Aleksandar Vučić sprovodi državni udar

“Ako analiziramo događaje proteklih meseci i ako uzmemo najširu definiciju pojma ‘državni udar’, stvar je, po mom mišljenju, jasna. Trenutno je na delu državni udar koji sprovodi predsednik Srbije, neprikriveno preuzimajući u svoje ruke i izvršnu i zakonodavnu i sudsku vlast. ‘Državni udar’ je, kaže definicija, smena vlasti protivustavnim sredstvima, a izvodi ga politička frakcija, vojska ili neki visoki državni zvaničnik. A šta se kod nas dešava? Predsednik duže vreme, a sada već potpuno ogoljeno i protivustavno kontroliše kompletnu izvršnu vlast. Više ne znamo ne samo ko su ministri nego ni ko je predsednik vlade. Menja ih kao igračke. Javno ponižava premijera, koji ima najveća ustavna ovlašćenja u unutrašnjoj politici. Smenjen je veliki broj rukovodilaca u policiji i vojsci, tj. onih koji su pokušavali da budu profesionalni. U parlamentu poslanici vladajuće koalicije bespogovorno izvršavaju njegove ideje i zahteve, dok on istovremeno preti nosiocima pravosudnih funkcija da će ih smeniti ako ne budu ‘dobri’, odnosno ako ne rade ono što on od njih očekuje”, kaže na početku razgovora za “Vreme” Vida Petrović Škero, bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije i pravnica koja ukazuje na mnogobrojne anomalije pravosudnog sistema u Srbiji.

“VREME”: Dakle, nisu studenti i građani u buntu oni koji žele da izvrše državni udar kroz tzv. obojenu revoluciju?

VIDA PETROVIĆ ŠKERO: Ako se vlast menja na ulici, ako to čine građani, onda se to ne zove “državni udar” već “revolucija”. Volim da stvari pravno i pojmovno analiziram, pa ću reći da se ovaj višemesečni protest ne može ni u kom slučaju nazvati ni revolucijom. Studenti koje optužuju da žele nasilnu promenu vlasti nisu mesecima tražili ništa drugo nego da se utvrdi odgovornost za novosadsku tragediju. Takođe, i da se obelodane dokumenti koji se odnose na pad nadstrešnice. Tražili su da institucije svoj posao rade u skladu sa zakonima. Tek su posle zahtevali vanredne izbore, s punim pravom. Postalo je jasno da vlast ne želi da ispuni zahteve, već, naprotiv, čini sve da sputa utvrđivanje odgovornosti za tragediju. Kako bilo, ako građani traže izbore, to nije revolucija.

Režimski mediji su hapšenje i istražne radnje protiv bivših ministara Vesića i Momirovića nazvali “tužilačkim državnim udarom”.

Naravno da ne postoji nikakav “tužilački državni udar”. Tragično je da se državnim udarom naziva sprovođenje istražnog postupka u skladu sa zakonom, a u odnosu na one koji nisu okrivljeni već samo osumnjičeni. Kažu, hapse ministre! Prvo, oni nisu bili ministri kada su uhapšeni, a i da jesu, odgovorni su za ono što su radili. Nakon što je Tužilaštvo za organizovani kriminal krenulo da istražuje moguću korupciju u slučaju pada nadstrešnice, budući da je korupcija nedvosmisleno uticala na kvalitet radova, dešava se žestoki napad na tužioca, a potom je rasformirano odeljenje u policiji koje se bavilo ovim slučajem, tzv. Udarna grupa. Nju su činili stručnjaci koje je država, i uz pomoć donacija koje su davale strane zemlje, usavršavala da ekspertski rade svoj posao. Iz pribavljenih dokaza relativno brzo je utvrđeno da je 160 miliona evra završilo na ko zna čijim računima. Očigledno da nekome nije odgovaralo da se dalje prate tragovi novca.

Ima glasova koji kažu da Aleksandar Vučić već dugo, a poslednjih meseci posebno, svim ovim o čemu pričamo piše optužnicu protiv sebe.

