Kako do mesta u Sigurnoj kući

Žena iz jedne opštine iz Pčinjskog okruga morala je prinudno da napusti Sigurnu kuću u kojoj se krila od nasilnika jer je Centar za socijalni rad upozorio da lokalna samouprava neće snositi troškove i naterala je da potpiše da izlazi “dobrovoljno”.

“Naterali su me da potpišem da izlazim dobrovoljno, taj papir je ostao kod njih. Znam da to nije trebalo tako da bude, ali je njihova politika da tako rade”, kaže ona.

Kako žena tvrdi, primljena je u Sigurnu kuća sa lekarskim izveštajem a radnica CSR a iz njene opštine došla je istog dana i potvrdila stručnim radnicama u Sigurnoj kući da je više puta prijavljivala nasilje i da je njen slučaj visoko rizičan. U Sigurnoj kući boravila je 15-ak dana.

“Ne bih ostala ni toliko da se nisam razbolela i primala injekcije, pa su čekali da završim sa terapijom. Morala sam da napustim Sigurnu kuću jer su iz CSR a rekli da nemaju novca da plate i da moram da izađem. Rekli su da s obzirom na to da sam sama i da su mi deca velika mogu da se brinem o sebi”, kaže ona.

Kada se vratila u svoj grad, otišla je u CSR i našli su joj posao u oblasti kućnih usluga, te su joj jednim potezom dali i posao i smeštaj.

“Nisam tamo bila bezbedna, jer je moj bivši muž dolazio tu više puta. Čak je i moj poslodavac par puta zvao policiju. Prijavila sam, intervenisali bi i onda je neko vreme bilo u redu”, kaže ona.

Dodaje da se institucije nisu pobrinule za njenu bezbednost, kao i da nisu ozbiljno pristupale i verovale joj kada je prijavljivala nasilje. Nakon kontaktiranja SOS telefona Vranje, kaže da se odnos institucija prema njoj promenio i da su je tada shvatali “malo ozbiljnije”.

Druga žena sa teritorije Vranja navodi da je u Sigurnoj kući sa ćerkom boravila šest meseci i da je tražila da im produže smeštaj, ali nisu odobrili: “Kada sam prijavila nasilje CSR u Vranje, rekli su da idem prvo u policiju, ali nisam smela jer on ima prijatelje u policiji, i onda sam sa SOS timom bila na telefonu dok nas oni nisu smestili u Sigurnu kuću.”

Ona tvrdi da su im stručne radnice zabranjivale da kontaktiraju SOS telefon, kao i da su je nagovarale da se vrati mužu: “Bila sam ogorčena, niko nije mogao da me vrati tamo. Neki su pokušavali da nas vrate ali sam rekla da ću pre na ulici da spavam ali da neću da se vratimo. Govorili su nam da treba da mu se oprosti.”

S obzirom na to da je Sigurna kuća van grada, morala je da prekine da radi jer nije imala prevoz do posla. Devojčica je sama išla u školu, a žena je morala da potpiše izjavu da izlaze na sopstvenu odgovornost.

Nakon izlaska iz Sigurne kuće, žena navodi da institucije nisu napravile individualni plan zaštite, niti uradile procenu bezbednosti za nju i ćerku, i da ih je i nakon izlaska iz Sigurne kuće njen bivši muž uznemiravao.

Većnica za socijalna pitanja iz Vranja Danijela Milosavljević navodi da je smanjen kapacitet Sigurne kuće sa 25 na 10 mesta, ali da nisu nikad imali više od 10 žena u Sigurnoj kući i da ne postoji problem sa kapacitetom. Takođe, ističe da problem oko smeštaja “nikad nije postojao za žene iz vranjske opštine”: “Jedino ako nisu iz Vranja, to su njihove lokalne samouprave i ne ulazimo u to. To se nije dešavalo sa ženama iz Vranja, jedino zbog isteka vremena i ako je bezbednosna procena da može da napusti Sigurnu kuću. Imali smo ženu koja je godinu i više dana bila u Sigurnoj kući”, ističe Danijela Milosavljević.

U VLADIČINOM HANU I BOSILEGRADU “NEMA NASILJA”

Direktor Centra za socijalni rad u Hanu Ljubiša Mihajlović kaže da ni ove ni prošle godine nisu imali ženu smeštenu u Sigurnoj kući a da nemaju predviđena sredstva za smeštaj žena već imaju oko tri miliona za sve usluge i vidove materijalne podrške koju pruža lokalna samouprava.

“Nema nasilja. Ne može to da se traži da žena bude smeštena jer postoji procedura utvrđivanja da li je ili nije u pitanju nasilje”, kaže Mihajlović.

