Alija Sirotanović

Fakta: Rođen je u Trtorićima, selu kod Breze, Bosna i Hercegovina. Tačan datum rođenja nije poznat. Ceo život je proveo u rodnom selu, a radni vek u Rudniku mrkog uglja „Breza“, u kome je, 24. jula 1949. godine, u Jami 1 poznatoj kao Rov vojvode Putnika, sa svojih osam kamerata, u jednoj osmočasovnoj smeni iskopao 158 tona uglja – 253 rudnička vagoneta, čime je za 215 odsto prebacio brigadnu normu od 50 tona za šihtu i oborio dotadašnji rekord Alekseja Stahanova iz 1936. godine – 102 tone uglja, iskopanih doduše za 5 sati i 45 minuta. Zbog ovog podviga Alija je odlikovan četvrtim po važnosti ordenom u FNRJ/SFRJ – Junak socijalističkog rada. Štampa je naširoko i nadugačko pisala o ovom podvigu, a o Aliji su se vremenom isprele mnoge legende koje su, kao i većina legendi, samo delimično tačne, a neke apsolutno netačne, kao ona o veličini lopate sa kojom je radio, o tome šta je rekao Titu, na kojoj novčanici je njegov lik… Vrhunac je tvrdnja da je Andžej Vajda, inspirisan njegovim podvigom, snimio film Čovek od mermera.

Orden: Po ugledu na sovjetsko odlikovanje Heroj socijalističkog rada, orden Junak socijalističkog rada ustanovljen je 8. decembra 1948. godine, a do 1986, kada je ukinut, njime je odlikovano 114 osoba. Orden je izrađivan od zlata i srebra, u početku ukrašavan pravim, kasnije veštačkim rubinima.

Sirotanovićka: Navodno, specijalno za tu priliku, jer obaranje rekorda je dogovoreno dan ranije sa rukovodstvom rudnika, iskovao je sebi lopatu kojom je mogao da zahvati 50 kilograma uglja u jednom cugu. Međutim, Alija lopatom nije ni radio, on je bio kopač i njegova alatka je bila pneumatska bušilica, a radio je sa dve u isto vreme, dok su lopatali kamerati. Legenda ili ne, tek za veliku lopatu, jer lopata ima raznih veličina, u Bosni kažu „sirotanovićka“.

Tito: Opet navodno, Tito je jednom prilikom, moguće kad mu je uručivan orden Junak socijalističkog rada, upitao Aliju treba li mu štogod, a ovaj lakonski odgovorio „veća lopata“, pa je, kao, Tito naredio da mu se iskuje ona velika lopata. Po drugoj legendi, na isto Titovo pitanje ovaj je rekao: „Nije moje da tražim, druže Tito, jer ja sam rudar, ali ne pitam za sebe… Kad bi se moglo dovuć’ malo struje u ono moje selo Trtoriće.“ Kažu da je struja u njegovo selo stigla pre nego što se on iz Beograda vratio. Kažu, takođe, da je negde sedamdesetih opet bio na prijemu i da mu je Tito ponudio na poklon „auto po želji“. Alija je, vele, izabrao „fiću“.

Više, još više: Svega četiri dana pošto je Alija postavio rekord, premašio ga je njegov kolega iz istog rudnika, Nikola Škobić, takođe nosilac ordena Junak socijalističkog rada, koji je sa svojom brigadom iskopao 14 tona više od Alijine. Time je otpočela serija obaranja rekorda u Jugoslaviji – Ibrahim Trako 17. avgusta 1949. godine sa 270 tona u Zenici i istog dana Risto Mijatović sa 354 tona u Kaknju, sledećeg dana, opet u Kaknju, Džemal Ramović je iskopao 442 tone, pa Abdurahman Babajić 10. septembra iste godine čak 1010 tona u rudniku „Banovići“.

Lik na novčanici: Ne, Alija Sirotanović nije nasmejani radnik na nekadašnjoj novčanici od 1000, a posle denominacije 1965. godine od 10 dinara. Na ovoj novčanici je Arif Heralić, radnik zeničke Železare. Arif nije bio udarnik, a njegov lik, „skinut“ sa dokumentarnog filma o Železari, našao se na tada najvećoj novčanici zahvaljujući šarmantnom osmehu. Alija Sirotanović je rudar na novčanici od 20.000 dinara, puštenoj u opticaj 1987. godine, a povučenoj u monetarnoj reformi Anta Markovića.

Vajda: Ne, Anžej Vajda nije snimio film Čovek od mermera inspirisan Alijom Sirotanovićem, već Mateušom Birkutom, poljskim stahanovcem i nosiocem ordena Heroj socijalističkog rada. Nije bio rudar, već zidar, a orden je zaslužio 1952. godine, pošto je sa petoricom pomoćnika u jednoj smeni postavio 30.000 cigala i time postigao svetski rekord, koji je kasnije nekoliko puta premašivao.

Sudbine: Andrej Stahanov je, po postavljanju svog rekorda, upućen na studije u Moskvu, posle završenog školovanja radio je u Ministarstvu industrije SSSR, potom je direktovao u više rudnika. Od 1957. pa do penzionisanja 1974. radio je kao rukovodilac (direktor ili inženjer) u državnim rudnicima, a bio je i poslanik Vrhovnog sovjeta SSSR. Penzionerske dane proveo je na neuropsihijatrijskoj klinici, umro je 5. novembra 1977, a naredne godine grad Kadijevka, u kojem je započeo svoju radnu karijeru, dobio je ime po njemu – Stahanov.

Alija je ceo radni vek proveo u istom statusu – rudar-brigadir, penzionisao se sredinom sedamdesetih. Iako su u to vreme rudarske plate bile znatno veće od radničikih, penzija mu je bila skromna. „Drugovi“ su ga se setili sredinom osamdesetih, pa su mu u vreme kad mu je lik „udaren“ na „dvaesiljadarku“, dodelili nagradu AVNOJ-a koja je „vukla“ nacionalnu penziju, a ispred ulaza u upravnu zgradu rudnika „Breza“ postavljena je njegova bista. Da li je nacionalna penzija do njega i stigla nije poznato. Umro je 13. maja 1990. godine, tik pred smrt Jugoslavije.