Vreme uživanja

Čitalac „Vremena“ od prvog broja davne 1990. postao sam zaslugom rubrike koja se zvala „Vreme uživanja“. „Kakva sjajna ideja“ – pomislio sam nakon prvog teksta – „imati u novinama jednu stranu posvećenu stvarima koje novinare (profesionalne cinike čije je zanimanje velikim delom da – svesno ili ne – izazivaju indignaciju, bes i ljutnju) dovode do blaženstva.’ „Vreme uživanja“ više od učenih i vešto napisanih analiza beše serum protiv ondašnjih rubrika poput „Odjeka i reagovanja“ u „Politici“: dokaz da za svakog od nas osim kolektivne i političke hijerarhije vrednosti postoji i ona intimna i lična.

Intuitivno sam shvatio vrednost „Vremena uživanja“: život nije suvoparna analiza, ne sastoji se od velikih reči, debata i argumenata. Štaviše, postoji nešto naoko malo i beznačajno, ali suštinski značajnije i trajnije od ovog svakodnevnog vašara taštine: šolja čaja, lula, kliker… Setite se one scene iz Građanina Kejna kada Kejn na samrti kaže Rouzbad. Ceo film svi lupaju glave o tome šta znači Rouzbad a to je u stvari marka sanki na kojima se kao dete, nekad davno, on sankao.

Zar ima vrednije interakcije između dvoje ljudi nego one u kojoj jedan drugom otkrivaju stvari koje ih inspirišu, da bi oboje u njima uživali? Tokom godina, kao i mnogi čitaoci, pitao sam se šta bih ja stavio u „Vreme uživanja“ da imam priliku. Rubrika me je, ukratko, za razliku od mnogih drugih podsticala da kontempliram prijatne stvari i uživam u dobrobiti drugih.

Jedan od najomiljenijih ranih tekstova bio je o čaju. „Kada ste poslednji put popili šolju čaja – pitao je autor (citiram po sećanju) – ne šolju čaja od kamilice, šipka ili nane, već čaj od čaja.“ Ova kratka fraza „čaj od čaja“ toliko mi se dopala da je i danas često citiram. To je to, pomislio sam, doći do suštine stvari: uživati u čaju od lišca biljke tchai, posvetiti se intimi svog ličnog doživljaja čiju vrednost prepoznajete samo vi.

Čuveni muzički producent Stiv Albini jednom je rekao: „Sve možete opravdati sem smeha i erekcije.“ Odnosno, ako na nešto reagujete organski, telom, to je to, tu je dakle istina. Ako vam se smuči od šolje čaja, nema se gde dalje. Možete pročitati sve moguće knjige o čaju, svi vam mogu reći kako je to jedan koristan napitak, ali u krajnjoj liniji vi ste taj koji čaj treba da popije. Revolucionarnost ove rubrike jeste u tome što je u trenutku afirmacije apstraktnih i neiskustvenih istina stala u odbranu lične, primalne i organske istine. A dodatna vrednost je bila što je ta iskustvena istina bila istina uživanja, a ne patnje. Koliko bi rubrika trajala i „Vreme“ s njom – i koliko bi svet bio bolji – da se rubrika zvala „Vreme besa“ ili „Vreme ljutnje“. Ko bi na kraju krajeva kupovao takav list.

Međutim, „Vreme“ je zašlo u godine. Tekstovi o uživanju ustupili su mesto jadikovkama. Prvo stidljivo a potom sve češće pisci su koristili dodeljeni im prostor da se žale, svađaju, polemišu. „Vreme uživanja“ je postalo, kao što rekoh, vreme nerviranja. Uživanje u ovoj rubrici, bar što se meni tiče, smanjilo se znatno. I ne samo to; kao što su tekstovi o nečijim užicima u meni pobuđivali užitak i stilom i porukom, i želju za užitkom, noviji tekstovi počeli su da me nerviraju. Tekst o malim oglasima iz pretprošlog broja uopšte nisam razumeo, pa čak ni naslov.

Kao neko ko je „Vremenu“ na to skrenuo pažnju prozvan sam produktom hladnog Zapada koji u kukanju vidi nešto neprimereno ili beskorisno. Od negde, dovedeni su na strane ove rubrike De Sad i Fon Mazoh – priznajem: čitao jesam, praktikovao nisam – i neka učena glava da nam objasni da je kukanje zdravo, da je to u stvari užitak, da je orvelovski rečeno patnja uživanje. Moja lična istina anulirana je višim autoritetom. Vreme uživanja je izdato, revolucija se zaparložila.

Hteo bih nešto da vas pitam: Kada ste poslednji put popili šolju čaja? Ne čaja od kamilice, nane ili šipka, već čaj od čaja.