Bez jednakosti

U Hrvatskoj je pitanje penzija za borce „s obe strane fronta“ u Drugom svetskom ratu rešeno različitim propisima. U prvu grupu se ubrajaju „korisnici prava na penziju“ ostvarenu „pod povoljnijim uslovima“, tačnije za života SFRJ. To su „učesnici NOR-a“, odnosno osobe kojima je, prema propisima koji su važili do 1998. godine, period od 6. aprila 1941. godine do 15. oktobra 1945. godine ušao u poseban penzioni staž i to u dvostrukom trajanju; rečenim osobama je penzija određena na specifičan način s povećanjem od 60 odsto i/ili uz zajamčenu osnovu u odnosu na ostale osiguranike. Odmah posle osamostaljenja Republike Hrvatske usvojeni su, međutim, novi propisi kojima su sa opisanom grupom osiguranika (u prevodu – partizanima) izjednačeni i „pripadnici Hrvatske domovinske vojske“.

Novi propisi o penzionom i invalidskom osiguranju licima „sa suprotnog ideološkog pola“ isti period (6. 4. 1941 – 15. 10. 1945) proveden u tadašnjoj vojsci u Hrvatskoj (domobrani) ili u zarobljeništvu priznaju kao penzioni staž u dvostrukom trajanju, čime im je penzija, odnosno mirovina određena na povoljniji način u odnosu na ostale osiguranike. Slično je učinjeno i sa bivšim političkim zatvorenicima. U Hrvatskoj je usvojen poseban zakon s namerom da ispravi sve te nepravde, ali nije ograničen samo na period prethodnog režima i države nego na postojanja Kraljevine SHS, u kojoj je hrvatski narod, prema zvaničnoj interpretaciji istorije, „robijao“ u jugoslovenskoj „tamnici naroda“, zbog čega se nepravde ispravljaju i licima koja su se našla u zatvoru između 1. decembra 1918. i 1. oktobra 1991. godine. I ta kategorija ljudi ima pravo na dvostruki penzioni staž za vreme provedeno u tamnici.

U Sloveniji je situacija bitno drugačija. Nema znaka jednakosti između partizana i pripadnika kvislinških organizacija. Jeste usvojen Zakon o ispravljanju nepravdi kojim je osigurano pravo na obeštećenje političkim osuđenicima, ali se odnosi samo na vreme posle nastanka druge Jugoslavije. Na osnovu tog zakona osnovana je posebna komisija koja ima pravo da poništava presude koje su bile izrečene tokom Drugog svetskog rata i odmah po završetku rata. Ukoliko je zaključak komisije pozitivan, bivši politički osuđenici imaju pravo na novčanu nadoknadu i vraćanje oduzete imovine (u postupku denacionalizacije). Vlada levog centra (LDS Janeza Drnovšeka i potom Toneta Ropa) prepustila je kadrovanje, tj. Komisiju, desnici, što je za posledicu imalo nezadovoljstvo dela javnosti, koji je često kritikovao prethodnu vladu zbog olakog poništavanja nekih presuda, bez pošteno i korektno izvedenih sudskih postupaka. Povodom ovog zakona najviše se negodovalo pre nekoliko godina kada su mediji objavili da je priznanje dvostrukih godina za penziju i odštetu dobio Vinko Zupančič, čovek koji je 1946. godine na suđenju priznao da je od marta 1943. godine pa do marta 1944. u službi Gestapoa u Litiji (i u uniformi Gestapoa) hapsio pripadnike oslobodilačkog pokreta. Negodovanje javnosti i partizanske boračke organizacije nije urodilo plodom pošto je u svim „spornim slučajevima“ tužilaštvo pod vođstvom tadašnjeg vrhovnog tužioca s desnice Antona Drobniča u svakom pojedinačnom slučaju upriličilo obnovu sudskog postupka, da bi zbog „nedostatka dokaza“ potom postupak jednostavno – obustavilo.

