Wild horses

Moja Fejsbuk prijateljica postovala je ovu pesmu Stounsa i mnogo me obradovala, ali me i podsetila na jedan važan događaj iz mladosti.

Mnogi su govorili kako će “vojska da me opameti”. Nije me opametila iako sam na sebi imao SMB uniformu kad se dogodilo moje opamećivanje.

U vojsku sam otišao sa primerenom nadobudnošću mladog umetnika. Nisu mi teško padali izolacija, fizički dril i druge zajebancije. Smetale su mi samo dve stvari – nemogućnost svakodnevnog tuširanja i glupost nadređenih. Ali, čovek se na sve navikne, naročito kad o sebi ima visoko mišljenje.

Prošla je obuka, većina otišla u prekomandu, kasarna skoro prazna. Sprijateljio sam se sa momcima koji su radili u kupatilu, tuširanje kad god poželiš. Krenulo me pisanje, ma divota jedna. Kad…

(Uvek dođu to “kad” i “ali”, baš kad je najlepše.)

Zove me zamenik komandanta kasarne, koji mi je velikodušno ustupio svoju pisaću mašinu, i smrznuto kaže: “Moraš nešto da mi učiniš!”

“Naravno, druže potpukovniče”, obradujem se ja što mogu da mu uzvratim za sva dobročinstva koja mi je pričinilo (Dao mi je na raspolaganje kancelariju i ključeve garnizonske biblioteke, stalnu dozvolu za izlazak u grad, i to samo zbog nekoliko priredbi i jedne slike kojom sam ukrasio zid u sali vojničkog kluba).

Kaže: “Vidi, traže mi 20 vojnika koji su članovi partije i koje nemam. Ti nisi član partije, ali si pametan i normalan čovek, to je neki poverljivi zadatak na Bjelašnici. Ako te neko pita za partiju, ti se snađi. Neće te niko proveravati jer te ja šaljem”.

“Kad se kreće?”, pitam poletno mada me štrecnu pomen jedne od najsurovijih planina iznad Sarajeva – dva puta sam se peo na nju i dva puta silazio. Ne znaš šta je gore. U stvari, gore je kad silaziš – moje desno koleno i dan-danas svedoči o tome.

Na Bjelašnici sve vrvi od vojske – inženjerija i mi sa njima, kopamo rovove za neki kabl između TV predajnika i vojnog objekta veze. Rov metar dubine, pola metra širine i trideset metara dužine po čoveku. Sastav tla V kategorija: 15% zemlja, ostalo kamen. Biješ krampom čitav dan, naiđeš na stenu, dođu mineri, miniraju stenu i zatrpaju ti sve što si iskopao, pa ispočetka. Od 6 do 6, “poverljiv zadatak”. Ja radio tri dana pa rešio da se malo sunčam. Naiđe neki major, dernja se: “Ja ću tebe u zatvor!” Rekoh: “Druže majore, u zatvoru se utovaruje ugalj od 8 do 2. Onda se okupaš pa ležiš robiju ko čovek. Mnogo biste me zadužili kad biste me uhapsili”. On odjuri besan, a mene u logoru sačeka dnevna zapovest: požarstvo od 2 do 6, najgora smena – dok ostali slatko spavaju, ti vataš zjale budan.

Izlazak sunca na divljoj, neobuzdanoj planini je jedinstven događaj. Pramenovi magle se vuku između krševa, život se nekako odvija u sloumošnu. Prelepo, predivno, a onda…

…prvo sam čuo neki topot, pomislio sam da je halucinacija, nisam mogao da odredim odakle dolazi. Ispod mene, na jednom prevoju, pojavi se iz magle konjska glava, pa još jedna, još jedna i onda mnogo njih. Krdo divljih konja je galopiralo preko Bjelašnice. Ne znam koliko je to trajalo. Kao da se zemlja zaustavila i s njom moje srce. Kad su odjurili, kao da mi je neko rekao tihim smirenim glasom: “Nikad nećeš moći da stvoriš ovakvu lepotu, emociju, energiju. Nećeš moći na da opišeš dobro šta si doživeo”.

Onako prljavom, neobrijanom i izmučenom krenule su suze kao kiša. Znao sam pouzdano: susreo sam se sa Božjim licem i stekao zauvek pravu meru sebe.

Mislim da sam od tog trenutka počeo da starim.