Verovatno bi se tako moglo reći. Podsetimo da je nedavno predsednik Brazila Žair Bolsonaro osuđen na 27 godina zatvora zbog slične vrste državnog udara. Pokušao je da preuzme celokupnu vlast, kontrolisao je policiju i vojsku, a i izbori su se u Brazilu lažirali. I na slučaju Bolsonara se vidi, a to nas uči i uporedno pravo, da se odgovornost visokih državnih funkcionera uglavnom može utvrđivati tek kada odu sa vlasti. Verovatno je i to razlog iz kog se ovako žestoko reaguje na bunt građana, ne raspisuju se izbori i po svaku cenu želi zadržati vlast.

Građani su prilično zbunjeni radom sudova i tužilaštava u proteklih desetak meseci. S jedne strane, neke odluke izazivaju žestoke proteste, ali ima i ohrabrujućih pomaka, kao što je dizanje optužnice protive Gorana Vesića i ostalih, potom rad TOK. Možete li da procenite šta se u srpskom pravosuđu sada zapravo dešava?

Očigledno je da se u tužilaštvima vodi pravi rat, što je najbolje pokazao slučaj novosadske nadstrešnice. Setimo se da je jednog trenutka deo predmeta, za pravnike potpuno neshvatljivo u smislu nadležnosti, preuzelo Više javno tužilaštvo u Beogradu, a da je on potom odlukom Vrhovne tužiteljke Zagorke Dolovac usmeren ka TOK. Nakon toga, Zagorka Dolovac i njeni saradnici nalaze se na meti vlasti i njenih medija. O svemu tome se već dosta zna i jasno je da se u rad tužilaštva izvršna vlast meša potpuno neprikriveno.

No, o nečem drugom se manje govori, a postalo je vidljivo u slučaju Generalštaba. Postoji i sukob između tužilaštva, konkretno TOK s jedne strane, i policije s druge. TOK je dao nalog da se privede šest lica, a privedeno je samo jedno. O tom privođenju vrlo brzo se izjasnio predsednik države, što nikako nije smeo da radi. Obavestio je javnost da je Goran Vasić, direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji je jedini bio priveden, radio sve u okviru svojih nadležnosti, iako je sam Vasić priznao da je prekoračio ovlašćenja. Javnost je saznala da je na kraju zbog nepostupanja policije po nalogu tužilaca tužilac išao u policiju na razgovor. Sve to govori o ozbiljnoj anomaliji, jer policija ne radi, kako bi trebalo po zakonu, po nalogu tužilaštva, već po nalogu izvršne vlasti. Policija je u obavezi da postupa po nalozima tužioca i da izveštaje o izvršavanju tužilačkih naloga podnosi isključivo tužilaštvu, a ne državnim funkcionerima, kako to sada očigledno čini. Zapravo, može se reći da izvršna vlast uz pomoć policije urušava istražne postupke koji joj ne odgovaraju.

Koji su drugi mehanizmi političkog pritiska na pravosuđe danas? Koliko se pritisak vrši direktno, koliko preko šefova sudova i tužilaštava?

Retko se u poslednje vreme beleže direktni pritisci na sudije. Moguće da se to dešava u tužilaštvima u većoj meri. Znam za takve slučajeve, ali ne mogu da utvrdim da li je to uobičajena pojava ili se dešava sporadično. Poznat je mehanizam pritiska preko rukovodilaca organa, ali i to se ređe radi u poslednje vreme. Sada se glavni pritisak vrši preko medija koji su produžena ruka vlasti. Najčešće to čini predsednik, koji na televizijama sa nacionalnom frekvencijom utvrđuje ko nije kriv, ko jeste i zbog čega, koja sudska odluka je dobra, a koja nije, koji tužilački akt valja, a koji ne valja… I preti onim sudijama i tužiocima koji ne rade onako kako nalaže “naša” potreba. Čija “naša”, u čije ime on govori? U ime svoje stranke? Sigurno ne govori kao predsednik, koji bi trebalo da zastupa sve građane. Mi smo se pre neki dan suočili s tim da je i vojna parada organizovana samo za “naše”. Koji su to “naši”? Lako bi bilo utvrditi kada bismo se prošetali i videli kojim autobusima su prisutni dovezeni. A stanovnici tog dela grada, čak ni roditelji sa decom, nisu mogli da dođu do trotoara da vide svoju vojsku. Policija ih je u tome sprečila jer nisu “naši”.

