Beskrajni hodnik

Trideset pet zaposlenih u Upravi za javne nabavke petu godinu rada slave u prostorijama površine 170 kvadrata, ili jednog solidnog funkcionerskog stana, u voždovačkoj filijali Poreske uprave. Oni su pre nekoliko meseci iseljeni iz zgrade Ministarstva finansija, a za nekoliko dana oduzeće im još dve kancelarije u kojima su sada podstanari. Nova zgrada, fizički prilično daleko od Ministarstva finansija, Vlade i ostalih institucija sa kojima Uprava treba tesno da sarađuje, ima tri telefonske linije i nema obezbeđenje a, kako za „Vreme“ kaže načelnik Uprave Predrag Jovanović, na vrata im dolaze ponuđači na tenderima da prete i pritiskaju. Pošto Upravi ni posle toliko godina rada nije dodeljen odgovarajući prostor, on je pozvao državu da joj obezbedi osnovne uslove za rad umesto što nastavlja „suptilnu sabotažu“.

Samo tokom prošle godine državni organi, javna preduzeća, javne ustanove i gradska i opštinska uprava vršili su nabavke na tenderima u ukupnoj vrednosti od oko 170 milijardi dinara. Uštede koje su ostvarene zahvaljujući radu i kontroli Uprave za javne nabavke i Komisije za zaštitu prava ponuđača koja funkcioniše pri njoj i koja se bavi tenderskim žalbama, iznosile oko 20 milijardi dinara. Za to vreme, na Komisiju – čije je interno pravilo već godinama da ne izlazi u javnost – Upravu i njenog načelnika Predraga Jovanovića vršen je pritisak, prećeno im je otkazima i svakojakim posledicama.

Sličan scenario već je viđen i u ostalim antikorupcijskim ustanovama koje su nastale proteklih godina, a najpoznatiji je slučaj poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića. Šabić u izjavi za „Vreme“ kaže da je reakcija Predraga Jovanovića sasvim umesna i da s pravom ukazuje na neadekvatan odnos vlasti prema državnim organima koji imaju antikorupcijsku ulogu. „Problemima, čak i onim sasvim elementarnim, finansijskim, materijalnim, logističkim, opterećena su iskustva svih takvih institucija. Dakle, i Saveta za borbu protiv korupcije i Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa i poverenika za informacije. A o odnosu vlasti govore i loša ‘iskustva’ onih koji tek treba da počnu da deluju. Setimo se da smo pre dve godine dobili zakone kojima su u naš pravni poredak ‘ušli’ Državna revizorska ustanova i Ombudsman, ali da ti organi još nisu počeli da deluju.“

ŠEST KAO 21: Rodoljub Šabić navodi da je i sam na funkciji poverenika za informacije bio suočen sa teško shvatljivim problemima. „Nije bilo nimalo lako. Trebalo mi je više od pola godine da se izborim za najosnovnije pretpostavke za rad. Danas ti, u osnovi trivijalni, finansijski, logistički i materijalni problemi nisu u prvom planu. Oni postoje, ali poverenik i njegova služba, iako uz teškoće, ipak mogu da deluju. Ilustracije radi navešću to da je u budžetu za ovu godinu za funkcionisanje poverenika predviđeno oko 23 miliona dinara, a da će biti potrošeno samo nešto više od polovine tog iznosa. Ta ušteda, kao i slične u prethodne dve godine, samo se delimično može objašnjavati racionalnim, štedljivim odnosom prema raspoloživim sredstvima. U mnogo većoj meri ona je posledica činjenice da sam umesto sa predviđenih 21 radio sa samo šest saradnika. A to zbog toga što iako za to već dve godine imam garancije, još nemam adekvatan prostor. Naravno da se, u ovim uslovima, kadrovski ‘deficit’ negativno odražava na izvršenje posla čiji se obim inače enormno uvećava.“

Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija, podseća da je od donošenja zakona i izbora poverenika do dodele prostorija njegovoj službi prošlo više od pola godine, a da je Šabić do tada morao da rešava žalbe građana. A građani, opet, nisu imali adresu na koju bi poslali žalbu. „Prostorija za ove organe je bilo. Da nema sredstava, mogli bismo da kažemo da je problem nemaština. Međutim, prostorije bivših saveznih organa su dugo bile prazne“, objašnjava nam Nenadić. Ovim institucijama sve je teže i da pronađu nove dovoljno stručne osobe koje su spremne da rade u takvim uslovima, a brojni problemi i te kako se odražavaju na rad sadašnjih zaposlenih. Kako nezvanično saznajemo, jedan od razloga što smo ovoliko dugo čekali na formiranje Državne revizorske institucije jeste što su mnogi kompetentni stručnjaci odbili da budu u njenom Savetu, jer im je jasno kakvim bi problemima morali da se bave. Nenadić navodi da zbog problema sa kadrom kvalitet i brzina rada ovih institucija opada.