Predsednik opštine Bosilegrad Vladimir Zaharijev rekao je da u Sigurnoj kući nema nijedna korisnica iz Bosilegrada, a da u budžetu nemaju planirano za smeštaj žena u Sigurnu kuću: “S obzirom na to da nema slučajeva da žene žrtve nasilja budu smeštene u Vranju, mi ne možemo da izdvojimo novac za to. Imamo za socijalu uvek za bolesne od raka, za ljude u domovima. Dozvoljeno je i da se finansira smeštaj u Sigurnu kuću iz budžeta opštine, ali ako nema takvih slučajeva ne možeš da platiš. Ukoliko proceni MUP, Dom zdravlja ili ukućani da neko treba da bude u Sigurnoj kući u Vranju, CSR može da ga smesti, a mi ćemo da platimo”, kaže Zaharijev.

Direktor Centra za socijalni rad u Bujanovcu Nijazi Ameti potvrđuje da nemaju planirana sredstva za smeštaj žena u Sigurnu kuću: “Mi smestimo ili samo ženu ili sa decom u Sigurnu kuću ukoliko je u pitanju nasilje, i to dok se ne nađe kompromis, dok izađe voditelj slučaja da porazgovara sa rođacima, mužem, i ako se nađe neki kompromis, dobro, ako ne – ništa.”

Iz CSR a Trgovište navode da je tokom 2022. i ove godine predviđeno milion dinara za smeštaj žena u Sigurnoj kući, što je, kako navode, dovoljno za deset žena, a da je isplaćeno 89.808 dinara za te svrhe. Tokom 2022. godine dve žene iz ove opštine su bile smeštene u Sigurnoj kući, i dve žene tokom ove godine. Direktorka CSR a u Trgovištu Milena Kostić istakla je da izdvajaju dovoljno novca za smeštaj žena: “Kod nas se nije dešavalo da smo imali problem u vezi sa nedostatkom sredstava. Uvek je bilo i dovoljno mesta u Sigurnoj kući”, navela je Milena Kostić.

Predsednik opštine Trgovište Nenad Krstić objašnjava da se utrošena sredstva od 89.808 dinara zapravo odnose na sve ranjive kategorije: “Tu se računaju i članovi porodice, beskućnici kao i druge ranjive kategorije, a sva sredstva koja su predviđena su i utrošena. Žrtve nasilja ne moraju da budu samo žene, već i muškarci i deca.”

CSR Surdulica je tokom 2022, kao i ove godine, namenio 500.000 dinara za zbrinjavanje žena, ali kako navode “nije bilo zahteva i procene po službenoj dužnosti da bi neka žena trebalo da bude smeštena u Sigurnu kuću”. U odgovoru ističu da se “ne zna unapred koliko će biti zahteva ili smeštaja po službenoj dužnosti” te da se finansijskim planom predviđa da se sredstva mogu povećati u zavisnosti od potrebe. Prema podacima CSR a Surdulica, tokom 2022. godine nijedna žena nije bila smeštana u Sigurnoj kući, a od početka 2023. godine do maja bila je smeštena jedna žena. Direktorka CSR a u Surdulici Ružica Vukašinović navodi da nije bilo problema u vezi sa finansiranjem smeštaja za žrtve nasilja.

“Ne može neka žena da kaže da želi da ide u Sigurnu kuću, mimo CSR a, mimo drugih institucija jer postoji procena. U Surdulici na sreću nemamo mnogo zahteva niti od tužilaštva, niti od suda i stranaka. Sredstva su uvek obezbeđena, planira se, izlazi se iz okvira ako se tako desi. Imali smo jednu ženu koja je dugo bila u Sigurnoj kući sa dva deteta. Novac je najmanji problem, uvek se nađe način da se plati. CSR Surdulica je dužan za naše korisnike koji su bili u Vranju ili drugim centrima gde se nađu”, navodi Vukašinović. Od početka godine u Sigurnoj kući bila je smeštana jedna žena se decom posredstvom MUP a i tu je boravila manje od mesec dana jer je, kako navode iz CSR a Surdulica, “dobrovoljno napustila Sigurnu kuću”.

Direktor CSR a u Preševu Liridon Latifi navodi da dobijaju od lokalne samouprave 250.000 dinara na godišnjem nivou i da suma nije limitirana već je u skladu sa potrebama. On navodi da je za šest godina imao samo jedan slučaj kada je žena iz opštine Preševo smeštena u Sigurnu kuću.

“Šest godina radim u CSR u Preševo, samo jednom smo imali situaciju da smestimo žrtvu nasilja u Sigurnu kuću i to na dva meseca. Godine 2022. evidentirano je samo devet slučajeva nasilja u porodici, ne samo nad ženama već i nad muškarcima – otac, sin, rodbina”, kaže Latifi.

Latifi dodaje da svake godine od lokalne samouprave dobiju 250.000 dinara, a da je taj novac dovoljan za pet do sedam meseci da se smesti jedna osoba.

“Da ima više situacija, morao bih da tražim više sredstava jer to pokriva lokalna samouprava i oni izlaze u susret ako nešto zafali, prilikom rebalansa budžeta nam daju sredstva ili mi iz jedne pozicije prebacimo u drugu i tako to rešimo”, navodi Latifi.