Sve u svemu, to što Vučić radi jeste veliki i nedozvoljen pritisak na rad suda i tužilaštva, pokušaj potpunog lomljenja ovih institucija. A to ne smemo dozvoliti. Moraju reagovati i građani, a da je sreće, tome bi se usprotivili i mediji. Ali vidimo da većina medija, onih koji su pod kontrolom vlasti, ne samo da se tome ne protive nego u pritisku zdušno učestvuju.

Vlast otvoreno preti i razrešenjima sudija i tužilaca. Koliko je taj pritisak realan?

Prvo, postoji veliki broj ljudi, i u prosveti i drugim javnim službama, koji su zaposleni po ugovoru o radu na određeno vreme. Vlast te ljude drži u mat-poziciji. Ako se ne ponašaju u skladu sa zahtevima i potrebama “naših”, onda im se ugovor ne produžava, a nemaju načina da se sudski zaštite. U pravosuđu mnogi mladi ljudi čekaju izbore i svesni su da, ako iskažu svoj stav, ako progovore, nikada neće biti izabrani. Tako stvari stoje i sa napredovanjem. Imali smo ranije i pokaznu vežbu: Visoki savet sudstva je birao sudije koji su bili po nečijoj volji, a po oceni sudija – ne po propisanim kriterijumima za izbor. Njih 130 je podnelo žalbu Ustavnom sudu – 110 ih je odbačeno, a preostale su uglavnom odbijene. Ovakvi postupci direktno utiču na budući rad sudija, koje neće biti birane ako nisu “kooperativne”.

Kada ste ga već pomenuli, čini se da je Ustavni sud posebno aktivan ili uspavan po potrebi.

Konkretno, zahvaljujući Ustavnom sudu mi još ne znamo da li imamo legalnu vlast. Naime, on još nije odlučio po žalbama koje su podnesene pre dve godine, a tiču se toga da li su prethodni parlamentarni izbori bili legalni. Bila sam šokirana kada sam čula profesora ustavnog prava, sudiju Ustavnog suda, koji je rekao da je on zadužen za taj predmet, ali mu ne dozvoljavaju da ga referiše. Odugovlačenjem Ustavnog suda, prolongira se i žalba međunarodnim sudovima, i pokazuje da on ne radi nezavisno.

Kada se podvuče crta, može li se reći da u pravosuđu ipak većinu imaju oni koji se drže zakona? I imaju li oni snage da se pritiscima odupru?

Verujem da su oni većina, ali je problem u tome što mnogi ne žele da javno iznesu mišljenje. Mnogo sam puta govorila o tome kada nosioci pravosudnih funkcija imaju i pravo i obavezu da javno reaguju. Sudije svojim presudama i njihovim obrazloženjima iznose svoj stav, potkrepljen zakonskim normama. Doduše, imamo i presude i druge odluke u kojima nemate nikakvo obrazloženje, a to je naročito primetno u procesima koji se vode protiv studenata i građana koji su u buntu. Ali imamo i veoma dobre, dobro obrazložene presude, koje postaju vodeće za ujednačenje dobre sudske prakse.

Nosioci pravosudnih funkcija moraju javno da progovore i kada se donose zakoni, naročito oni koji se tiču funkcionisanja pravosudnog sistema. Donet je najnoviji predlog izmena Krivičnog zakonika, na njega bi sudije i tužioci morali da reaguju. Verujem da bi trebalo da reaguju čak i na populistički zakon koji će doneti legalizaciju bespravno sagrađenih objekata, stoga što on nije u javnom interesu, diskriminiše one građane koji su poštovali zakone pri gradnji ili teškom mukom legalizovali svoje objekte uz velike troškove.