Zahtevi za odštetu zbog „nepravednih osuda“ pljuštali su sa svih strana i ubrzo je država oštećenima isplatila svotu koja je premašila nekoliko stotina miliona tolara (1 evro, danas = 240,47 tolara). Potomci onih koji su streljani na posleratnim stratištima (među poznatijima je ono u Rogu, gde je stradalo i mnogo četnika) dobili su od države simboličnu nadoknadu od po 200.000 tolara (oko 800 evra), dok je onima koji su nasilno mobilisani u nemačku vojsku pripala simbolična odšteta (uslovljena vremenom trajanja mobilizacije) u visini od oko 10.000 do 12.000 tolara, mesečno (oko 50 evra). Odštetu u jednokratnom iznosu primili su i oni koji su u okupiranoj Sloveniji bili internirani, logoraši, invalidi, prognanici… Zanimljivo je da nema šansi da se neka slična komisija oformi za, na primer, nepravde počinjene od 1992. godine izbrisanim stanovnicima Slovenije, koji po sadašnjim zakonima imaju pravo da traže odštetu samo za pet godina, što znači da je izbrisanim „južnjacima“ uprkos zakasnelom priznanju države da im je učinjena nepravda – zatvoren redovan pravni put za sticanje prava na odštetu, čime su deprivilegovani u odnosu na Slovence koji su se 50 godina ranije našli „na pogrešnoj strani“.

Uprkos postojanju rečene komisije i naklonosti tadašnjeg prvog tužioca u državi (koji je tokom Drugog svetskog rata i sam nosio uniformu domobrana), slovenačkim domobranima nije uspelo ono što je uspelo kolegama po oružju s druge strane granice, u Hrvatskoj. Tako slovenački domobrani nisu uspeli u naporu da im se prizna jednakost sa pripadnicima NOB-a, koji su i u poslednjih 15 godina, uprkos promeni političkog i državnog uređenja, zadržali većinu svojih prava. Prethodnim propisima dodat je tek poseban Zakon o vojnim veteranima (1995. godine), koji je dodelio „status veterana“ pripadnicima teritorijalne odbrane (TO) i policije koji su se borili protiv JNA tokom osamostaljenja, ali i soldatima i dobrovoljcima iz ratova od 1912. do 1918. godine, zarobljenicima, svim pripadnicima jedninica NOV-a pa čak i pripadnicima organizacije TIGR, koja je delovala u delu Istre i zaleđu Trsta a koja i dan-danas u Italiji važi za terorističku organizaciju. Zakon ne pominje domobrane ni pripadnike plave garde (četnici), niti bilo koje druge formacije koja se borila na tlu Slovenije.

Uprkos ljutim kritikama sa desnog krila političke scene, u Sloveniji je odnos prema bližoj istoriji i njenom vrednovanju sve dosad ostao nepromenjen, što znači da država službeno obeležava događaje vezane za antifašističku borbu. Dan osnivanja Osvobodilne fronte, 27. april, ostao je u registru državnih praznika, a biste Tita, Kardelja, Kidriča i ostalih ratnih revolucionara i dalje, doduše u malo okrnjenom sastavu, krase trgove slovenačkih gradova, što veoma nervira pripadnike stranaka koje su zajedno s Janezom Janšom upravo preuzele vlast u zemlji. Zahvaljujući „kontinuitetu sa prethodnom vlašću“, Slovenija je dosad izbegla radikalnije otvaranje pitanja penzija za pripadnike kvislinških organizacija, posebno što je zvaničnoj Ljubljani trebalo deceniju i po da zakonom uredi način obeležavanja i uređenja grobova žrtava revolucionarnog terora, odnosno posleratnih obračuna sa „narodnim neprijateljem“. Tu se sve prilično zapetljalo zato što je na do sad obeleženim grobovima pobijenih domobrana (najveći deo njih je zajedno sa ostalim zarobljenicima, među kojima je bilo nekoliko hiljada četnika, usmrćen u Kočevskom Rogu 1945. godine) napisano da tu leže žrtve „izvansudskih smaknuća“, a ne „žrtve revolucije“, što je bio zahtev onih koji brinu o interesima slovenačkih domobrana. Štaviše, domobranima nije priznat ni status vojnika, jer je ovde dosta čvrsto mišljenje da su slovenački domobrani (koji su, inače, na ljubljanskom stadionu polagali zakletvu Hitleru i nisu ispalili ni metak na okupatora pošto su ga smatrali saveznikom) deo snaga kolaboracije.

