Bez podizanja obrva

„Pa zar vi, Srbi, nemate neki bolji avion“, zapitao se na aerodromu u Rejkjaviku radnik koji je prošlog četvrtka izjutra ušao u JAT-ov boing 727 da pokupi otpatke i obavi još poneki sitan posao u pauzi dok je avion punio gorivo za nastavak puta ka Beogradu. U avionu koji je izazvao podsmehe aerodromskog radnika u Rejkjaviku nalazio se inače predsednik SRJ-a Vojislav Koštunica koji se upravo vraćao iz posete SAD-u gde je, osim susreta sa najznačajnijim ljudima američke administracije, primio i nagradu „Državnik godine“ koju dodeljuje američka nevladina organizacija Institut Istok-Zapad (East-West Institute). Aerodromski radnik koji se „čudio Srbima“ što ne putuju boljim avionima bio je Nikola, Srbin iz Hrvatske, koji je pre tri godine, preko Crvenog krsta, iz jednog izbegličkog kampa s porodicom stigao u Rejkjavik.

U ovom iznenađujućem susretu i pitanju ovog Ličanina, koji na aerodromu radi „sve što treba“ i „ne zarađuje loše“, bilo je na izvestan način i neke čudne simbolike. Visoka delegacija SRJ-a (u kojoj su osim predsednika Koštunice bili i potpredsednik SIV-a Miroljub Labus i ministar inostranih poslova Goran Svilanović), vraćala se iz posete koja je trebalo da donese početak izgradnje novih odnosa između dve zemlje, ali i početak uklanjanja (s obe strane) svega onoga što je poslednjih desetak godina kroz politiku koja je vođena, sankcije, ratove i bombardovanje, ubogaljilo ovu državu, a Nikolu i stotine hiljada njemu sličnih oteralo iz njihovih domova.

Što se JAT-ovog aviona tiče, bio je (za naše uslove) sasvim pristojan, iako je do Njujorka putovao čitavih 13 umesto uobičajenih devet sati. Zbog uštede putovalo se manjim avionom koji ne može odjednom da preleti okean pa se gorivo dosipalo u Rejkjaviku i Genderu u Kanadi. Onima koji su u Ameriku putovali ne bi li obnovili članstvo u Svetskoj banci, dobili specijalne uslove za reprogramiranje dugova i ubedili strane partnere da je za obnovu zemlje i ekonomsko ozdravljenje SRJ-a neophodan investicioni kiseonik, i ne priliče, uostalom, pompezna putovanja, supersonični avioni i prevelike svite. Putuje se onim što se ima.

DONATORSKA KONFERENCIJA: Na osnovu zvaničnih i nezvaničnih razgovora sa članovima jugoslovenske delegacije, stiče se utisak da je prošle nedelje u Njujorku i Vašingtonu učinjeno uglavnom sve ono zbog čega se i krenulo na ovaj put. Ostala je sporna jedino donatorska konferencija koja će se, po svemu sudeći, umesto početkom održati krajem juna ove godine. Podsećanja radi, početkom aprila zvanični američki stav bio je da takvu konferenciju nova administracija neće ni podržati, niti na njoj učestvovati bez direktnije i ozbiljnije saradnje Beograda sa Haškim tribunalom. Jugoslovenskoj strani je ovoga puta u Vašingtonu prilično direktno saopšteno da SAD bez novih dokaza o saradnji sa Hagom još nisu spremne da se na takvoj konferenciji pojave, ali i da ne nameravaju da spreče one koji su kroz donatorsku konferenciju voljni da pomognu brži oporavak SRJ-a.

Nekoliko dana kasnije, i zvanično je saopšteno da se donatorska konferencija odlaže za 29. jun. Do tada će savezna skupština usvojiti Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, a i nova administracija u Vašingtonu dobiti dovoljno argumenata na osnovu kojih bi se možda opredelila da pomogne zemlji kojoj je posle desetogodišnje izolacije i bombardovanja potrebna pomoć ne samo da bi pokrenula privredu već i da bi izgradila stabilne institucije i nastavila započetu demokratizaciju. Na osnovu mnogih susreta vođenih u Vašingtonu i Njujorku moglo bi se čak zaključiti da američka administracija pokazuje nešto više razumevanja za argumente novih vlasti u Beogradu nego što ga imaju razne uticajne nevladine organizacije ili pojedini senatori za koje je sudbina Slobodana Miloševića i dalje neuporedivo važnija od svega ostalog. Pa i činjenice da u državi u kojoj oko 75 odsto stanovništva živi sa manje od dva dolara dnevno, ekonomska neizvesnost i nesigurnost lako mogu poništiti sve pozitivno što je u SRJ-u urađeno od oktobra prošle godine. Dva dana pre dolaska jugoslovenske delegacije u Vašington, tamo je boravila i glavna tužiteljica Haškog suda Karla del Ponte koja je od američkih zvaničnika (pre svega od državnog sekretara Kolina Pauela) tražila da nimalo ne popuštaju kada je reč o zahtevima da se Milošević što pre pošalje u Hag. Članovi jugoslovenske delegacije ističu da se o Hagu često razgovaralo, ali da sa američke strane niko nije postavljao nikakve posebne uslove, niti insistirao na nekim rokovima.

