"Desničarske grupe ovde se množe zato što vreme radi protiv njih", kaže Vladimir Ilić. "Oni viču zato što propadaju. Ne može se sa uspehom voditi radikalna desnica u maloj zemlji u antidesničarskom okruženju"
Srpska ultradesnica ne miruje. Krajem marta, ponovo je udarila, nekoliko puta. Počelo je u utorak 22. marta, kada je centar Beograda osvanuo oblepljen plakatima sa Davidovom zvezdom i znakom B92 u centru. Potpisnici plakata, izvesni „Nacionalni stroj“, poziva na bojkot ove medijske kuće, „zbog antisrpskog delovanja, pogubnog uticaja na srpsku omladinu, podrške nezavisnosti Kosova, podrške širenju narkomanije, homoseksualizma i drugih bolesti sa Zapada i podrške multirasnom novom svetskom poretku“. Iste noći, neko je ispisao grafite slične sadržine na ulazu u Jevrejsko groblje i ispred bioskopa Reks u Jevrejskoj ulici u Beogradu. Samo nekoliko sati pošto je odjeknula vest o antisemitskim grafitima i plakatima u Beogradu, mediji su izvestili o antisemitskim i nacionalističkim grafitima u Negotinu i Kragujevcu, kao i da je uhapšen Ilija Milenković (19) zbog napada na grupu Roma u Vršcu. Nadležni organi reagovali su relativno brzo. Gradski sudija za prekršaje osudio je 30. marta Nikolu Stamenkovića (19), Aleksandra Joksića (21) i Ratka Šakića (20) na deset dana zatvora zbog lepljenja plakata protiv B92, a samo dan kasnije uhapšen je i Nenad Lazić (24) koji je ispisivao antisemitske parole na ulazu u Jevrejsko groblje.
MLADI I LUDI: Kada su u junu 2001. kratko podšišani mladići lešili od batina svakog ko se zatekao na Trgu republike, javnost je prvi put saznala da postoji nešto što se zove Otačastveni pokret Obraz. Bila je to prva akcija Obraza koja je imala za cilj rasturanje prve i zasad jedine gej-parade u Beogradu. Obraz tada nije zabranjen, niko nije uhapšen, reakcija vlasti je bila mlaka, da bi uskoro nastale organizacije poput udruženja studenata istorije „Sveti Justin Filosof“, Srpskog sabora Dveri, Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“, i dvadesetak drugih, sličnih, koje pozivaju na versku, nacionalnu i polnu diskriminaciju.
Zašto je radikalno desna opcija toliko privlačna nekim mladim ljudima? Publicista Mirko Đorđević u razgovoru za „Vreme“ kao glavni razlog za to navodi poremećen sistem vrednosti: „Čitava mlada generacija izašla je iz jednog sistema ratova i razočarala se političkim vrednostima. Sada se ovde oseća resantiman četiri izgubljena rata, a mladi traže repere u narušenom sistemu vrednosti. Oslonac pronalaze u naciji koju apsolutizuju.“ Sa Đorđevićevim rečima slaže se i sociolog dr Vladimir Ilić, koji dodaje da je desnica mladima privlačna i zbog toga što velik broj njih ne može da uhvati korak sa zahtevima tranzicije i realno nije u stanju da nauči engleski jezik i da koristi računar.
LJUDI U CRNOM: Ovdašnji mladi radikalni desničari imaju, ako ne otvorenu, onda bar prećutnu podršku određenih krugova u SANU-u, SPC-u ili na univerzitetu. Mirko Đorđević ističe da se ove organizacije programski oslanjaju na Crkvu, ali kada je reč o podršci koju desnica dobija od SPC-a, on naglašava da je tu reč o nekim vladikama, a ne o Crkvi kao celini: „Te vladike vide u omladinskim desničarskim udruženjima snage koje će biti slobodnije u političkom životu, jer Crkva se zvanično ne meša u politiku, iako smo svi svedoci da Crkve u politici ima i previše.“ Što se tiče podrške koju desničari uživaju u akademskim krugovima, dr Vladimir Ilić smatra da intelektaulci koji podržavaju desnicu nisu mnogo obrazovaniji od njenih jurišnika: „Oni su idejne vođe krajnje desnice, a ako pogledate literaturu koju koriste u naučnim radovima, videćete da tu nema ničega ni na jednom stranom jeziku. Nazadni su i neobavešteni u odnosu na stranu desnicu, ovi naši mučenici su na nivou plemenske svesti.“
RED I ZAKON: Uprkos tome što u poslednjoj seriji incidenata nije izostala reakcija policije i pravosudnih organa, mora se priznati da je nesnalaženje vlasti u procesu tranzicije jedan od bitnih faktora zbog kojih je divljanje radikalne desnice uopšte moguće. Kao primer koji potkrepljuje ovu tvrdnju Vladimir Ilić navodi bivšu istočnu Nemačku u kojoj je neposredno pred ujedinjenje sa zapadnom Nemačkom porastao broj ekstremno desničarskih grupa: „Tamo ih je bilo više nego sada kod nas, ali su primenjeni postupci kojima je njihov broj smanjen, a delovanje ograničeno. Kod nas to nije moguće jer se ne brani Ustav, a zakoni ne važe podjednako za sve. Rešenje bi bilo da se paralelno dosledno primenjuju zakoni i kombinuje prosvećivanje sa legalnom represijom.“ Poseban problem jeste to što većina političkih partija u Srbiji više naginje na desno, a levice na političkoj sceni skoro da nema. Objašnjenje za ovo Vladimir Ilić vidi u desetogodišnjoj vladavini Slobodana Miloševića: „Milošević je kompromitovao levicu. On je bio izolacionistički i šovinistički levičar, ali ipak – levičar. Time je kompromitovao levicu i onemogućio joj da bude simpatična.“ S druge strane, Mirko Đorđević ovo objašnjava Miloševićevim nacionalizmom koji je stvorio klišee, kojih se teško otarasiti. Bolje kotiranje desnice na ovim prostorima Đorđević objašnjava time što živimo u vremenu poratnih sindroma i kao nacija nemamo definisan stav prema prošlosti.