RUTINA: Ombudsman Saša Janković, koji je preuzeo dužnost krajem juna i kojem uveliko stižu pritužbe građana, „podstanar“ je u Skupštini Srbije. On će, prema nekim procenama, dobijati oko 12.000 žalbi građana godišnje. Odbor za rešavanja o sukobu interesa sa svojih 13 zaposlenih imao je duži podstanarski staž u beogradskoj Nušićevoj ulici, gde je dvoje službenika sedelo u hodniku. U Upravi za javne nabavke, takođe zbog nedostatka prostora, jednu kancelariju zaposleni su u početku koristili u „dve smene“. U ovoj instituciji, ne račinajući Komisiju za zaštitu prava ponuđača, zaposleno je 18 osoba. Poređenja radi, u Sloveniji, koja ima dva miliona stanovnika, Uprava ima 39 zaposlenih.

Svi ovi, javnosti već dobro poznati problemi novouspostavljenih antikorupcijskih institucija, sasvim logično se odražavaju na kvalitet rada. Država, koja ima obavezu da institucije uspostavi, više od toga očigledno ne želi da im pruži, pa čak ni najosnovnije uslove za rad, te se one oslanjaju na motivaciju i upornost zaposlenih.

Rodoljub Šabić ilustrovao je neadekvatan odnos izvršne vlasti prema povereniku, odnosno prema kvalitetnijoj primeni zakona: „Prva se odnosi na odgovornost za kršenje zakona. Odgovarajući mehanizam koji se zasniva na tome da nadležno ministarstvo Vlade Srbije (za kulturu i informisanje) pred prekršajnim organima pokreće postupak protiv onih koji krše zakon. Dve godine – valjda zbog kadrovskih, organizacionih i drugih problema – ministarstvo uopšte nije vršilo ovu svoju ulogu, pa su, posle mojih upornih nastojanja, te prijave počele da se podnose tek nekoliko meseci unazad. Tada je počelo i izricanje prvih kazni, ali je funkcionisanje mehanizma odgovornosti još uvek daleko ispod nivoa koji je potreban. Druga stvar se odnosi na obezbeđenje izvršenja odluka poverenika. Te su odluke po zakonu obavezujuće, a u slučaju potrebe njihovo izvršenje obezbeđuje Vlada Republike Srbije. Odluke poverenika se u praksi uglavnom poštuju. Mali je procenat onih u kojima organ vlasti nije postupio po nalogu poverenika. Ipak, ima i takvih. Iako ih nema mnogo, zabrinjava činjenica da u nekoliko desetina slučajeva kada su građani, novinari, mediji, nevladine organizacije od Vlade tražili da obezbedi izvršenje rešenja poverenika, to nijednom nije učinjeno. Nepostojanje sankcija i nespremnost da se obezbedi izvršenje naloga poverenika neki, bez sumnje, mogu shvatiti kao indirektan poziv na kršenje zakona“, navodi Šabić.

Sa čim se bore Uprava za javne nabavke, Savet za borbu protiv korupcije, Odbor za rešavanja o sukobu interesa, zaštitnik građana i druge slične institucije možemo samo da pretpostavimo. Višegodišnji apel Predraga Jovanovića i mnogih drugih za formiranje Državne revizorske institucije konačno će, izgleda, uroditi plodom. Ova, takođe antikorupcijska ustanova umnogome će unaprediti kontrolu obavljenih nabavki državnih organa, koja se za sada završava samo s njihovim izveštajem – koji može ali ne mora da bude tačan. Mnogi organi čak i izbegavaju da pošalju izveštaj, jer ni to ne podleže sankciji. U trenutku kada nastaje ovaj tekst (utorak po podne), poslanici Skupštine Srbije su prekinuli zasedanje na kojem je trebalo da izaberu članove Saveta Državne revizorske institucije. Ovo je odlučeno pošto je prekinut direktan prenos na RTS-u zbog odbojkaške utakmice Francuska–Srbija.