.

Ja sam hteo da Vid ide u običan vrtić, autizam se dijagnostifikuje sa četiri, pet godina, a on je dobio konačan nalaz sa šest godina. Do tada postoji nada, iako svako ozbiljan, koliko god bio emotivno opterećen, vidi da su stvari loše i da to nažalost nije disfazija (poremećaj u razvoju koji bi terapeutskim radom mogao da bude ispravljen, da će uspeti da progovori i da će sve biti dobro). Ima takve dece, hvala Bogu, za koju kad odrastu govore da su imala takve probleme u detinjstvu, pa se okolina čudi, kako je moguće da su ti ljudi odrasli bez problema, završili najviše škole, osamostalili se, osnovali porodice… Vid, nažalost, nije imao disfaziju. Nije mogao da se prilagodi, nije hteo da ide u vrtić, pelene je nosio do šeste godine. Veliko smo razumevanje imali. Nije bilo mesta u državnom vrtiću, pa je išao u privatni, ali taj odlični vrtić nije se razlikovao od idealnog državnog: struktura dece je bila slična, samo što ima više vaspitačica, a jedna je čak bila diplomirana defektološkinja. Tokom šestogodišnjeg pohađanja obdaništa sa Vidom nismo nikada imali nikakav incident, nikad nije bio agresivan. Dešavalo se da ga neko dete nekad udari ili ujede, ali to je život… Mi se nismo nikada žalili, ali smo uvek pitali da li je uzvratio. Nikad se to nije desilo. Jednom je jedna devojčica rekla da ju je gurnuo, ali joj čak ni njena majka nije poverovala. Vidova terapeutkinja sa 40 godina iskustva rekla je da to nije moguće. To se ne dešava. Osobe sa autizmom nisu agresivne, osim ako se vikanje i plakanje ne percipira kao agresija.

A kad u saopštenju Er Srbije napišu da je bio agresivan i da su se ljudi žalili, to onda znači da ih je napao, a to se nije desilo. Prosto, pitam se da li je moguće da se nisu zabrinuli za ugled kompanije. Ja sam im nagovestio da ću moliti medije da reaguju, da ću ih tužiti. Oni uopšte nisu pokazali nikakvo interesovanje za to. Zaista, jedna kafkijanska atmosfera. Ono što je lepo u svim pravnim državama to je što imate prostora za žalbu, a ovde – sve je rešeno i završeno na licu mesta. Šta je njima smetalo da odlože svoju odluku, da vide kakav je Vid? Šta je smetalo da puste kapetana da odluči, pošto on ima pravo na to? Mi smo, maltene, optuženi da mi njega ne lečimo. Da li je trebalo da ga umrtvimo, da mu damo nekakve sedative? To je kratak let, od svega 40 minuta, mogli su da mu pruže šansu. Pa on je putovao za Tunis sa godinu i po dana, kada je bio u mnogo težem stanju nego danas. Niko nam nije pravio problem. Zatim je 2009. putovao za Tursku, kad je imao nepune tri godine. Nikakav problem. Sa šest i po godina išao je u Egipat, bez problema. On ima periode od pet minuta kad plače i viče, posle se umiri. Kad uđe u avion, dâ mu se nešto da se igra i on je miran. Ja ne mislim da moj sin treba da bude nagrađen što je bolestan, ne mislim da treba da ima neka posebna prava. Pružite mu samo malo razumevanja, kao što biste dali svakom detetu koje plače ili povraća.

Da li ste imali sličnih problema na nekom drugom mestu?

Moram da kažem da nismo. Valjda sam ja očekivao da će biti loše. Međutim, u prevozu nam ustupaju mesto i to, zanimljivo, najčešće ustaju žene. Veliki broj ljudi razume roditelje dece sa posebnim potrebama, pa pokazuju naklonost. Moja supruga je dva puta imala problema u saobraćaju, možda nije dobro reagovala kad su ljudi počeli da se žale. Bilo je nepristojnih dobacivanja, ali to su oni koji bi ionako dobacivali bilo kome. To su ljudi koji su takvi. Moja majka, koja s njim provodi mnogo vremena, imala je problem sa dve gospođe koje su mislile da ona maltretira dete koje plače, pa su zapretile da će zvati policiju. Ona nije dobro reagovala jer se odmah rasplakala, a gospođe su zato još više krenule na nju. Ali to je bio jedan neprijatan nesporazum. Vid je veoma lepo primljen u školi „Anton Skala“ i u vrtiću „Adrijana“. Mnogo je teže ljudima u unutrašnjosti. Inkluzija je veoma dobra ideja, svi to žele, ali za to treba mnogo uslova, priprema i vremena, a naravno, kod nas se sve radi za juče. Ja znam majku iz unutrašnjosti koja mora da sedi sa sinom u školskoj klupi. Najteže joj je bilo kada je učiteljica, koja pripada staroj gardi prosvetara, prvo vikala na njenog sina, a posle polako počela da viče samo na nju, pošto dečak, prirodno, ne reaguje. Recimo da u Srbiji ima oko 20.000 dece školskog uzrasta sa autizmom, to je ogroman broj, recimo dva posto u odnosu na svu decu koja se školuju. Za to se treba pripremiti. Ne možemo učiteljici sa istom platom i uslovima ubaciti još dvoje-troje dece u odeljenje koje je već veliko i da ona to sve pokuša nekako da reši, uz pomoć detetovog asistenta koji ima platu od 15.000 dinara i koji najčešće mora to dete da izvede napolje i čeka da se umiri. Ideja je dobra, ali od ideje do ostvarenja treba vremena, znanja, uslova.

