Današnji Zakon o kulturnim dobrima, koji reguliše rad muzeja, arhiva, biblioteka, kinoteka i zavoda za zaštitu spomenika kulture, vrlo je jasan u svom fokusu na kulturno nasleđe kao pravo i dobro svih građana Republike Srbije. Isti Zakon jasan je i u tome da bez obzira da li je nešto državno, gradsko, društveno ili privatno vlasništvo, status kulturnog dobra nalaže da se ono na jednak način čuva zarad specifičnosti gradskih celina, javnog sećanja i budućih generacija. Mi, građani, kroz poreze i doprinose finansiramo rad nadležnih institucija, pa znači i Zavoda za zaštitu, pod pretpostavkom da isti rade u skladu sa stručnom etikom i idejom kulturnog nasleđa kao javnog dobra.
Realnost Srbije dvadeset prvog veka teško da potvrđuje ovo zakonsko pravo i obavezu. Dok su se progresivne prakse u svetu bavile demokratizacijom nasleđa i preispitivanjem da li je nasleđe koje štite dovoljno inkluzivno i raznoliko i da li reprezentuje različite, često marginalizovane društvene grupe, nas je zahvatio talas etnonacionalnog zanosa pomešanog sa tranzicionim kapitalizmom. Etno-nacionalno se ogleda u promeni ideološke matrice s početka devedesetih i vraćanju srpske, patrijarhalne, junačke toponimije koja se u urbanom prostoru nastavila sve do danas, kulminirajući rešenjem za budući dvadesetometarski spomenik Stefanu Nemanji. Tranzicioni kapitalizam, kao princip uvek jači od nacionalnog zanosa, podrazumeva da „para vrti gde burgija neće“, a javni resursi i javni interes lako se zaboravljaju pred uvek važnijim investicijama.
U ovakvom društvu, pritisci na Zavod za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, kao i širom Srbije, nisu presedan, i sa novim zamahom traju od početka dvehiljaditih. Direktori, a i zaposleni Zavoda, neretko podlegnu pritiscima – koji uključuju gubitak šefovske pozicije, neisplaćivanje ili kašnjenje plata od strane lokalne samouprave, ignorisanje prilikom novih poslova i projekata. Pored pritisaka, izostanka plata i ignorisanja, neke od najčešćih strategija da se profitira od nekretnina koje su spomenici kulture i/ili se nalaze u zaštićenim ambijentalnim celinama su sledeće:
Strategija 1: Investitor ne dobija dozvolu da gradi, pa godinama čeka da se objekat sam od sebe uruši, ili podmeće požare i slučajna rušenja, kako bi se proces ubrzao. Ishod – eventualna replika fasade starog objekta sa još nekoliko spratova nove gradnje.
Strategija 2: Investitor urgira političkim i novčanim sredstvima da se sa spomenika skine zaštita, ili bar nivo zaštite, da se dozvoli nadziđivanje, ako ne rušenje. Ako se Zavod usprotivi tome, uvek postoji viša instanca – Vlada – za skidanje nivoa zaštite!
Strategija 3: Investitor se obrati Zavodu, dobije mere tehničke zaštite, i prilikom radova ih u potpunosti ignoriše – dozida poneki dodatni sprat, proširi fasadu na deo trotoara, koristi materijale i tehnike gradnje koji ne poštuju mere Zavoda. Stručnjaci Zavoda koji vrše nadzor nemaju inspekcijske ingerencije, niti ingerencije kojima mogu da nalože rušenje ili obustavljanje dalje gradnje. Inspekcija najčešće ne izađe na teren, a i kada izađe, policija ne uradi svoj posao u obustavi gradnje objekata. Svi ovi objekti, različitih boja, veličina, gabarita i visina, podjednako krase naše gradske centre.
Strategija 4: Investitor navodno poštuje mere tehničke zaštite dobijene od Zavoda, ali faktički prilikom izvođenja radova angažuje nekvalifikovanu radnu snagu, i koristi što jeftinije, neautentične i često neadekvatne materijale, što neretko dovodi do degradacije spomenika.
U odnosu na ove poznate strategije, slučaj Resavske 25 je važan presedan. Presedan je ne zbog potencijalnog rušenja još jednog u nizu vrednih zdanja, već zbog odluke direktorke Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda da je njeno „ekskluzivno pravo“ da samostalno izda mere zaštite, u ovom slučaju dozvolu za gradnju novog objekta na mestu kulturnog dobra pod prethodnom zaštitom. Ako sve prethodno navedene strategije nalaze način da zaobiđu autoritet Zavoda, ova najskorija daje investitoru odrešene ruke za rušenje.
Koja god strategija, jedno je jasno. Investitor (koji profitira iz zakulisnih dogovora sa lokalnom upravom), lokalna uprava (čiji se pojedini članovi, kao i vladajuća stranka, „ogrebu“ o svaku lokalnu investiciju) i direktor Zavoda za zaštitu postavljen od strane lokalne uprave: to je Bermudski trougao zaštite nepokretnog nasleđa u Srbiji. Upravo ovaj i ovakav investitorski urbanizam, koji država podstiče degradiranjem stručnih ustanova, čini da se svi investitori bore za parcelu u centru grada, gde ruše postojeće ambijentalne celine, seku drveće i smanjuju trotoare. Nova predgrađa gradova umesto da se planski razvijaju, puna su urbanistički i komunalno neuređene, ilegalne gradnje onih koji nemaju para za nekretnine u centralnim opštinama.
Istovremeno, svi koji za to imaju sredstava, sa divljenjem prepričavaju vikend boravke u skladnom Parizu, istorijskom jezgru Amsterdama, mističnom Pragu i drugim gradovima koji su i te kako znali i znaju da čuvaju ambijentalne celine, urbana jezgra i atmosferu mesta, umesto da licitiraju šta sledeće srušiti.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
