“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
Gotovo istovremeno kad je u Beogradu u Malom pozorištu “Duško Radović” premijerno igrana predstava Ostrvo s blagom u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića, javljeno je da mu je u Zagrebu Hrvatsko društvo kazališnih kritičara i teatrologa dodelilo nagradu “Ivo Hergešić” za predstavu Robi K. / Crvenkapa je mrtva koju je režirao u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu. Zatim, dan nakon premijere u Beogradu, počeo je probe u Gradskom pozorištu u Podgorici Bolivuda Maje Pelević. Pre svega toga, u martu, u sarajevskom “Kamernom teatru 55” bila je premijera predstave Blank koju je Mladenović radio po istoimenom romanu Feđe Štukana.
Kokan Mladenović režira u pozorištima svih nekadašnjih jugoslovenskih država, njegove predstave se igraju u Mađarskoj, Rumuniji, Švedskoj gde je postavio trilogiju Porodični cirkus po romanima Danila Kiša… A najređe je u Beogradu.
Nagradu Hrvatskog društva kazališnih kritičara i teatrologa dobio je jednoglasno. To znači da se žiri nije obazirao na stav Domovinskog pokreta koji je odmah posle premijere uputio javni zahtev da se predstava Robi K./ Crvenkapa je mrtva skine sa repertoara jer se “ruga svemu što je Hrvatima sveto i vrijedno”. Predstava je nastala po čuvenim kolumnama Viktora Ivančića (Bilježnica Robija K.) i od premijere prošlog novembra igra se na kartu više.
“VREME”: Da li je Splićanima i ostalima u Hrvatskoj bilo čudno što neko ko nije iz njihove sredine priprema predstavu na osnovu kolumni koje su o njihovoj sredini?
KOKAN MLADENOVIĆ: Ja sebe nikada nisam posmatrao kroz prizmu pripadanja naciji. Ako bih morao da se izjasnim po tom pitanju, onda sam jedino i isključivo Jugosloven. Moju pravu naciju čine pozorišni ljudi sa raznih meridijana, oni su mi najbliži, najsličniji, sa njima delim iste probleme i uživam u stvaranju nekih pozorišnih svetova. Kada me je pre desetak godina, dok sam režirao Aristofana u Budimpešti, lokalna novinarka, desničarka, pitala: “S kojim pravom vi koji dolazite iz Srbije dozvoljavate sebi da se rugate mađarskom društvu?”, odgovorio sam joj da ja, u stvari, sebe smatram delom internacionalnih pozorišnih brigada koje bi, da je sada 1936, ratovale na strani Republikanske koalicije u španskom građanskom ratu, ali pošto nije, onda u ime istih ideala pozorištem pokušavamo da pobedimo fašiste, kapitaliste i silnike svih vrsta, gde god da se nalazimo. U ime istih ideala sam radio predstavu Robi K/ Crvenkapa je mrtva u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu. Sama činjenica da je jedna nacionalna kuća imala hrabrosti da na repertoar stavi tekst sačinjen od kolumni Viktora Ivančića, autora koji od osamdesetih na ovamo žestoko kritikuje devijacije jugoslovenskog i postjugoslovenskih društava, govori da sam se našao na pravoj adresi, među kreativnim istomišljenicima. Pokušali smo da satiričkoj oštrici samog pisca dodamo sav onaj bogati asortiman pozorišta poruge, utemeljen u Aristofanu, a bogaćen do današnjih dana, i rezultat toga je jedna beskompromisna, duhovita i provokativna predstava koja publiku suočava sa svim nakaradnostima društva u kome žive, a kroz prizmu Robija K, dečaka od devet godina. I bez obzira na žestoke reakcije lokalnih desničara, nisam nijednog trenutka osetio nelagodu i nepripadanje. Mi smo izabrali da se bavimo najuzaludnijim zanimanjem, da radeći ono što radimo popravljamo svet. U tom svetu nema nacija. Pravda, istina, moral, poštenje, hrabrost, tolerancija, nemaju naciju – imaju samo apsolutne vrednosti kojima težimo.
