Ako mi stanemo, biće kraj

Desetak dana pošto sam se ukrcao desila se neverovatna stvar, bar u današnje vreme, da smo bili u luci, luka nije radila, Nova godina. Retko i dragoceno. Opustili smo se i tako je krenula godina, opušteno. Naše putovanje je trebalo da se promeni i da krajem marta okrenemo za Kinu. Na brodu (kako to već na brodu biva), svako ima neku svoju teoriju zašto Kina, kada Kina, ne bih u Kinu. Rasterećeni, uglavnom zbog toga jer su nam porodice zbrinute a mi pod nekom vrstom dirigovane stvarnosti, niko nije čitao ni pratio vesti sa Dalekog istoka. A tamo je situacija već počela da se zagrejava.

Pre nego smo se uhvatili u koštac sa vestima, naravno, kako to zimi već biva, nevreme. U talasima je dolazilo sa Atlantika i besnilo nad Evropom. Bilo nam je na putu, ili bolje, mi smo njemu bili na putu. Pričekati ili nastaviti, nije do nas. Srećom, talasi od 10 metara su ubedili donosioca odluka da nas ipak ostavi da čekamo. More udara, željezo škripi, vetar nosi. Niko ne izlazi napolje. Uvalili smo se u neku uvalu i čekamo. Karantin, generalna proba.

Ja sam uhvatio vest negde oko 20. januara da je identifikovan novi virus, priča se o veoma lakom prenosu istog, priča se o mrtvima. Nije mi milo da to čujem, al’ prošli smo i ptičji i svinjski, šta može ovaj više da uradi? Osećanje pola-pola. Već smo imali ljude sa maskama po brodu. Nisam zabrinut, ali nisam ni opušten. Na brodu stanje redovno.

Onda ide bomba. Kina zatvorila grad od 11 miliona. E sad, pošto sam proveo u Kini dosta vremena, i znam koliko su oni organizovani, efikasni i brzi, ovo je bilo veoma indikativno da je reč o nečem što do sada nije viđeno. Nešto novo i opasno. Nakon nekoliko dana, pristižu na vesti od kolega sa brodova u Kini. Nije dobro. Sve se usporava, otkazuje. Al još je daleko.

Fokus se pomera na to da se izbegne Kina, otići pre kraja ugovora kući, na putu za Kinu. Ali to je još i vremenski i prostorno daleko. Briga naših kod kuće isto dobija fokus: ne idite za Kinu. Ovo kao povremena opomena u razgovorima, jer to nije savet koji će iko poslušati. Februar je već odavno počeo, ljudi se iskrcavaju, ukrcavaju, nema nikakvih problema. Malo je po Aziji teže, ali veliki je ovo mehanizam (transport robe brodom), da bi se tako lako zaustavio. U lukama smo gde ne razmišljaju mnogo o virusu već im brige zadaje konflikt u Siriji, migranti, Rusija. I moćno deluju državnici na vestima, kad mogu da preuzmu kontrolu. Evropa je još bezbrižna iako prijavljuju zaražene. U Italiju stižemo krajem februara. Jug. Na severu već ozbiljan broj zaraženih, ali se ništa ne preduzima, nikakve mere, samo obaveštenja za javnost.

UPLOVLJAVANJE U NOVU STVARNOST

Prvog marta kreće sudar sa stvarnošću. Na severu smo Italije, oko hiljadu zaraženih, priča se samo o karantinu. Mi počinjemo da budemo oprezni. Rukavice i maske. Iako nije to još došlo do mozga, delujemo preventivno i instiktivno. Sledeća luka severna Evropa. 5 dana do gore. U tih 5 dana sve se preokrenulo. Dolaze nam mejlovi iz firme, smernice kako da se ponašamo, ništa specifično, opšte informacije, uputstva SZO-a. Meni nervoza raste, jer iako smo dobijali to i ranije, i za ebolu i za ostale zarazne bolesti, nikada broj zaraženih nije ovako brzo rastao. Ne u Evropi.

