ZX Spectrum

Ima li nečeg nepodnošljivijeg od babe koja uzdiše za arhitekturom tridesetih, zaboravljenom TV serijom ili propalom državom? Ima. Baba koja uzdiše za izumrlim kompjuterom. Još je gore ako ta baba ima 28 godina i aplikaciju koja bi trebalo da je čini dedom.

Imam, doduše, poznanike koji se sa setom prisećaju glomaznih mobilnih telefona zvanih „cigle“ od pre sedam godina. Ali, to nije nostalgija, nego način da stavite do znanja kako ste imali mobilni telefon pre sedam godina. Znam, opet, jednog koji je u maju 1999, kada su po dalekovodima počele da padaju „grafitne bombe“, gajio nostalgiju za prvim danima bombardovanja jer je tada bar još bilo struje. Ali, tu opet imamo problem identiteta jer, što bi rekao Ogden Neš: „to sam bio ja, odnosno ja sam to bio on“ (sad uzdišem za Nešom).

Sledi, dakle, ogavan srceparajući omaž danima Spektruma, tog uništitelja naših nerava, očiju i rektuma.

Lansirao ga je ser Klajv Sinkler 1982. godine. Glavno vizuelno obeležje bila mu je bešumna gumena tastatura, na kojoj su neki tasteri imali i po šest različitih funkcija. Novo ime dobio je jer je, za razliku od svog prethodnika ZX 81, mogao da emituje boje na ekranu. Osam najosnovnijih – crno, plavo, crveno, zeleno, žuto, belo, „bledo“ i „rezedo“. Sećate se koliko je imao memorije? Šesnaest kilobajta ROM-a i 48 RAM-a. Samo ovaj tekst (bez fotografije) zauzima dvostruko više. Pa opet, na tako jadan prostor tadašnji programeri uspevali su da uguraju ne samo igrice nego i solidne tekst-procesore, grafičke i računske programe. Muzički alati kao što je bio „Wham – the music box“ izvukli su softverskim putem iz najprostije zujalice simulaciju dvokanalnog zvuka, a neki fanatici uspeli su čak i da sintetizuju govor. Sve to pomoću CPU-a koji je radio na tri megaherca. I niko nije pričao kako mu je to presporo. Ko ima herca, dosta su mu i tri megaherca.

Programi su se učitavali sa kasete, po nekoliko minuta. Kada bi vam dosadila jedna igrica, ugasili biste kompjuter i upalili ga ponovo. I to bi u praksi izgledalo kao da ste ga prvi put upalili u životu. Nije bilo „dizanja sistema“ i gnjavatorskih šifri za ulazak u mrežu, jer nije bilo ni mreža. O dušebrižnicima tipa „Norton“ i „Kaspersky“ da i ne govorim. Kome treba ubica virusa kad ne postoji pojam virusa? To je kao kad biste u botaničkoj bašti nosili gas-masku.

Postoje sporovi oko toga koje su od najčuvenijih pionirskih arkadnih igrica napisane prvobitno za Spektrum. Odgovorno tvrdim da „Arkanoid“ i svi njegovi klonovi vode poreklo od „Through the wall“, igre koja je išla u Spektrumovom osnovnom programskom paketu. Mislim da je i „Tetris“, taj vesnik Perestrojke i pada gvozdene zavese, napisan najpre za Spektrum. Inače, prikupljajući građu za ovaj tekst, zapanjio sam se nad saznanjem da je u Sovjetskom Savezu pravljeno na desetine varijanti Spektrumovih klonova.

U svakom slučaju, imao je svoje izvorne adute. Mislim da su većini fanova u najboljem sećanju ostale platformske arkade: „Jumping Jack“, „Chuckie egg“, „Dizzy“, „Pyjamarama“ i naravno „Manic miner“ sa još uspešnijim nastavkom „Jet set Willy“. Suština je manje-više bila uvek ista. Trapavi čiča ide i skuplja razne džidža-bidže neophodne da bi prešao na sledeći nivo igre, izbegavajući zelene paukove, ljubičaste kokoške i pohotne valjuške. Važna obrazovno-vaspitna napomena: junak je u ovoj vrsti igara bio po pravilu nenaoružan. Odlikovala ga je jedino sposobnost da preskoči protivnika.

Kako je „života“ u igricama bilo uvek premalo, pametnjakovići su se dosetili. Rešenje se zvalo „pouk“ za besmrtnost. Kada bi se učitao prvi deo programa, zaustavili biste kasetofon, ušli u bejzik i dopisali u „loader“ program komandu „POKE x,0“, što bi značilo da se na adresi pod brojem „x“ briše instrukcija za smanjenje broja „života“. Najčitanija stranica u tada odličnom „Svetu kompjutera“ bila je upravo stranica sa „poukovima“. Ali, da biste našli čarobni broj, morali ste znati Spektrumov bazični mašinski jezik, Z80 Assembler. I morali ste strpljivo da čačkate (glagol to poke upravo to i znači – čačkati, džarati). Tako se stvorila kasta hakera od čijih su dostignuća živeli arkadni zaluđenici. Jedan takav „džarač“ bio sam i ja. Usput sam nalazio i neke jako čudne „poukove“. Jedan je, sećam se, omogućavao da vam se u pucačkoj igri „Operation Wolf“ ne smanjuje energija kad greškom pogodite civila ili taoca. U svakom slučaju, bio sam ubeđen da ću se na džaranju po asembleru obogatiti. Tada sam imao četrnaest godina. Nisam znao da je još pre pola milenijuma Fransoa Vijon spevao stihove: „Muka živa čemernom džaraču“. Bilo bi mi pametnije da sam raznosio gajbice.

Glavna Spektrumova konkurencija bio je „Commodore 64“. Zbog kabaste tastature zvali su ga „debeljko“ ili „svinja“. Njegovi vlasnici i mi, dični „gumičari“, sve do kraja osamdesetih vodili smo hladni rat. Bili smo sofisticirani pandan „ciganima“ i „grobarima“. Onda je došao kratkotrajan period u kome su vladali „Amiga 500“ i „Atari ST“. Ove mašine su s tehničke strane tada nudile dosta toga novog i ponegde ih i danas koriste elektronski muzičari.

Svi znamo šta se desilo tokom devedesetih. Došao je šumar i rasterao sve. Ali, pravda ponekad ipak stane nogom u dovratak. Već nekoliko godina unazad, Spektrum živi kroz naše šumarske „Pentiume“, posredstvom emulatora koje možete dići sa interneta. Kako kažu na jednom od babećih nostalgičarskih sajtova: „Speci nije mrtav, samo se malo odmorio“.