Ako običan Srbin ne bi imao ništa protiv da popije kafu sa običnim Hrvatom, zašto, kad im na televiziji vlast kaže da su jedni drugima neprijatelji, poveruju u to?
Vlast živi od proizvodnje mržnje i straha. Ugroženost homogenizuje masu. U Hrvatskoj je, bez obzira na tompsonizaciju zemlje tokom proteklih meseci, radikalizam omeđen okvirom i zakonima EU. U neuređenim društvima, na ovoj strani poluostrva, kao što su Srbija ili Bosna i Hercegovina, sve je politika i sve je manipulacija. Izmišljaju se ratovi, zavere, državni udari, atentati, ugroženost i nestabilnost, da bi se u toj kontinuiranoj presiji, u tom beskonačnom vanrednom stanju, kralo, otimalo, vladalo, da bi kreature poput Milorada Dodika, braće Vučić, Bakira Izetbegovića i mnogih drugih mogle da se nekontrolisano bogate ili da imaju nekontrolisanu vlast. Normalni ljudi su, na sreću, svuda i bez razlike, i dalje normalni ljudi. E sad, zašto svi ti normalni ljudi trpe nenormalne okolnosti i vladare, niko ne ume da objasni.
Narativ o konstantnoj prisutnosti neprijatelja, i to onog ko bi da nas kao narod uništi samo zato što smo bolji i bogatiji, ubačen je u vazduh kojim dišemo. Šta se time postiže, zašto to i kome može da bude dobro? I ko je ovdašnjem narodu zapravo neprijatelj?
Patriotizam je, u idealnom tumačenju, pojam vezan za ljubav i lepotu. Volite svoju zemlju, želite da ona bude najbolja, najlepša, najuređenija itd. Kod nas se taj pojam, interesa radi, pretvorio u jeftino, estradno glorifikovanje nacije, busanje u prsa i mržnju prema svemu što nije naše. Naša zemlja je prljava, neuređena, ekološki devastirana, čitavi gradovi i oblasti u 21. veku nemaju vodu za piće i kanalizaciju, drugi gradovi su prepušteni stranim korporacijama koje mogu sve, pa i da truju i razboljevaju ukupno stanovništvo. Počev od beskrajnih divljih deponija pored puteva, koje onima koji prolaze kroz našu zemlju pokazuju naše pravo lice, pa do pada nadstrešnice kao rezultata korupcije i sveopšteg rasula i grabeži, Srbija odiše neuređenošću i sistem po kome ona funkcioniše ne služi građanima, već jednom političko-popovsko-mafijaškom klanu koji je uzurpirao državu i zloupotrebljava je za sopstvene vulgarne interese.
Vlast narodu servira laž za istinu. To govori šta misli o njemu: da je glup, nepismen, zatucan. Jedan deo naroda to prihvata. Deluje kao da te dve strane igraju igru koja im prija.
Ova vlast je uspela da, socijalnim uslovljavanjem, medijskom manipulacijom, prekarnim položajem radnika i bezbrojnim oblicima zloupotreba, korumpira i kompromituje veliki deo stanovništva. Stvorio se narativ u kome ljudi pokušavaju da se dočepaju mrvica sa vladareve trpeze umesto da shvate da sve što ta elita gomila i ždere pripada njima. Srpska napredna stranka se hvali brojem od 700 000 članova. Taj spisak je, ako je istinit, popis jadnih, poniženih, ucenjenih, osramoćenih, svih onih koji nisu imali hleba ili nisu imali morala, dozvolivši tako skupini beskrupuloznih manipulatora, sa predsednikom države na čelu, da uspostave paradržavu, mimo svih ustavnih i zakonskih ovlašćenja. Mi svi govorimo da nema kolektivne krivice, ali možda je vreme da se zapitamo, posle dva miliona Srba na Gazimestanu, a milion na Ušću, u osvit jugoslovenskih ratova, posle stotina hiljada onih koji su, kao vojnici u neobjavljenom ratu ili dobrovoljci u parajedinicama, ratovali, pucali, ubijali, silovali, pa do stotine hiljada ovih danas, koji za “dve crvene” ili slobodan robijaški vikend tuku studente i građane – jesmo li kolektivno krivi. Ako nismo, kako je moguće da u tako zastrašujućim brojkama učestvujemo u zlu i saučestvujemo u zločinima kako nad drugim, tako i nad svojim narodom? Jesmo li glupi, zavedeni, manipulisani, uplašeni, ucenjeni, ili je agresija, mržnja, isključivost, zlo, naše prirodno stanište? Šta god da je tačan odgovor, on je poražavajući po trenutno stanje naše države i našeg naroda.