Uvodi se karantin u Lombardiji, nama već stižu zahtevi iz sledeće luke, da merimo svima temperaturu, ima li neko simptome itd. Brodsku bolnicu prevrćemo naopačke i vadimo maske, rukavice, medicinski alkohol, sve što je na preporukama SZO-a.

Dolaze ljudi spolja na brod, ne rukuju se, drže distancu, nosimo maske, rukavice, još niko nije načisto gde smo i šta smo. Malo slušamo instrukcije, malo se sprdamo na račun rukavica, svi se smeškaju a nikome nije baš svejedno.

To je već 10. mart, završili smo po severnoj Evropi, krećemo ka Španiji. Počinje sve da se komplikuje i ništa više nije isto. Broj zaraženih u Italiji premašio 10.000, Španija galopira. U međuvremenu, ljudi iz firme preventivno rade od kuće, smanjuje se komunikacija, ne dolaze nam servisi za uređaje na brodu, iz Azije se ne može kući, priča se o zatvaranju Evrope. Dan posle proglašavaju pandemiju.

U Španiji, tri osobe su nam došle spolja. Ne mogu da kažem da smo ih se bojali, a ni oni ne bi verovatno to rekli, ali tako smo se ponašali. Od onih živahnih ljudi sad su postali ljudi sa strahom u očima, i to se i te kako vidi.

KRAJ SE ODLAŽE DO DALJEG

Na brodu se retko kad ukrca čitava posada odjednom. Isto tako i idu kući, po dva, po tri. Iščekivanje tog dana je sve. Od kada se preda zahtev za smenu do odlaska je blaženo stanje. Ne kod svih. Nekoga mrzi što ide jer zna da će brzo da se vrati, al’ to je posao. Tih petnaestak, mesec dana ljudi dobiju poslednji boost, pa čak i ako im je baš taj brod preseo, što zbog posade, linije ili bilo čega drugog, u tom periodu su vidno boljeg raspoloženja. Daju poslednje atome snage da odrade to što treba, znaju da idu posle toga. To „posle toga“ se sad produžava na neodređeno. Posada pita, mi odgovore nemamo. Psuju, vertikalno, od šefa firme do brodske komande, po imenu i prezimenu, al to je okej, mora ventil. Biće nervozan nekoliko dana, onda će da se pomiri, i idemo dalje. To je ono što znamo iz ranijih situacija, kad se produžavao ostanak. Uvek se može kući preko doktora, ako je doktor „dobar čovek“. Može se kući bilo kad i ako neko ima porodičnu dramu. Sve to je ono što znamo. Ali trenutno ne može ništa od gore ponuđenog. Do kada, ne zna se. To je prvi problem.

Drugi problem: ostati zdrav. To je malo komplikovano jer u lukama ljudi jednostavno moraju da dođu na brod. Mere koje smo preduzeli, zabrana izlaska posade, prskanje alkoholom obuće svih posetioca, maske, rukavice, dezinfekcija svega što dođe na brod (materijal, pakovana hrana, pranje ruku do iznemoglosti, posle svakog boravka van brodskog smeštaja. Belo osoblje je u duplom karantinu, ne smeju da se mnogo mešaju sa posadom koja boravi napolju, i maksimalne mere zaštite na radu. Sve ovo vrši ogroman pritisak na psihu. Pored toga što smo mi i inače u nekoj vrsti karantina, sa i bez virusa, samo to što znamo da je sad ovako, nas dodatno ubija u pojam.

Sad je situacija eskalirala. Skoro svim članovima posade iz Evrope, porodice i države su u karantinu. Brinemo, mnogo je đubreta po internetu, pokušavamo da saznamo sve šta se dešava u gradovima u kojima živimo. Da li ima hrane, vode, goriva, kakve su prognoze, da li će ovo da potraje i koliko. Iako smo već, bar mi sa Balkana, u par navrata imali situacije, koje bi se mogle uporediti sa ovom, uvek je postojala nada u razum i da će neko reći dosta je bilo ovoga. To sad ne važi.