Posebno je važno da reaguju u situacijama kada se grubo krše demokratski principi, kada je ugrožena vladavina prava. Neverovatno mi je da čujem da neke sudije kažu da neće da reaguju jer je to “mešanje u politiku”. Ne, to nije mešanje u politiku, to je obaveza. Posao sudstva je da štiti vladavinu prava, da bude nezavisno, a tužilaštva da bude samostalno. Jedino tako možemo sačuvati državu, demokratiju i prava građana. Ako pravosuđe to otćuti, znači da je svoju vlast prepustilo drugome.

Mnoge sudije i tužioci su se poslednjih meseci ohrabrili i javno istupaju protiv pritisaka izvršne vlasti na pravosuđe. U kojoj meri je promena društvene atmosfere uticala na to?

Svakako da je došlo do promene, to jeste lepo, ali to mora da bude pravilo a ne izuzetak. Lepo je i zbog toga što su se nosioci pravosudnih funkcija ohrabrili u sistemu u kojem je uobičajeni narativ državnih funkcionera drugih grana vlasti da prete da će se razračunati sa svakim tužiocem i sudijom koji ne radi onako kako se od njega očekuje. Međutim, veliki je problem to što nemaju pristup ogromnoj većini medija. Nijedna televizija sa nacionalnom frekvencijom nije omogućila niti jednom sudiji i tužiocu koji ukazuje na političke pritiske na pravosuđe da se obrati građanima.

Uzgred, moram da kažem da bi i nezavisni mediji morali bolje da prate pravosuđe, iako znam da rade u teškim uslovima. Važne nam stvari promiču. Doneto je nekoliko odlično obrazloženih odluka o privremenoj meri kojom se vraćaju na posao nastavnici i profesori koji su dobili otkaz zbog podrške studentima, a mediji to nisu propratili. Odlukom suda na načelničko mesto u Kliničkom centru Beograd vraćen je i dr Vladimir Dugalić, koji se izjasnio o funkcionisanju države, zbog čega je smenjen. Činjenica je da sudovi uglavnom donose odluke koje su usklađene sa zakonom, ali ima odluka koje su potpuno suprotne zakonima. Veoma je važno što su same sudije počele da govore o tome. Strah od javnog govora nije postao bolest celokupnog pravosuđa.

Jedna od mantri režimske propagande glasi da zapravo studenti i građani vrše pritisak na pravosuđe kada se okupljaju pred sudovima i tužilaštvima i protestuju. Kako to vama zvuči?

Navedimo primer: student Bogdan Jovičić se četrdesetak dana nalazi u pritvoru, gde štrajkuje glađu i nalazi se u teškoj zdravstvenoj situaciji. Zašto? Zato što je, kako smo videli, čivilukom udario u prozor prostorija Srpske napredne stranke, a ne znamo da li ga je uopšte i razbio. Njega su na sahranu oca doveli sa lisicama na nogama, a tako se ne postupa ni sa kriminalcima najvišeg ranga. S druge strane, predsednik abolira one koji su sa palicama jurili studente po ulicama i jednoj studentkinji naneli teške telesne povrede. I pritom ih proglašava “junacima”. Abolira i devojku koja je autom uletela među studente i jednoj studentkinji nanela takođe teške povrede.