Šta mislite, da li ljudi iz vlasti, dok govore o nečem što nije tačno, veruju u svoje reči? Da li predsednik države, ministar pravde, direktor policije i slični na snimcima sa protesta zaista vide da narod prebija policiju, ili da su u Ćacilendu zaista studenti?
Brižljivom negativnom selekcijom u svim segmentima državnog aparata, partizacijom i politizacijom, verovatno i ucenama i pretnjama, u Srbiji je izveden tihi državni udar koji su sproveli upravo oni koji državom upravljaju. Ne postoji nezavisno sudstvo, suspendovan je parlamentarizam, organi reda, uključujući specijalne jedinice, predstavljaju pretorijansku gardu režima a ne zaštitnike građana i čuvare reda. Zakoni se primenjuju samo na sirotinji, dok povlašćena ekipa može sve, da gazi i ubija tuđu decu, da otima i privatizuje, da poklanja Generalštab i Sajam kao da su privatno vlasništvo, da od grada Beograda oduzme privatni posed zvani Beograd na vodi, da otima sve što poželi, da ne plaća poreze i obaveze prema državi itd. Kartel koji trenutno upravlja Srbijom veoma dobro zna šta radi i koristi sva raspoloživa sredstva za sopstveno bogaćenje, bahaćenje i ostanak na vlasti. U to ime, nije pitanje da li oni znaju realno stanje na ulicama ili u Ćacilendu. Pitanje je zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju? Zašto smo u većini tolike kukavice da ćemo pustiti goloruku decu da nam izbore bolji svet dok mi trgujemo, premišljajući se između svojih ideala i svoje udobnosti? Ako se Srbija sada ne promeni, prestaće da postoji. Kompletna mladež koja je pokrenula ovu nadu za sve nas otići će iz zemlje, mnogi već jesu. Ostaćemo mi, postiđeni sopstvenim kukavičlukom i osuđeni da zauvek trpimo najgori ljudski talog koji upravlja našim životima, talog čijem smo opstanku na vlasti svojim nečinjenjem doprineli i na koji sve više počinjemo da ličimo.
Pred premijeru Ostrva s blagom ispričali ste za portal “Vremena” detalj o reakciji dece koja su gledala ovu predstavu, a koja budi nadu da će nove generacije biti pametnije i bolje od nas. O čemu se radi?
Postoji u predstavi mesto kada gusari, beskrupulozni i opasni kriminalci, pokušavaju da nagovore decu u publici da im otkriju gde se sakrila devojčica, glavna junakinja naše priče. Nude deci čokoladice, ali i to “da im završe sve petice tako što će posetiti učitelja”, ili da im daju “veliki beli šator, tu u parku, da mogu da jedu, igraju se i rade šta god hoće”. Uprkos pretnjama, ucenama i primamljivim ćaci-ponudama, na svim dosadašnjim izvedbama nijedno dete nije izdalo, ni pristalo na saradnju sa njima. Možda za nas ipak ima nade. Đaci se još uvek ne piše sa “ć”.
Ako sam dobro prebrojala, Ostrvo s blagom je vaša peta predstava u Beogradu za poslednjih petnaestak godina, prethodile su joj po jedna u Bitef teatru i Narodnom pozorištu, i dve u Beogradskom dramskom. Kako to da niste sarađivali sa pozorištima koja se, zbog repertoara i aktivizma, smatraju opozicionim?
