Lepota čitanja

U Tuzli sam provela divno detinjstvo i ranu mladost. Živela sam slobodno i bezbrižno, po ulicama smo vozili rolšue i igrali Između dve vatre. Išla sam u osnovnu školu “Narodni heroj Albin Herljević”. Učili smo život, pevali u horu, išli na priredbe, u literarnu sekciju (zajedno sa Marjanom Benešom, kakav dečak, kakav čovek). Kad smo kod legendi, u istom dvorištu rastao je i Mirza Delibašić, nismo se baš družili, bio je mlađi.

U školi, učiteljica je donosila jednu tablu, izbledelu roze flanelsku površinu, na koju nam je, prilikom upoznavanja sa prirodom i društvom, lepila oblačiće, ovčice, cvetiće i druga blaga, tako sam ih bar ja doživljavala. Na vrhu te table pisalo je “Moj zavičaj”, a to se odnosilo na Srez Tuzla: učili smo o njegovom reljefu, življu i prirodnim bogatstvima. Tako je meni to u srcu ostao “Moj zavičaj” za sva vremena.

I kad sam otišla i kada sam odrasla, s ponosom sam nosila Tuzlu u srcu smatrajući se bogatijom od drugih koji nisu okusili život u multikulturnoj sredini, život u zajedništvu i uzajamnom poštovanju. I još nešto: u tim godinama, i u toj školi, i u tom gradu razvilo se zauvek moje posebno poštovanje prema rudarima.

A onda sam nedavno kupila knjigu Pesak pjeskare. Naslov je vezan za Tuzlu i njenu okolinu. Autor Milenko Bodirogić dobio je Vitalovu nagradu za najbolju knjigu. Roman ima svoju radnju, svoje junake, svoju poetiku. Reč je o tri druga potekla iz različitog porodičnog i životnog okruženja – kako odrastaju, kako sazrevaju, šta se sa njima događa kasnije, kako okolnosti utiču na njihove živote. Ima svega što dobar roman treba da ima – i prijateljstva, i žena, i ljubavi i strasti, i bolesti, i porodičnih odnosa, i begova, i povrataka. Neću da vam prepičavam radnju, uzmite, čitajte i uživajte. Knjiga je od onih kad vam je žao što će da se završi.

U prvom, uvodnom delu knjige našla sam ljuljaške u Zoološkom vrtu u obliku raketa, ofarbani lim, još sam ih ja tada tamo ostavila, i mali kavez za velikog medveda, nedostajala je jedino kokta na koju me tata vodio svaki put. Našlo se tu svašta iz mog mladog života, gomila toponima i imena koja kovitlaju sećanja i Jala, i Ilinčica, i Slavinovići, i Banja, i Gradska biblioteka, i Partizansko groblje. Pa onda doktor Egon Rajner, čijeg se sina Igora sećam kako sa Krležinim Hrvatskim bogom Marsom pod miškom nekud žuri. Front slobode, kino Centar, Ulica 17. septembra. Tu je bila Gimnazija, Stadion i kuća Ismeta Mujezinovića, velikog jugoslovenskog slikara, koji ima značajnu ulogu i u ovoj knjizi. Svaka rečenica mi mnogo znači, svaka je kao poezija. Još kad se pojavio Antutun, moj omiljeni junak pesme Grigora Viteza, pomislila sam da sam sve to sama napisala.

Knjiga se sastoji od nizova savršenih bisera – vinjeta, prefinjenih slika, na primer, opis susreta sa ženom/pticom na husinskom groblju, ili poseta majci preminulog druga, ili pevanje i smeh sa tetkom, kao znak večite povezanosti. Postoji snažan opis posete dvorima vladike i episkopa tuzlansko-zvorničkog, kako bi Andrić rekao, “gde je rečima tesno, a mislima široko”.

Meni je u ovom trenutku najviše pažnje privuklo detaljno podsećanje na Husinsku bunu, zapravo, prava epopeja o hrabrosti, smrti i neodustajanju.

Husinska buna je bila veliki događaj u ovdašnjoj istoriji, kome, čini mi se, nikada nije dat pravi značaj, njenoj veličini i vrednosti. Naime, u decembru 1920. 7.000 rudara rudnika Kreka životima je branilo svoje dostojanstvo od nasilja državne vlasti. Tadašnja Vlada prekršila je obećanja o rudarskim platama, a oni su stupili u štrajk. Veliki broj rudara bio je iz Slovenije i vlast im je, da bi unela razdor među štrajkače, uskratila parvo na stanove kako bi ih oterala. Međutim, rudari iz sela Husina rasporedili su svoje drugove Slovence sa porodicama po svojim domovima. Snaga ove solidarnosti potpuno je izbezumila vlast i ona je na uzbunjene rudare poslala narodnu gardu, žandare i vojsku koji su Husinsku bunu u krvi ugušili. Pripadnici narodne garde bili su najkrvaviji deo sile vlasti, činili su je besprizornici i skupljen ološ. Radili su ono što policija i vojska, makar javno, nisu smeli, a posle Husinske bune je “tom ljudskom šljamu omogućen lagodan život i nekažnjivost”, napisao je Bodirogić. Zar nije istorija učiteljica života?

I za kraj jedna rečenica koja mi se mnogo svidela – junak romana kaže: “Niko naše lomove nije liječio, krivo su srastali.”