JEZIČKA BARIJERA

Antić Ristić kaže da je SOS telefon, koji je jedan za ceo Pčinjski okrug, imao pozive iz Preševa i Bujanovca, inače multietničkih sredina, ali da postoji jezička barijera da žene koje su Albanke potraže pomoć jer na SOS telefonu nemaju prevoditeljku. Ona navodi da je postojala inicijativa da se u Bujanovcu otvori multietnički SOS telefon, međutim, kako tvrdi, i tu je bio problem da opština izdvoji novac za te svrhe.

Ona objašnjava da je veliki problem smestiti ženu sa teritorije druge opštine u objekat koji je regionalnog karaktera a nalazi se na teritoriji Vranja, gde je Grad osnivač te usluge i vlasnik tog objekta. Grad je potpisao međuopštinske ugovore o finansiranju sa drugim opštinama, a kako kaže Antić Ristić problem je model finansiranja Sigurne kuće.

“Imam utisak da se opštinski budžeti štede, da nisu prioritet žrtve nasilja i da se štedi na programu zbrinjavanja smeštaja žena i dece koji su žrtve nasilja”, kaže Antić Ristić. Ona se pita i kako to da nadležnom Ministarstvu za socijalna pitanja nije čudno što Vladičin Han ili Surdulica, na primer, nemaju nijednu ženu smeštenu u Sigurnoj kući tokom 12 meseci. Nasuprot tumačenju zaposlenih u CSR u, svaka žena koja proceni da je ugrožena može da napravi plan i prvom prilikom kad je bezbedna da sama ili sa decom ode u Sigurnu kuću, i oni moraju da je prime.

Antić Ristić tvrdi da pojedini u institucijama i dalje etiketiraju znanje i rad civilnog sektora i ponašaju se prema njima kao da se “mešaju u rad stručnog sektora”: “U institucijama se uvrede kad SOS tim ide kao podrška ženama, jer im smeta što žena uz podršku SOS telefona zna svoja prava i na bolji način ih traži i brani u toj instituciji. Često dobijamo od žena informaciju da su im pojedini stručni radnici ili u policiji jasno govorili da ako dođu još jednom u SOS da ne traže pomoć od njih, ili su pak otvoreno ženama zabranjivali da kontaktiraju sa nama. Mi smo to prenosili direktorima tih institucija koji su odbijali da poveruju i koji to negiraju”, navodi Antić Ristić.

Ona tvrdi da stručni radnici neretko nastoje da vrate ženu kući, da nekad i ne evidentiraju nasilje i pokušavaju da umanje to što žena govori, i kažu joj “da ide kući i da dođe ako je drugi put napadne”. Ističe i da su civilne organizacije zagovarale donošenje pravilnika za postupanje institucija i stručnih službenika o tome da se kada je nasilje u pitanju ne može primenjivati medijacija, odnosno pomirenje, i to je usvojeno. “Taj postupak je nedopustiv, ali u praksi očigledno oni ne prepoznaju da je to nasilje i nalaze način da ih oni pomire, što je veoma opasno. Kad stručni radnik kaže ‘konflikt’, on je stavio žrtvu nasilja u istu poziciji sa nasilnikom. Konflikt je kada se borimo za neko mišljenje, a kad je nasilje u pitanju, nemate jednaku poziciju i dve strane, jer nasilje nije ‘jednaka pozicija’. Nasilje je zloupotreba moći jednog prema drugome”, navodi Antić Ristić.

ZA PROPUSTE NE ODGOVARA NIKO

Antić Ristić ističe da institucije koje su nadležne moraju da imaju odgovornost “počev od direktora, zatim stručnih timova, pa do stručnog radnika u policiji, u tužilaštvu, CSR u, u bolnici”. “Ne sećam da je neko odgovarao zato što nije na pravi način primenio protokole i zakone i reagovao da zaustavi nasilje. Prošle godine je ubijena žena koja je aktivno tražila pomoć u CSR u u Vranju u vezi s prijavljenim nasiljem u porodici. Ubijena je u svojoj kući. Prethodne godine, 2021, devojka je ubijena u jednom užasnom femicidu na benzinskoj pumpi u Vranju. Muškarac koji ju je ubio je povratnik, on je izašao iz zatvora gde je bio zbog pokušaja ubistva, a pre toga je ubio jednu devojku”, kaže Antić Ristić.

Kako tvrdi, u prvom slučaju Zaštitnik građana je pokrenuo postupak, ali i dalje niko nije odgovarao i snosio posledice.

“Tačno se zna kad se desi neki slučaj kako se proverava ko je koliko kvalitetno radio na svom mestu. Zaštitnik građana je pokrenuo postupak provere rada institucija, a mi još uvek nemamo povratnu informaciju ko nije uradio svoj posao u institucijama u Vranju. Mora da neko nije uradio svoj posao ako je žena aktivno u sistemu tražila pomoć. Kada u Srbiji vratimo sistem odgovornosti, mislim da će malom broju ljudi i stručnjaka pasti na pamet da na prijavu nasilja ubeđuju žene da se vrate kući.”