KAO JEVROPA: Srbija nije nikakav izuzetak po tome što u njoj postoje radikalno desničarske grupe. Poredeći srpsku i evropsku desnicu, sagovornici „Vremena“ saglasni su u tome da je osnovna razlika u tome što su u Evropi ovakve grupe marginalna pojava, a kod nas preti da bude raširena. Govoreći o aktivnostima desnice u Francuskoj, Mirko Đorđević kaže: „Kada oni protestuju, svako koga upitate ko su oni, odgovoriće vam da to jesu desničari, ali da su demokratske institucije u Francuskoj toliko jake da oni samo mogu tu da galame i da budu deo folklora.“
Kakva je perspektiva grupa radikalne desnice? „Desničarske grupe se ovde množe zato što vreme radi protiv njih“, kaže Vladimir Ilić: „Oni viču zato što propadaju. Ne može se sa uspehom voditi radikalna desnica u maloj zemlji u antidesničarskom okruženju.“ Ilić dodaje da ne očekuje eskalaciju desničarskog nasilja, već da će najsposobniji među vođama biti korumpirani i da će pre ili kasnije preći na mondijalističku kasu: „Problem nije u desničarskoj eliti, već u receptorima, to jest masi. Treba da nas plaši šta ćemo sa masom, jer se ekstremizam hrani levičarskom svešću, oni su egalitarci“, završava Ilić.
Jačanje desnice poslednjih godina opšti je trend u Evropi, tako da nije neophodno podsećati na izborne uspehe Hajdera u Austriji i Le Pena u Francuskoj. U Rusiji je tako prošle nedelje izbio skandal jer je otvoreni antisemitizam stigao do Dume. Naime, dvadesetak poslanika nacionalističke orijentacije potpisalo je dokument kojim se traži zabrana svih jevrejskih udruženja u Rusiji, a ovaj dokument potpisalo je 5000 građana.
Ni najevropskija od bivših jugoslovenskih republika, Slovenija, nije operisana od rasističkih ispada. U Novom Mestu u Sloveniji osamdeset šest đaka romske nacionalnosti već dve nedelje bojkotuje nastavu u Osnovnoj školi „Bršljin“ zbog odluke školskih vlasti o uvođenju odvojene nastave za decu romske nacionalnosti. Uprava škole donela je odluku pod pritiskom grupe od 400 roditelja neroma, koji su tvrdili da učitelji posvećuju suviše pažnje romskoj deci i ne stižu da se posvete ostalima.
Udruženja radikalne desnice imaju prilično dobro razvijenu izdavačku delatnost. Po tom pitanju najdalje je odmakao Srpski sabor Dveri, koji ima i sopstvenu knjižaru u Beogradu. Najpopularniji naslovi među mladim ekstremnim desničarima su Protokoli sionskih mudraca, za koje na svojim sajtovima odlučno demantuju da su falsifikat, sabrana dela Dimitrija Ljotića u devet tomova, kao i dela Nikolaja Velimirovića.
Ćacilend nije samo bizarnost, kažu sagovornici „Vremena“, već ima razne funkcije. Držanje tog rugla u centru grada košta vlast, ali bi je još više koštalo da je sada ukloni i prizna svojevrsni poraz
Ruglo u centru Beograda klasičan je paramilitarni kamp koji “čuva” prostor za proteste protiv vlasti i koji je spreman za upotrebu sile nad kritičarima režima, kao što se i dešava. Dalje – to je i neka vrsta odbrambenog garnizona jer se režim zaista plaši demonstranta. Reč je i o mestu sa kog se građani kontinuirano provociraju. U svakom slučaju, u pitanju je zatvorena, organizovana i militarizovana struktura koja ima komandni štab, jasnu hijerarhiju, obezbeđenje, kontrolu prostora, ulaza i izlaza, uz prisustvo uniformisanih i poluuniformisanih ljudi pod zaštitom policije
“Ako kritikujete, optuže vas da rušite državu; ako se samožrtvujete – ćute. Štrajk glađu bi trebalo da ukaže društvu na to u kakvoj se poziciji čovek našao kada mu ništa drugo ne preostaje”, kaže za “Vreme” profesor Oliver Tošković. “Postupak Hrke i reakcija onih koji su je podržali pokazuju da postoji spremnost i istrajnost u borbi iako je ta borba dugotrajnija nego što bismo želeli”, zaključuje u našem nedeljniku profesorica Tamara Džamonja Ignjatović
“Kroz istraživanja koje pratimo ne vidimo da se dešava ništa što pokazuje da su građani razočarani i da apstinenti žele da se vrate u apstinenciju. Ljudi su i te kako rešeni da kada god dođu izbori, izađu i glasaju protiv SNS. A to vam pokazuju i trenuci velikih mobilizacija u društvu”
Kako su maturanti u blokadi postali studeni u blokadi, šta misle o sebi i drugima i za kakvu se Srbiju bore
Zet Kušner sigurno razmišlja vredi li sa Vučićem, Jovanovim i drugim ćacijima saditi tikve. Prilikom otimačine Generalštaba ispali su smotana banda koja se u toku pljačke banke bez maski krevelji u kamere i ostavlja na pultu ličene karte
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
