Bezakonje u kartel-državi

U Srbiji je na snazi višestranačka diktatura koja je gora od jednopartijske, tvrdi Vesna Pešić, poslanica u Skupštini Srbije i predsednica Političkog saveta Liberalno demokratske partije. Tu sumornu dijagnozu sagovornica „Vremena“ izrekla je u intervjuu čiji je povod, u najmanju ruku – bizaran: nakon skandala sa izborom Ratka Markovića na čelnu funkciju Instituta društvenih nauka, objavljena je vest da je, na predlog Jedinstvene Srbije, vlada donela odluku da pevač Radiša Urošević postane član Upravnog odbora PTT Srbije. Posle burne reakcije javnosti, Urošević je odustao od funkcije, ali je ostala činjenica da je vlada donela još jednu odluku motivisanu isključivo partijskim interesima. Vesnu Pešić, koja, na osnovu svog sociološkog obrazovanja i političkog iskustva, odavno upozorava na stvaranje partijske države i razaranje institucija u Srbiji, zato smo pitali: da li smo došli do tačke u kojoj je partijska pripadnost zaista jedini kriterijum u izboru kadrova?

VESNA PEŠIĆ: I to što ste rekli je zamagljivanje stvari jer prikriva izopačenost države u kojoj živimo. Još je smešnije kada se potežu argumenti stručnosti. Reč je o ekstremno privatizovanoj kartel-državi, koja se bavi privatnim interesima njenih vlasnika. A vlasnici su tri hijerarhijska ešalona: u prvi spadaju vrhovi partija na državnim funkcijama i njihovi finansijeri, koji zajedno kroje kadrovsku strukturu u finansijskim ustanovama, javnim preduzećima, upravama, medijima, pravosuđu, administraciji itd.; drugi ešalon su savetnici, prijatelji, kumovi, rođaci, urednici i partijski miljenici onih prvih koji se raspoređuju po upravnim odborima, to jest na 30.000 položaja, koliko ih ima; treći ešalon čine poslanici, gradski i opštinski lideri i njihove armije po upravnim odborima, bolnicama, sportskim klubovima, kulturnim ustanovama, i druga povlašćena lica. Ja bih to nazvala višestranačkom diktaturom koja je gora od one jednopartijske, jer je ova druga imala nekakve kadrovske komisije koje su svoje predloge morale da obrazlože. Ovi sada ni to ne moraju. To su prave gazde koje rade šta hoće, prekomanduju pevača u upravni odbor, po svom ćeifu. Nema šta da se objašnjava. Skraćeno rečeno, ovakav način vladanja je bezakonje.

„VREME„: Nedavna eskalacija nasilja zavrtela je priču vezanu za poslovanje sportskih društava, i opet se došlo do istog – u upravama fudbalskih klubova sede političari i sve miriše na čuvene koalicione dogovore. Da li je, u ovim uslovima, uopšte moguće raspetljati taj čvor?

Mogao bi se raspetljati ukidanjem sadašnjeg zakona o izboru narodnih poslanika, promenom Ustava i drugih akata koji cementiraju partijsku diktaturu i prekrajaju većinu u skupštinama, ograničenim brojem ministarstava i promenom funkcionisanja vlade (premijer mora biti odgovoran za vladu i rad svakog ministra, koje može i da razreši dužnosti), zabranom koalicionih sporazuma kojima se vlast, javna dobra i funkcije dele kao privatno vlasništvo nad kojim nema nikakve kontrole. Mogu se dogovarati samo o tome koliko će programskih stvari svaka stranka dobiti u programu vlade, a tako se šire opcije za građane. Mora se ukinuti partijsko-tajkunsko kadrovanje, koje stvara „klike“, tj. korupcionaške krugove, koji državu pretvaraju u deponiju. Rad javnih organa mora postati potpuno transparentan, odgovoran i kontrolisan, što sada nije slučaj. Pogledajte samo šta se sada radi sa Telekomom i šta će se tek raditi!

Kako smo došli u situaciju da, umesto partijskih borbi koje bi trebalo da budu posledica različitih interesa pojedinih delova društva, dobijemo nešto što mnogo više liči na borbu partija, odnosno „političke kaste„, protiv društva?

