Bal pomračenih umova

Srpska ultradesnica ne miruje. Krajem marta, ponovo je udarila, nekoliko puta. Počelo je u utorak 22. marta, kada je centar Beograda osvanuo oblepljen plakatima sa Davidovom zvezdom i znakom B92 u centru. Potpisnici plakata, izvesni „Nacionalni stroj“, poziva na bojkot ove medijske kuće, „zbog antisrpskog delovanja, pogubnog uticaja na srpsku omladinu, podrške nezavisnosti Kosova, podrške širenju narkomanije, homoseksualizma i drugih bolesti sa Zapada i podrške multirasnom novom svetskom poretku“. Iste noći, neko je ispisao grafite slične sadržine na ulazu u Jevrejsko groblje i ispred bioskopa Reks u Jevrejskoj ulici u Beogradu. Samo nekoliko sati pošto je odjeknula vest o antisemitskim grafitima i plakatima u Beogradu, mediji su izvestili o antisemitskim i nacionalističkim grafitima u Negotinu i Kragujevcu, kao i da je uhapšen Ilija Milenković (19) zbog napada na grupu Roma u Vršcu. Nadležni organi reagovali su relativno brzo. Gradski sudija za prekršaje osudio je 30. marta Nikolu Stamenkovića (19), Aleksandra Joksića (21) i Ratka Šakića (20) na deset dana zatvora zbog lepljenja plakata protiv B92, a samo dan kasnije uhapšen je i Nenad Lazić (24) koji je ispisivao antisemitske parole na ulazu u Jevrejsko groblje.

MLADI I LUDI: Kada su u junu 2001. kratko podšišani mladići lešili od batina svakog ko se zatekao na Trgu republike, javnost je prvi put saznala da postoji nešto što se zove Otačastveni pokret Obraz. Bila je to prva akcija Obraza koja je imala za cilj rasturanje prve i zasad jedine gej-parade u Beogradu. Obraz tada nije zabranjen, niko nije uhapšen, reakcija vlasti je bila mlaka, da bi uskoro nastale organizacije poput udruženja studenata istorije „Sveti Justin Filosof“, Srpskog sabora Dveri, Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“, i dvadesetak drugih, sličnih, koje pozivaju na versku, nacionalnu i polnu diskriminaciju.

Zašto je radikalno desna opcija toliko privlačna nekim mladim ljudima? Publicista Mirko Đorđević u razgovoru za „Vreme“ kao glavni razlog za to navodi poremećen sistem vrednosti: „Čitava mlada generacija izašla je iz jednog sistema ratova i razočarala se političkim vrednostima. Sada se ovde oseća resantiman četiri izgubljena rata, a mladi traže repere u narušenom sistemu vrednosti. Oslonac pronalaze u naciji koju apsolutizuju.“ Sa Đorđevićevim rečima slaže se i sociolog dr Vladimir Ilić, koji dodaje da je desnica mladima privlačna i zbog toga što velik broj njih ne može da uhvati korak sa zahtevima tranzicije i realno nije u stanju da nauči engleski jezik i da koristi računar.

LJUDI U CRNOM: Ovdašnji mladi radikalni desničari imaju, ako ne otvorenu, onda bar prećutnu podršku određenih krugova u SANU-u, SPC-u ili na univerzitetu. Mirko Đorđević ističe da se ove organizacije programski oslanjaju na Crkvu, ali kada je reč o podršci koju desnica dobija od SPC-a, on naglašava da je tu reč o nekim vladikama, a ne o Crkvi kao celini: „Te vladike vide u omladinskim desničarskim udruženjima snage koje će biti slobodnije u političkom životu, jer Crkva se zvanično ne meša u politiku, iako smo svi svedoci da Crkve u politici ima i previše.“ Što se tiče podrške koju desničari uživaju u akademskim krugovima, dr Vladimir Ilić smatra da intelektaulci koji podržavaju desnicu nisu mnogo obrazovaniji od njenih jurišnika: „Oni su idejne vođe krajnje desnice, a ako pogledate literaturu koju koriste u naučnim radovima, videćete da tu nema ničega ni na jednom stranom jeziku. Nazadni su i neobavešteni u odnosu na stranu desnicu, ovi naši mučenici su na nivou plemenske svesti.“

RED I ZAKON: Uprkos tome što u poslednjoj seriji incidenata nije izostala reakcija policije i pravosudnih organa, mora se priznati da je nesnalaženje vlasti u procesu tranzicije jedan od bitnih faktora zbog kojih je divljanje radikalne desnice uopšte moguće. Kao primer koji potkrepljuje ovu tvrdnju Vladimir Ilić navodi bivšu istočnu Nemačku u kojoj je neposredno pred ujedinjenje sa zapadnom Nemačkom porastao broj ekstremno desničarskih grupa: „Tamo ih je bilo više nego sada kod nas, ali su primenjeni postupci kojima je njihov broj smanjen, a delovanje ograničeno. Kod nas to nije moguće jer se ne brani Ustav, a zakoni ne važe podjednako za sve. Rešenje bi bilo da se paralelno dosledno primenjuju zakoni i kombinuje prosvećivanje sa legalnom represijom.“ Poseban problem jeste to što većina političkih partija u Srbiji više naginje na desno, a levice na političkoj sceni skoro da nema. Objašnjenje za ovo Vladimir Ilić vidi u desetogodišnjoj vladavini Slobodana Miloševića: „Milošević je kompromitovao levicu. On je bio izolacionistički i šovinistički levičar, ali ipak – levičar. Time je kompromitovao levicu i onemogućio joj da bude simpatična.“ S druge strane, Mirko Đorđević ovo objašnjava Miloševićevim nacionalizmom koji je stvorio klišee, kojih se teško otarasiti. Bolje kotiranje desnice na ovim prostorima Đorđević objašnjava time što živimo u vremenu poratnih sindroma i kao nacija nemamo definisan stav prema prošlosti.

KAO JEVROPA: Srbija nije nikakav izuzetak po tome što u njoj postoje radikalno desničarske grupe. Poredeći srpsku i evropsku desnicu, sagovornici „Vremena“ saglasni su u tome da je osnovna razlika u tome što su u Evropi ovakve grupe marginalna pojava, a kod nas preti da bude raširena. Govoreći o aktivnostima desnice u Francuskoj, Mirko Đorđević kaže: „Kada oni protestuju, svako koga upitate ko su oni, odgovoriće vam da to jesu desničari, ali da su demokratske institucije u Francuskoj toliko jake da oni samo mogu tu da galame i da budu deo folklora.“

Kakva je perspektiva grupa radikalne desnice? „Desničarske grupe se ovde množe zato što vreme radi protiv njih“, kaže Vladimir Ilić: „Oni viču zato što propadaju. Ne može se sa uspehom voditi radikalna desnica u maloj zemlji u antidesničarskom okruženju.“ Ilić dodaje da ne očekuje eskalaciju desničarskog nasilja, već da će najsposobniji među vođama biti korumpirani i da će pre ili kasnije preći na mondijalističku kasu: „Problem nije u desničarskoj eliti, već u receptorima, to jest masi. Treba da nas plaši šta ćemo sa masom, jer se ekstremizam hrani levičarskom svešću, oni su egalitarci“, završava Ilić.