Nema spavanja. Vidi se i po ostalima da ne spavaju baš najbolje. Polažem nadu u razum, al nisu svi na tom nivou da ih razum baš dobro služi. Ništa bespomoćnije i opasnije nema od čoveka koji ovamo izgubi razum. Postaje tempirana bomba i opasnost za sve nas. Nikad se ne zna kada to može biti. Gledati čoveka kako se gubi je nešto najgore što se na brodu može doživeti. Prvo se zatvori, smanji komunikaciju, kiselo se smeje, ako se smeje uopšte. Drma ga nesanica, pa je u još gorem stanju. Prestaje da ruča, večera ili izbegava druge maksimalno. To znači da je ta misao, zbog koje se izolovao, već preuzela kontrolu. Loše je ako se to dogodi na moru. Manje loše ako smo u luci. Ali luka nosi drugu opasnost, izađe, napije se, bude sretan (jadan) sat vremena i onda se vrati na brod. Obaveze ga odmah čine razdražljivim, počinje da odbacuje naredbe, ponovo pije i onda nastaje pakao. To više nije ona osoba od juče. Nekontrolisano se ponaša, viče, plače, potpuni krah živaca. Postaje agresivan, pa je teško obuzdati ga. Petoro je potrebno da ga obore na pod, vežu a da se niko ne povredi. Onda sledi hlađenje, kajanje, suze, avionska karta je već naručena. Osobu sa kojom ste proveli nekoliko meseci u istom prostoru, odbacujete kao nešto što se pokvarilo i preti da pokvari još nekoga. Par dana se svi smiruju, čude, ne mogu da veruju, onda se zakopaju i misle: a šta ako se to desi meni. Može svakome da se desi.

Ako jedan od nas pokupi virus, automatski smo svi zaraženi. To dalje vuče posledice, za koje još nismo sigurni kako će izgledati jer svet je u panici, ne donose se odluke racionalno nego na osnovu toga da li ćemo nekoga da zarazimo i čija ćemo biti briga, i zašto bi neki niži državni činovnik rizikovao da nas primi u luku. Jedino što nam sleduje je izvorni karantin. To bi dodatno zakomplikovalo situaciju, koja je i ovako blago rečeno napeta. Pazi šta radiš, šta pričaš, kome pričaš, jer jedna pogrešna rečenica u glavi čoveka, koji je trebao juče da bude kod kuće, a kada ode u kabinu i osami se, napravi zemljotres.

ZAROBLJENI U SOPSTVENIM GLAVAMA

Tu je i svakodnevna klaustrofobija. Kako izgleda karantin? Pa kad budeš petnaest dana po moru, isti ljudi, svakog dana, bez interneta, oko tebe spektakularni prizori, sunce, nebo. Onda se smrkne, odeš u kabinu, počneš da misliš. U talasima te razbija svaka misao, a najviše ona da si tu i, sve i da hoćeš, nemaš gde. Guši te kabina, postaje mala. Guši te čitav brod, koliko god da je velik. Posle sedam dana ne možeš više sa svima da komuniciraš, posle deset ni sa sobom. Čeka se luka, vazduh, ljudi, izlazak, neka nova hrana, ukusi, boje… To je sve sada nemoguće. Sada smo u sopstvenim glavama pa ko izdrži duže. I najprisebnijim ljudima naleti momenat, kada se sve ovo skupi, da jednostavno ne mogu više da se skoncentrišu na posao, i samo razmišljaju. Trenutno smo nepoželjni po lukama, jer dolazimo iz visoko rizičnih područja. Ne može niko napolje. To podrazumeva da ne može ili teško može da se nabavi pasta za zube, šampon, o šišanju i ne pomišljamo. Nećemo umreti, imamo namirnica i vode, nismo na pustom ostrvu. Ostalo nemamo. Nenormalnost, koju živimo, postala je još nenormalnija.

A mi nastavljamo dalje. Moramo da radimo. Roba se i dalje izvozi, uvozi, prevozi. Svet i dalje nekako funkcioniše. Dok je tako, ne mogu da kažem dobro je, al’ jebiga, dobro je. Ne bi valjalo da stanemo. To bi bio jedan od znakova da je svet pred totalnim kolapsom.