Prvi razlog je velika zaostalost, ekonomska nerazvijenost, siromaštvo i nedostatak kapaciteta u svakom smislu. Dok smo bili Jugoslavija, mi smo bolje izgledali, a sada, Srbija jednostavno ne može da „dobaci“ do određenih standarda, baš kao što ne mogu ni Albanija, Makedonija, BiH. Drugo, Milošević, crkva, ekstremistička elita i tajne službe su nas okačili na tzv. srpski projekat i pretenzije na velike teritorije i nacionalno okupljanje, što je Srbiju stavilo na pogrešnu stranu i Evropu i Zapad proglasilo srpskim neprijateljima. Taj primitivni projekat nas je dokrajčio, a izlaz se još ne vidi. Treće, takve ideologije su Eldorado za neodgovornu vlast, jer ko god da dođe, radiće to isto, a već je napravljen onaj izopačeni politički sistem pod firmom „patriotizma“, koji ovako neodgovornoj nacionalnoj eliti idealno odgovara. Nema konkurencije, nema alternative, sve se opet zatvorilo, a društvo je isrcpljeno strahom, siromaštvom i nemoći da bilo šta uradi. Četvrti razlog leži u pljačkaškoj i nasilničkoj privatizaciji, netransparentnoj i rasipničkoj, koja je narod izbacila na ulicu, a ekonomskih efekata nema. Kada privreda ne radi i nema posla, prirodno je da svi pokušavaju da se ubace u budžet i na državne jasle, i to je izvor moći partijske države. Privatizacija je urušila naše skromne resurse, a nove nije napravila. Sada pričaju o reindustrijalizaciji, pa se čovek pita ko je tu lud: pa što ste nas deindustrijalizovali, ko će sada da bude investitor? Država? Pa, ona je već jednom to uradila, pa ste to poskidali. Kao da će ova to bolje da uradi, a nije do sada uradila ništa. To se zove juriti sopstveni rep.

Šta je sa društvom? Stalno slušamo o anketama koje govore o nezadovoljstvu građana, ali se ne vide nikakve naznake artikulacije tog nezadovoljstva. Odakle ova tišina i da li je smatrate opasnom?

Pa, tišina je bar jasna. Nad medijima je izvršena operacija „na otvorenom mozgu“, pa više nema mozga oslobođenog straha da sutra neće ostati bez hleba. Srbija sada liči na Honekerovu Nemačku, sve je idealno, a ako i nije, to je vest za jedan dan. Ljudi su se stisli jer nemaju nikakva prava, jer za pet minuta se mogu naći na ulici. A sudovi, da vas podsetim, sudovi su dobili onu preporuku da se ne trude oko radnih sporova. A čeka i armija nezaposlenih. Društvo pamti svoja negativna iskustva: diglo se 5. oktobra s nadom da će od ove zemlje napraviti mesto pristojno za život, ali nije uspelo. Nikakvo iskustvo nije stečeno, ništa nismo naučili. Demokratska stranka ne vodi društvo i ne otvara se prema njemu; umesto da pozove građane da učestvuju u političkom životu, u rešavanju i krupnih i sitnih pitanja, ona je postala tvrđava. Nama treba mnogo više demokratije, transparentnosti, razgovora, otvorenosti, umesto ovog straha i glumatanja politike. Kad je teško, baš onda pozovi građane. Ovako ispada da je samo vlast večna i do nje treba stići, ili se na njoj treba održati po svaku cenu. Trećega nema.

Kao odgovor na nedavno nasilje u Beogradu i Đenovi država je posegnula za hitnim izmenama Zakona o krivičnom postupku. Zašto se napokon ne počne sa primenom već postojećih, u normalnim uslovima usvojenih zakona, već opet dolazimo do adhoc rešenja čija je usklađenost sa standardima zaštite ljudskih prava prilično diskutabilna?