Moja supruga i ja smo bili vrlo čvrsti u odluci da Vida upišemo u takozvanu specijalnu školu, to je škola za obrazovanje dece sa autizmom i smetnjama u razvoju. Bilo nam je interesantno kad smo bili na jednoj od resornih komisija gde smo bili pod pritiskom da dete ide u redovnu školu. Meni je to dirljivo i drago mi je, samo ne želim da iko pretera ni u kom pravcu, to nije dobro. Ja kao roditelj treba da za svoje dete činim sve najbolje, i mi smo pet, šest godina pokušavali da ga šaljemo u redovan vrtić, da ide na sve rođendane, da pokuša da se uključi u društvo, a onda smo shvatili da on to nikako ne želi. Prvi put kad smo ga vodili u Institut u Palmotićevoj ulici u „dnevnu bolnicu“, 15 dana pre škole, tamo je bilo mnogo dece sa različitim problemima, a mene to, bez obzira na moje iskustvo, uvek gane. A on je bio tako srećan. Tada sam rekao: „Pa, šta sad? Što bih ja njemu to branio? Što bih ga terao negde gde ne pripada?“

To mi je bio neki signal da ne treba da insistiram da ide u redovnu školu. Znate, mi smo njega u velikoj meri osposobili – on je progovorio, on ume da zadovolji svoje osnovne potrebe, da nema tih povremenih kriza koje imaju svoj razlog, on bi naizgled bio sličan mnogoj deci. Nije to njegova obest, oni reaguju na razne draži potpuno drugačije. Jedan poznati psihijatar je govorio da osobe sa autizmom žive u svetu dinosaurusa. Njihov svet je potpuno drugačiji, to je svet jakih osećanja, vatre, klaustrofobije, teškoća koje mi ne možemo ni da zamislimo zato što mi instinktivno rešavamo stvari potpuno drugačije kad se nađemo u anksioznosti.

U vašem tekstu od pre tri godine pomenuli ste da je nada čudo. Dokle su roditelji spremni da idu da bi pomogli svom detetu?

U nekim situacijama morate da ostanete s obe noge na zemlji. Autizam je, za sada, neizlečiva bolest. To je svojevremeno bila i tuberkuloza. Tuberkuloza se nekad na fakultetima predavala četiri semestra. Od trenutka kad je nađen lek, za samo jednu godinu, tekst o tuberkulozi je u knjigama sveden na četvrtinu jedne stranice. To će se, nadam se, jednog dana desiti i sa autizmom. Biće to sreća za neke druge generacije i druge ljude. Razume se, tada će postojati neke druge teške bolesti i drugačiji problemi. Ja imam poznanike, veoma dobre ljude, koji mi stalno šalju linkove za sajtove koji garantuju stopostotno izlečenje. Ja sam imao prilike da vidim kako to ide: vi krenete, prvo dobijete besplatno, pa platite 10 dolara, pa 100 dolara, čuo sam za ljude koji su potrošili 30.000–40.000 evra za neke testove krvi u Americi, za neke dijetetske lekove. Meni su, kada je taj tekst objavljen u „Politici“, nudili neke soli samo da napišem da ih koristim, a oni će mi ih dati besplatno. Išao sam u jedan poluprivatni institut u centru grada koji ima neki alternativni metod lečenja autizma i sećam se kad su povećali cenu tako što su promenili trajanje i dinamiku terapija, jer im je država smanjila davanja. Roditelji su na tom sastanku plakali. Ja spadam među skeptike, i kad je sve to sa Vidom počelo shvatio sam da to neće biti dobro. Ali nada je čudo i, u krajnjoj liniji, ta nada čini da se ljudski rod pokreće.

Da li Vid zna da javnost već deset dana bruji o tome kako on nije otišao na more?

Ne. Vid ne razume baš mnogo, on tako, povremeno ponovi: „Ideš na more, ideš na more…“ On voli da se kupa, mada više u bazenu nego u moru. Da su nekom detetu od pet godina koje ima neometan razvoj uskratili letovanje, to bi bila tragedija. Ovako, mi odrasli shvatamo šta su učinili. Vid ponovi par puta da ide na more, a onda odemo u park, najveće je dete tamo, ima 11 godina, sedne na ljuljašku i ljulja se, pevajući sat vremena.