Kada su me, bez obzira na postignute rezultate, najurili iz Ateljea 212 nakon predstave Olivera Frljića Zoran Đinđić, na koju sam i dalje beskrajno ponosan, počelo je to moje rediteljsko izgnanstvo. Tako dvostruko zameren – pozorišnoj čaršiji i političkom establišmentu, ja od 2012. godine uglavnom živim i radim u nekim drugim zemljama – Sloveniji, Hrvatskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Švedskoj itd. Paradoks je u tome što su me isterali u bolje, uređenije sredine i u neka pozorišta u kojima je proces nastajanja predstave vezan za timsku kreaciju, a ne za povlađivanje zvezdama uz poštovanje njihove vaskolike sprečenosti da se u radno vreme bave sopstvenim poslom. Mojih pet predstava u Beogradu u proteklih trinaest godina, koje su mi dale varljivu nadu da grad u kome živim može biti i grad u kome radim, svoj život duguju nekim hrabrim ljudima koji su, bez obzira na posledice ili na naše različite društvene stavove, verovali da svi zajedno radimo na korist teatra i da bi to trebalo da predstavlja jedino merilo nečijeg angažmana.
Kad bi u Beograd došla, na primer, predstava Blank, koju ste u martu postavili u sarajevskom Kamernom teatru po istoimenom romanu Feđe Štukana, tada bi se javno, sa pozorišne scene, čulo mnogo toga što se ne uklapa u ovdašnju istinu o ratu devedesetih.
Teško je i zamisliti dolazak Blanka u Beograd. Između ostalog, piscu romana i glumcu u predstavi, Feđi Štukanu, zabranjen je ulazak u Srbiju i imao je tu čast, kao i mnogi od nas, da ga Vlasnik Ukupne Paranoje u Srbiji nazove muslimanskim teroristom, snajperistom i ubicom Srba. Prema tome, da bi predstava gostovala u Beogradu, potrebno je zameniti autora (što se sigurno neće dogoditi) ili onog ko je zabranu pokrenuo (što će se, nadam se, dogoditi). Sa druge strane, saučesnici u ratnim zločinima iz devedesetih godina, ratnohuškači i ratni profiteri koji danas upravljaju Srbijom, uspeli su, na sramotu svih nas, da do paradoksa okrenu narativ ratova devedesetih. Mi smo o jubilejima, godišnjicama bombardovanja i slično, onaj nevini narod nad kojim su činjeni nebrojeni zločini, kako od strane drugih naroda, tako i od strane zle međunarodne zajednice. Genocid u Srebrenici, zločini nad kosovskim Albancima, primarne, sekundarne i tercijalne grobnice koje smo punili leševima okolnih naroda, sve to ne postoji.
Sve one predstave, filmovi, knjige koje govore o tome, stvorili su neprijatelji kolektivne laži u kojoj naša zemlja živi i nisu nam potrebne ni na koji način.
Na ulici je pobunjeni narod, energija jaka do neba, potreba za pravdom i demokratijom, a na scenama samo podrška. Nema predstava koje bi pratile sve to, politički teatar odavno ne postoji. Poslednja takva predstava bila je maločas pomenuti Zoran Đinđić u Ateljeu 212 kad ste vi tamo bili upravnik. Da li bi, da ga ima, politički teatar pomogao studentima i građanima koji se bore za društvo bez korupcije?
Teatar je mesto na kome određena zajednica, već više od dve i po hiljade godina, traži odgovore na najvažnija pitanja svoje egzistencije. Javna reč kazana sa scene ima izuzetnu moć i snagu i sramotno je malo korišćena u procesima koji nam se ovih meseci dešavaju. Teatar koji nema odgovor na svoje vreme postaje, kako to Piter Bruk kaže, mrtvački teatar. Dirljiva je podrška koju glumci beogradskih pozorišta upućuju studentima na kraju svake predstave. Međutim, problem je što ogromna većina sadržaja koje su prethodile tom gestu podrške nema nikakve veze sa vremenom u kome od te pobune očekujemo da promeni naše živote. Naša pozorišta, razapeta između sramotno malih budžeta i nakaradnih kadrovskih rešenja, sa jedne strane, i velikih i logičnih očekivanja pobunjenog građanstva sa druge strane, biraju eskapističku sredinu, koja se polako pretvara u eskapističko živo blato njihove nemoći. I još da dodam, predstava Zoran Đinđić je bila jedino mesto istinskog suđenja onoj politici, utemeljenoj na dubokom nacionalizmu, strahu od progresa, ratnohuškačkoj crkvi, rasprodaji ideala i svemu onome što je dovelo do egzekucije premijera Đinđića. U njoj se inspiratorima tog čina sudilo poimence, glasno i jasno, sa pozorišne scene. Tada i nikada više.