Potom, šest mladih ljudi se već više od šest meseci u nalazi pritvoru, a šestoro ih je u izgnanstvu, zbog snimljenog razgovora. A oni sa kukuljicama i maskama koji su razbijali novosadsku Gradsku kuću ili napadali novosadski Filozofski fakultet nisu ni identifikovani, ni uhapšeni, a kamoli procesuirani. Ali zato jesu studenti koji su se tu zadesili, čak i oni koji su se nalazili daleko od mesta zbivanja. U takvim situacijama, kada je jasno da je reč o dramatično drugačijim aršinima i diskriminaciji, građani imaju puno pravo da protestuju ispred zgrada pravosudnih organa. Kako smo videli, oni ne nasrću ni na koga, već policija nasrće na njih, koristeći biber-sprejeve i suzavac. Zato ne bih mogla da prihvatim tvrdnju da je to politički pritisak na sud.

Da li je abolicija četiri nasilnika i “vozačice” izazvala veliki revolt u pravosuđu, kako neki tvrde?

Da. Ne samo da su revoltirani već je grupa sudija pokrenula postupak za utvrđivanje odgovornosti tužioca koji je vodio slučaj protiv devojke koja je kolima uletela u grupu studenata. Setimo se da je taj tužilac rekao da je predsednik savršeno u pravu zbog toga što ju je pomilovao. Pa zašto je onda podigao optužnicu protiv nje? To liči na ponašanje nekadašnjeg predsednika vlade Miloša Vučevića, koji je podneo ostavku zbog nasilja četvorice mladića, a sada ponavlja ono što je rekao predsednik – da su oni “junaci”. Ne zaboravimo da su ti “junaci” imali i kriminalnu prošlost, što zbog nasilnog ponašanja, što zbog poslova sa narkoticima. Moramo se zapitati da li su ovakvi postupci pokazali da se rad pravosuđa ignoriše.

Spomenuli ste događaje u Novom Sadu pre dve sedmice, kada je policija upotrebila prekomernu silu. Taj događaj liči na neku vrstu prekretnice u državnom nasilju, a tužilaštvo ne reaguje?

Verujem da taj događaj odista jeste neka vrsta prekretnice. I nije to prekomerna upotreba sile, već tortura. I nije prvi put da se ona sprovodi. Setimo se da je jedan čovek preminuo u policiji usled torture, da je jedan mladi čovek doživeo torturu u marici… U Novom Sadu su ljudi u nekim čudnim uniformama, bez oznaka, sa kukuljicama, surovo nasrtali na ljude koji su stajali mirno. Pritom su upotrebljavali i dozvoljena, a verovatno i nedozvoljena pirotehnička sredstva. Abolicijom je predsednik poslao poruku da je svaka vrsta nasilja nad studentima i drugim građanima dozvoljena, pa i poželjna, da niko neće odgovarati za to. Gledali smo kako tuku stare ljude, napadaju novinare, fizički se iživljavaju nad ljudima koji leže na zemlji. Pritom predsednik govori stranim medijima i diplomatama kako je u Srbiji dozvoljena sloboda okupljanja. Kakva sloboda okupljanja, kada se nad mirnim ljudima vrši tortura?

Šta je cilj? Da se ljudi uplaše i da razmisle da li će ići na neki sledeći mirni skup, jer ne znaju da li će se kući vratiti u komadu. Da li će se ljudi plašiti svakog policajca? To se želi postići. Tako se pravi, neguje, stvara i modelira poslušan narod.

Ako dođe do promene vlasti, nova vlada, pravosuđe, policija – imaće grdne muke da se obračunaju sa ovim periodom. Ima li naše pravosuđe kapaciteta da se obračuna sa kriminalom koji susrećemo na svakom koraku?

Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast. Da li imamo kapacitete? Verujem da da, odnosno da se do toga može doći.

Biće tu mnogo onih koji su, poput ovog tužioca koji je vikao: bravo, predsedniče – a koji će se truditi da budu najstroži posle promene vlasti. Na takva lica ne smemo računati. Na one koje nisu etični i koji za čas posla okrenu ćurak. Sudije i tužioci ne treba da budu samo stručni, već pre svega etični. Oni moraju da pronalaze sponu između prava i pravde. Moraće se raditi efikasno, sa procesima se ne sme odugovlačiti. Inače će se opet ovi sa kukuljicama vratiti na svoje položaje.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!