SUSRET SA BUŠOM: Pre odlaska iz Beograda nije bilo baš sasvim sigurno da li će novi američki predsednik Džordž Buš primiti predsednika SRJ-a Vojislava Koštunicu s obzirom na to da ga zbog nezvaničnog karaktera ove posete protokol nije obavezivao na tako nešto. Posle samo nekoliko minuta razgovara Koštunice sa potpredsednikom SAD-a Dikom Čejnijem u Beloj kući, pojavio se i Džordž Buš. Razgovor je, kako se kasnije moglo čuti, bio prilično otvoren i srdačan, a tu srdačanost „bez podizanja tona i obrva“, kao osnovnu karakteristiku svih susreta u Njujorku i Vašingtonu, pominjali su svi članovi jugoslovenske delegacije. Takva atmosfera i izostanak postavljanja pitanja – „da li ćete i kada isporučiti Miloševića“ – vladala je, izgleda, i prilikom susreta sa veoma uticajnim senatorima Bajdenom, Vojnovičem, Lugarom i Spektorom, iako su neki od njih ranije umeli da budu unapred skeptični i sumnjičavi prema svemu što bi dolazilo iz Beograda, ili bar nisu skrivali entuzijazam kada je Beograd trebalo kažnjavati i izolovati. Prvoga dana posete SAD-u (pre nego što mu je uručena nagrada Instituta Istok-Zapad), Vojislav Koštunica se u Njujorku pojavio i pred članovima Saveta za spoljne poslove, tela sa oko 500 članova i nesumnjivim uticajem na one koji oblikuju američku politiku prema svetu. Novinarima nije bilo dozvoljeno da prisustvuju ovom razgovoru, ali se još unapred znalo da će (osim onih zvaničnih susreta) to svakako biti jedan od najozbiljnijih „testova“ na ovom putu. Vest o tome da je Koštunica u svom govoru ubedljivo obrazložio poziciju zvaničnog Beograda, a zatim (prema tvrdnjama nekih učesnika ovog skupa) „vešto odgovorio na sva pitanja i prešao preko svih minskih polja“ imala je, izgleda, priličan uticaj na dalji tok i ishod ovog putovanja. U svim narednim razgovorima jugoslovenskoj delegaciji naglašavano je nešto poput – čujemo da ste juče sjajno prošli na Savetu za spoljne poslove.

PRODORI I OTPORI: To „da smo dobro prošli“ pominjao je u intervjuu datom u avionu na povratku za Beograd i potpredsednik SIV-a Miroljub Labus koji je bio zadužen za poslove oko povratka SRJ-a u Svetsku banku. Labus ističe da su tokom putovanja uspostavljeni dobri odnosi sa predsednikom Svetske banke Džejmsom Volfersonom, koji je poručio da je spreman da se u svakom momentu lično angažuje kako bi se u budućoj saradnji otklonio svaki problem u saradnji s bankom. „Pomalo smo zaboravili da smo u proteklih deset godina izgubili lične odnose sa uticajnim ljudima, a ti odnosi mogu mnogo da znače“, kaže Miroljub Labus, oživljavajući indirektno i jednu staru ideju o neophodnosti postojanja našeg lobija u Vašingtonu. „Sviđalo se to nekome ili ne, mi se takođe moramo prilagoditi mehanizmu po kome se u Vašingtonu funkcioniše. Da bi se uticalo na jednu politiku, tamo se mora stalno biti prisutan. U razgovoru sa ljudima iz naše dijaspore rekao sam – nemojte nam dati ni jedan jedini dolar, ali ako želite da nam pomognete, organizujte se i formirajte lobi koji bi zastupao interese naše države, tim pre što mi za tako nešto ne možemo da pronađemo novac iz budžeta.“

Komentarišući učinke nedavne posete jugoslovenske delegacije SAD-u kao i činjenicu da je na obe strane nagovešteno okretanje nove stranice u istoriji odnosa dve zemlje, ministar inostranih poslova Goran Svilanović primetio je kako za „malu državu kao što je naša, takav zaokret, makar samo i kao nagoveštaj, može da ima sudbonosno značenje u pravom smislu“. U Bušovoj administraciji i oko nje i dalje je previše zagovornika politike kontinuiteta prema Balkanu i posebno prema Beogradu. U srednjim ešalonima Stejt departmenta još je priličan broj onih koji su zauzimali gotovo iste pozicije i u Klintonovoj administraciji, tu su i dalje mnogi uticajni kongresmeni, a ne treba, naravno, zanemariti ni uticaj raznih lobija koji podržavaju zagovornike politike kontinuiteta, čija je logika da politiku prema Beogradu ne bi trebalo ozbiljnije preispitivati, već da je bolje nastaviti sa doziranim pritiscima, kombinovanim sa novim rokovima.

Ubedljivo najčešće ponavljana ocena prošlonedeljne posete predsednika SRJ-a Vojislava Koštunice SAD-u bila je da su nove vlasti na obe strane od svojih prethodnika nasledile probleme sa kojima sada moraju da se suoče. Razlika je, međutim, u tome što američka strana (za razliku od nas), uvek može sve svoje probleme i nevolje da prebaci na nekog drugog.