Pozorišnih predstava i svega ostalog u kulturi nema zato što država ove godine ima para samo za odabrane. Njih sufinansira na konkursima, obnavlja im domove kulture, za njih pravi manifestacije, festivale, šta god treba. Javnost kaže da to vlast pravi kulturu za sebe. Šta vi kažete?
Lažnoj demokratiji, baziranoj na lažnim vrednostima i podvedenoj lažnim veličinama nužna je i lažna kultura, da bi simulakrum bio kompletan. Dodamo li tome i lažnu crkvu i lažnu noviju istoriju, dobija se jedno društvo koje će se, kao skup devijacija, proučavati u vremenima koja dolaze.
Dokle ćemo ovako?
Do Nepala. Tamo je poslednja stanica ovog putovanja. Tamo su visoke planine i čist vazduh. Valja nam se nadisati.
Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!
Državne zdravstvene ustanove u Srbiji imaju postrojenja za sterilizaciju opasnog otpada, ali im država oduzima dozvole, otkriva „Vreme“ u novom broju. Da li se tako nameštaju poslovi privatnim firmama
Evropska unija uložila je milone evra kako bi pomogla Srbiji da sredi uklanjanje medicinskog i infektivnog otpada. Niš je jedan od prvih gradova koji su dobili postrojenje za ovu delatnost. Međutim, ono se danas ne koristi, poslove uklanjanja otpada dobija privatna firma, a zdravstvenim ustanovama istekle su dozvole. Uslovi za njihov produžetak postavljeni su tako da ne mogu da ih ispune
Pitanje za ljude sistema je – ko će biti prvi? Da li će policija, tužilaštvo i sudstvo, da li će oni iz prosvete i sa univerziteta ili iz javne uprave čekati da im “odseku glave” – i to malom broju čestitih i hrabrih, kako preti predsednik Srbije, ili će snažnije raditi po zakonu insistirajući na njegovom sprovođenju, a ne po njegovoj volji
Istinoljublje se, kaže Hana Arent, nikada nije ubrajalo u političke vrline. Da li to znači da je suština istine u njenoj nemoći, a suština politike u podmuklosti? Pa, ako je tako, zar nemoćna istina ne zaslužuje istu količinu prezira koliko i moć koja ne mari za istinu
Propali su pokušaji da država Srbija nacionalizuje NIS, da dvojica ljudi bliskih režimu kupe ruski udeo u NIS-u, da neka zapadna naftna kompanija ili investicioni fond uđu u vlasničku strukturu umesto Rusa. Ko sada, kao jedino preostalo rešenje prihvatljivo vlastima, ubrzano registruje flotu rečnih tankera za prevoz sirove nafte iz skladišta MOL-a u Mađarskoj do rafinerija NIS-a u Pančevu? Šta to sa sobom nosi? Zašto se Srbija nije odlučila za stečaj NIS-a
Predsednikova savetnica za medija Suzana Vasiljević je kao novinarka „izmislila rat“ kako bi se što duže brčkala u moru u Crnoj Gori. Zato sada, kada je na drugoj strani, ima rešenje za sve one koji mora izmišljaju kao što je to ona činila
Udarac u trbuh građana koji sledi nakon američkih sankcija NIS-u posledica je nemogućnosti gospodara mehurova i neznanja Aleksandra Vučića da shvati šta politika zaista jeste
Aleksandar Vučić se silno razočarao u prijatelja Erdogana – a to mu zgodno dođe da se predstavi kao veliki patriota
Istraživanje “Vremena”: Medicinski otpad na jugu Srbije
Kako vlast zamenjuje državne ustanove privatnim firmama Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