Zakoni se nisu primenjivali na profašističke i desne ekstremiste, gde se svrstavaju i kriminalizovani navijači, zato što su uticajni i imaju zaštitu veoma moćnih struktura. Da podsetim da je Delije osnovao i negovao Arkan, slao ih na ratišta i učio nasilništvu, ekstremnom nacionalizmu i kriminalu. Ja taj soj zovem udbaškim kriminalcima. Dakle, te fundamentaliste i kriminalce štite službe bezbednosti, crkva i desne stranke; ovi poslednji se nadaju da ih mogu dovesti na vlast i zato ih tretiraju kao „pobunjenu sirotinju“ i „našu dečicu“, a verovatno toga ima, jer sirotinje ima koliko hoćeš. Pored toga, oni su zaštićeni klupskim strukturama gde i dalje sede političari, biznismeni, generali vojske i policije i tajnih službi. To su mesta razmene uticaja i novca. Kriminal se odabranim navijačima dozvoljava kao način sticanja sredstava, ali i u političke svrhe, kad zatreba. A zna se kako stvar stoji sa srpskim pravosuđem. Do sada niko nije odgovarao, pa ni ubice nesrećnog Brisa Tatona. Bolje bi i bilo da se razbijaju ti krugovi „zaštitnika“ jer je sud pred njima prilično nemoćan. Možda sada ima više šanse da nešto uradi kad je poslata poruka Borisu Tadiću da je on izdao „kosovski zavet“.

Prema najnovijem izveštaju Reportera bez granica, Srbija je uspela da na listi zemalja po stepenu slobode medija pogorša položaj za čak 23 mesta u odnosu na prošlu godinu. Da li mislite da je to posledica Zakona o informisanju, koji, za razliku od većine poslanika LDP–a, niste podržali, ili drugih faktora?

Videla sam taj izveštaj, a i bez njega se vidi da su mediji prestali da vrše svoju funkciju. Praznina zjapi iz tolikog papira. Mislim da to jeste posledica tog zakona. Ali ne bukvalno, nego tako što je taj zakon poslao poruku šta se očekuje od medija, a onda zakon, koji je totalno glup u neprimenjiv, i ne treba da se primenjuje. Od medija se više ne očekuje da oblikuju javno mnjenje, da se bave istraživačkim novinarstvom i da jednu temu drže duže od jednog dana. Stranke su rasporedile svoje tajkune, savetnike i visoke funkcionere po medijima, koji od tada prosipaju neviđenu dosadu, ili lažno započinju golicave teme (na primer, o pozadini ubistva Zorana Điniđića) koje traju jedna dan. Sutra već o tome ništa. A političari zahvalno kažu, bogu hvala, prođe još jedan dan. Zaista, posle tog zakona odjednom je pao mrak. A kada ovde jednom donesete nešto mračno i autoritarno (a toga se nadonosilo podosta), to se teško popravlja. Niko ko dođe na vlast neće da kaže: „ja sam demokrata i ja ću to da sklonim“, nego kaže: „e, i meni će dobro da dođe, neka ostane, trebaće“. Tako polako postanete diktatura metodom taloženja, pa ne znate kada je uvedena, nego se nataložila, kao neka prirodna pojava. Uveče počela susnežica, a sutra sneg do kolena. Isto vam je i sa ovim „derbi krivičnim zakonom“, koji je LDP popravljao. Poruka je poslata, a šta će se primenjivati, to se ne zna, sve zavisi šta će im trebati.

Vreme ove nedelje obeležava dvadeset godina postojanja. U nastajanju i dobrom delu života našeg nedeljnika imali ste značajnu ulogu. Iz današnje perspektive posmatrano, da li biste opet prošli isti taj put?

Naravno da bih to uradila i iz današnje perspektive. „Vreme“ je imalo veliku ulogu, ulogu dugačkog zraka koji je bacao svetlo u živote mnogih ljudi koji su čekali da izađe novi broj i vide šta piše Stojan Cerović i druge zvezde „Vremena“. Ono je bacalo svetlo i na sve druge medije kao reper koji vuče napred. Ponekad mi se čini da je u vreme Miloševića bilo većih slobodarskih proboja i dostignuća nego danas. A jesmo se i naprezali, izvlačili maksimum, svaki dan se živeo do kraja i punim plućima. Volela bih da tu ulogu „Vreme“ ima i danas. Samo još da nađemo one koji i dalje hoće da žive bez relativizacije i punim plućima.