Nije čudo da je aktuelna rasprava u srpskom parlamentu o izjednačavanju prava domobrana i četnika sa pravima partizana u ovdašnjoj javnosti pobudila dosta pažnje, posebno što je slovenačka novinska agencija STA objavila da je debata u srpskoj skupštini zanimljiva i zato što su „polemičari tvrdili da je Slovenija time uredila pitanje pomirenja“. Pomirenje, time se Slovenija bavi s mnogo strasti već gotovo dve decenije, od poznatog apela Spomenke Hribar, koja je prva podigla glas u ime pijeteta prema mrtvima i za uređenje grobova žrtava političkih obračuna posle Drugog svetskog rata. Drugim rečima, poslanik koji je u Skupštini Srbije tvrdio da je Slovenija pitanje penzija uredila isto kao i Hrvatska nije proverio činjenice i, bar što se slovenačkog slučaja tiče, nije govorio istinu. Drugo je pitanje da li je namerno ili slučajno obmanjivao kolege u poslaničkim klupama i javnost uopšte.

Da zaključimo – u Sloveniji domobrani, belogardisti, četnici, ustaše… nisu izjednačeni sa partizanima u pravima za pariod 1941–1945. godine. Iako ne treba smetnuti s uma da čak i slovenački partizani priznaju da nije moguće izjednačavati četnike sa kvislinškim formacijama zato što su se četnici ipak borili protiv okupatora. Sadašnji predsednik boračke organizacije Ivan Stanovnik je čak nekoliko puta izrazio takav stav, posebno što su među slovenačkim četnicima bili i neki znameniti Slovenci, među kojima je svakako najpoznatiji ekonomista pokojni dr Aleksandar Bajt, dok se jedan od preostalih živih slovenačkih četnika još bori za svoja prava na domaćim sudovima.

Nema zbora da bi Janšina nomenklatura veoma rado krenula hrvatskim putem (bar po tom pitanju), mada će to biti tvrd orah jer jedan od koalicionih partnera – partija penzionera (DeSUS) – ne želi ni da čuje o promeni sadašnjeg penzionog sistema. Janšin SDS je uprkos tome stidljivo ubacio u program i „rezoluciju o privilegijima u penzionom sistemu“, pokušavajući da ozakoni mišljenje da posebno visoke penzije ne zaslužuje i ne bi smeo da uživa „niko zbog svojih revolucionarnih ili političkih zasluga ili rada u organima represije“. SDS se za sada zalaže za izmenu Zakona o vojnim veteranima iz 1955. godine pošto taj „opterećuje budžet“. Po sredi su zaista bajne penzije, pošto je garantovana penzija boraca za 54 odsto viša od obične penzije. Janšini socijaldemokrati kao argument navode da je u martu 1999. godine prosečna penzija oficira JNA koji nije prešao na stranu slovenačke TO iznosila oko 600 evra, dok je penzija onih koji su prešli u TO bila oko 300 evra. Prećutan je podatak da je stotinama oficira JNA zbog neodređene formulacije „da predstavljaju opasnost za državu“ ili po osnovu tajnih denuncijacija (ime prijavitelja na sudu ostaje zaštićeno, tako da je odbrani gotovo nemoguće da pobije optužbu) uskraćeno pravo na bilo kakvu penziju.